Пан­че­во – „Ми да­нас у Ср­би­ји има­мо три но­ви­не ко­је се штам­па­ју на ћи­ри­ли­ци, јед­на од њих је и „По­ли­ти­ка”, исто то­ли­ко не­дељ­ни­ка, ме­ђу ко­ји­ма је и наш „Пан­че­вац”, са­мо две те­ле­ви­зи­је ко­је има­ју гра­фи­ку на срп­ском пи­сму. Ви­ше од де­це­ни­је, тра­је у нас све уоч­љи­ви­ји опа­да­ју­ћи тренд осе­тљи­во­сти на­ро­да на еле­мен­те гу­бит­ка иден­ти­фи­ка­ци­је, ме­ђу ко­ји­ма је ћи­ри­ли­ца но­се­ћи стуб, што ни­ка­ко ни­је про­тив европ­ског ду­ха и њи­хо­вих пра­ви­ла. То је и би­ла ини­ци­јал­на ка­пи­сла ко­ја нас је по­кре­ну­ла на про­је­кат „Ћи­ри­лич­но пи­смо у тр­жи­шним ко­му­ни­ка­ци­ја­ма”, ка­же за „По­ли­ти­ку” ње­гов аутор Жо­зеф Лон­чар, је­дан од на­ших нај­по­зна­ти­јих струч­ња­ка за мар­ке­тинг, ко­ји ини­ци­ја­ти­ву вра­ћа­ња ћи­ри­ли­це ме­ђу Ср­бе ви­ди и ње­ним при­су­ством на ра­фо­ви­ма до­ма­ћих тр­го­ви­на, као раз­ли­чи­то­сти, од пре све­га уво­зних про­из­во­да, за ко­је под­се­ћа, да ни­су увек при­стој­ног ква­ли­те­та. 

У про­те­кле три го­ди­не ре­а­ли­за­ци­је овог про­јек­та дру­штве­не ак­ци­је, по­зва­но је око 1800 фа­кул­тет­ски обра­зо­ва­них љу­ди на ин­тер­вју о зна­ча­ју и ве­ри­фи­ка­ци­ји еле­ме­на­та иден­ти­фи­ка­ци­је јед­ног на­ро­да, а њих 1700 име­ном и пре­зи­ме­ном, ка­же Лон­чар, од­би­ло је да га да.

Не­ки су сма­тра­ли да је реч о по­ли­тич­кој уј­дур­ми, би­ло их је ко­ји су га убе­ђи­ва­ли да су ћи­ри­ли­ца и ла­ти­ни­ца рав­но­прав­не, што срп­ски устав ја­сно де­фи­ни­ше – да су срп­ски је­зик и ћи­ри­ли­ца основ­ни еле­мен­ти срп­ског би­ћа и ту ди­ле­ме не­ма, али при­ме­ћу­је да нам прак­са по­ка­зу­је дру­га­чи­је. Ни­је ов­де реч о за­ве­ри, на­ста­вља мар­ке­тин­шки маг из Пан­че­ва, већ о еле­мен­ти­ма гло­бал­не по­ли­ти­ке ко­јом „ве­ли­ки” по­ку­ша­ва­ју да на­те­ра­ју „ма­ле” да за­бо­ра­ве сво­ју исто­ри­ју про­шлост и све на шта су по­но­сни. Гру­ба ме­та­фо­ра, али су је мно­ги при­хва­ти­ли и по то­ме се вла­да­ју, кон­ста­ту­је. 

Упра­во ових да­на бор­ба за ћи­ри­лич­ну ко­му­ни­ка­ци­ју на­ста­вље­на је раз­го­во­ри­ма у На­род­ној бан­ци Ср­би­је ка­да су још јед­ном по­но­вље­не и об­ја­шње­не бит­не те­зе про­јек­та – пре све­га еко­ном­ска ста­би­ли­за­ци­ја зе­мље – да се со­ци­јал­ни ста­тус, број за­по­сле­них, дру­штве­на на­до­град­ња, пла­те, жи­вот­ни стан­дард, све то мо­же оства­ри­ти и сма­ње­њем уво­за све­га и сва­че­га и не са­мо при­ча­ју­ћи о из­во­зу, „јер пр­во – ми не­ма­мо шта да из­во­зи­мо”, твр­ди Лон­чар. 

„Сто­па ра­ста из­во­за та­ко­зва­не шраф­ци­гер ин­ду­стри­је не ути­че бит­но на уку­пан дру­штве­ни про­из­вод, по­го­то­ву не на стан­дард гра­ђа­на. Сма­тра­мо да се сма­ње­ње уво­за мо­же суп­сти­ту­и­са­ти до­ма­ћом про­из­вод­њом, а у афир­ма­ци­ји те иде­је и ства­ра­ња јав­ног мње­ње, ћи­ри­ли­ца је ал­фа и оме­га. Еле­мен­ти­ма под­све­сти по­тро­ша­ча иден­ти­фи­ко­ва­ће­мо је­дан сим­бол на ам­ба­ла­жи, ва­жан алат овог про­јек­та, ко­ји ће озна­чи­ти до­ма­ћи про­из­вод јед­на­ко вре­дан као и не­ки из­ви­ка­ни ме­ђу­на­род­ни бренд. Тај знак ће има­ти пра­во да ко­ри­сти са­мо срп­ска при­вре­да, а по­ен­та је да сто по­сто вред­но­сти про­из­во­да ко­ји се ку­пу­је оста­не код нас”, об­ја­шња­ва Лон­чар до­да­ју­ћи да иде­ја ни­је ори­ги­нал­на, јер су је одав­но лан­си­ра­ле „си­ро­ма­шне” др­жа­ве – Швај­цар­ска, Бел­ги­ја, скан­ди­нав­ске зе­мље, па ако то ра­де нај­бо­га­ти­ји он­да ми тре­ба да учи­мо од њих и да са по­но­сом ку­пу­је­мо сво­је, за­кљу­чу­је овај струч­њак ко­ји као аутор и мен­тор пот­пи­су­је ви­ше од 630 мар­ке­тин­шких про­је­ка­та. 

На­ја­вљу­је да ће ову фи­ло­зо­фи­ју, ап­со­лут­но еко­ном­ски, мар­ке­тин­шки и тр­жи­шно оправ­да­ну, али и да би се сма­њио от­клон пре­ма њој, уз низ већ одр­жа­них пре­зен­та­ци­ја, ши­ри­ти са­рад­њом са Дру­штвом еко­но­ми­ста Ср­би­је. За­ћи ће се и на еко­ном­ске фа­кул­те­те и ви­со­ке по­слов­не шко­ле, али не на­ред­бо­дав­но, већ по­ен­том вас­пи­та­ња и ко­му­ни­ка­ци­јом и ту се опет вра­ћа­мо на но­ви­не, ча­со­пи­се, те­ле­ви­зи­ју... 

Ве­ли­ко фи­на­ле и кру­на ове иде­је и чи­та­вог про­јек­та би­ће „Ћи­ри­лич­на ку­ћа” пр­ва у исто­ри­ји срп­ског на­ро­да, чи­је отва­ра­ње је оро­че­но за 27. ја­ну­ар 2020. го­ди­не, али ни­ка­ко не у Бе­о­гра­ду, на­гла­ша­ва Лон­чар, јер је из­ве­сно да би по­се­ти­о­ци због бо­гат­ства пре­сто­нич­ке по­ну­де, тек про­тр­ча­ли кроз њу. Ви­ђе­на је у не­кој од оп­шти­на Ср­би­је, ко­је ће убр­зо мо­ћи да се ја­ве на кон­курс са зе­мљи­штем и ин­фра­струк­ту­ром, хо­те­ли­јер­ским и уго­сти­тељ­ским ка­па­ци­те­ти­ма, а ку­ћа ће са 3.500 ква­дра­та, спољ­ним и уну­тра­шњим ам­фи­те­а­тром би­ти на­до­град­ња те ту­ри­стич­ке де­сти­на­ци­је. У њој се мо­ра бо­ра­ви­ти бар дан-два ми­ни­мум, да по­се­ти­о­ци по­слу­ша­ју шта има­ју да им ка­жу ет­но­ло­зи, де­мо­гра­фи и исто­ри­ча­ри…, да се упо­зна­ју са стал­ном му­зеј­ском по­став­ком, ак­ту­ел­ним из­ло­жба­ма и ни­зом дру­гих са­др­жа­ја, па и га­стро­ном­ским ко­ји опле­ме­њу­ју ду­шу и те­ло.  

„Ћи­ри­лич­на ку­ћа” тре­ба да бу­де сте­ци­ште срп­ског на­ро­да, ме­сто на ко­је би љу­ди до­ла­зи­ли да се опле­ме­њу­ју сво­јом про­шло­шћу, кла­ња­ју свом по­ре­клу и свим оним осо­би­на­ма ко­је га кра­се, али би тре­ба­ло да по­ста­не и јед­на вр­ста ту­ри­стич­ке ме­ке. Ме­ђу они­ма ко­ји нам се при­дру­жу­ју у овом на­сто­ја­њу до­ми­ни­ра­ју ви­со­ко обра­зо­ва­ни љу­ди, ко­ји су схва­ти­ли ко­ли­ко су от­по­ри нео­ли­бе­ра­ли­зма и гло­ба­ли­стич­ке по­ли­ти­ке ира­ци­о­нал­ни, јер не­ма ре­чи о до­во­ђе­њу у пи­та­ње ста­ту­са ма­њи­на. Сва­ко има пра­во да по­твр­ђу­је сли­ку сво­га по­сто­ја­ња, а ово је пре све­га еко­ном­ска кам­па­ња из ко­је из­ра­ста раз­вој па­три­о­ти­зам и ро­до­љу­бља, по­ру­чу­је Лон­чар.