Предности и мане „словенског есперанта”

Епо­ху срп­ске мо­дер­не по­чет­ком 20. ве­ка, по­ред на­гла­ше­ног зах­те­ва за „евро­пе­и­за­ци­јом” срп­ске књи­жев­но­сти и кул­ту­ре, обе­ле­жио је и нео­сла­ви­стич­ки по­крет, ко­ји је ба­шти­нио не­ке еле­мен­те пан­сла­ви­стич­ког и сла­ве­но­фил­ског по­кре­та из 18. и 19. ве­ка, али се и раз­ли­ко­вао од њих. На­и­ме, нео­сла­ви­зам је био праг­ма­тич­ни­ји, осло­бо­ђен ро­ман­ти­чар­ских оче­ки­ва­ња и уто­пиј­ских на­да ко­ји су ка­рак­те­ри­са­ли ра­ни­је по­кре­те. За раз­ли­ку од ју­го­сло­вен­ске иде­је, ко­ја је у де­це­ни­ји пред Пр­ви свет­ски рат би­ла у успо­ну и но­си­ла из­ра­зи­ту по­ли­тич­ку ин­тен­ци­ју ује­ди­ње­ња ју­жно­сло­вен­ских на­ро­да, нео­сла­ви­зам је, пре све­га, те­жио за ја­ча­њем све­сти о за­јед­нич­ким ду­хов­ним и је­зич­ким ко­ре­ни­ма сло­вен­ских на­ро­да и сна­жно је афир­ми­сао иде­ју ме­ђу­соб­не при­вред­не и кул­тур­не  са­рад­ње и со­ли­дар­но­сти. 

На­сто­ја­ње да се сло­вен­ска са­рад­ња и со­ли­дар­ност по­ста­ве на ре­ал­не те­ме­ље и да се ува­жи прин­цип рав­но­прав­но­сти и са­мо­бит­но­сти свих сло­вен­ских на­ро­да ипак ни­је би­ло ли­ше­но уто­пиј­ских оче­ки­ва­ња и уни­та­ри­стич­ких пр­о­јек­ци­ја.

Је­зик и ње­го­ва ко­му­ни­ка­тив­на функ­ци­ја би­ли су од­мах пре­по­зна­ти као по­тен­ци­јал­но сред­ство по­ве­зи­ва­ња. Реч је о кон­цеп­ту ства­ра­ња за­јед­нич­ког сло­вен­ског је­зи­ка, тзв. сло­вен­ског еспе­ран­та. Ње­го­ви ауто­ри  су би­ли дво­ји­ца че­шких лин­гви­ста и о то­ме је у углед­ном пра­шком ча­со­пи­су Slovanskỳ Pre­hled пи­сао А. Фринт. 

Тај кон­цепт уни­вер­зал­ног сло­вен­ског је­зи­ка био је по­вод да се и на стра­ни­ца­ма срп­ског ча­со­пи­са Бран­ко­во ко­ло 1913. го­ди­не по­ве­де жу­стра рас­пра­ва о пред­но­сти, али и по­тен­ци­јал­ној опа­сно­сти, ко­ју та­кав кон­цепт но­си. Је­дан од по­ле­ми­ча­ра кар­ло­вач­ког књи­жев­ног ча­со­пи­са зду­шно је по­др­жа­вао иде­ју „сло­вен­ског еспе­ран­та”, сма­тра­ју­ћи да би ње­го­ва упо­тре­ба има­ла пу­но оправ­да­ње „у знан­стве­ној ли­те­ра­ту­ри” и да би он мо­гао да функ­ци­о­ни­ше као слу­жбе­ни је­зик, чи­ме би се уна­пре­ди­ла ме­ђу­соб­на сло­вен­ска ко­му­ни­ка­ци­ја. Ње­гов опо­нент је пак сма­трао да „пи­та­ње афи­ни­те­та ме­ђу сло­вен­ским на­ро­ди­ма не сто­ји у ве­зи с пи­та­њем је­зич­ког је­дин­ства”, шта­ви­ше у не­скла­ду је са њим, јер је „те­жња за одр­жа­ва­њем сво­га ин­ди­ви­ду­а­ли­зма, да­бо­ме и је­зич­ког, основ­на цр­та сва­ког кул­тур­ног на­ро­да, па и сло­вен­ско­га”. 

У овом при­ме­ру је је­зик исто­вре­ме­но био ви­ђен у функ­ци­ји по­ве­зи­ва­ња раз­ли­чи­тих ет­нич­ких за­јед­ни­ца, али и у су­прот­ној функ­ци­ји – чу­ва­ра ен­ти­тет­ске ди­стинк­тив­но­сти.

У го­ди­на­ма ка­да је во­ђе­на по­ле­ми­ка о „сло­вен­ском еспе­ран­ту”, на ју­жно­сло­вен­ском пр­о­сто­ру би­ли су све бр­ој­ни­ји гла­со­ви за ства­ра­ње за­јед­нич­ког срп­ско-хр­ват­ског, од­но­сно хр­ват­ско-срп­ског језикa. Он је тре­ба­ло да бу­де би­тан ко­хе­зив­ни еле­ме­нат бу­ду­ће др­жав­не за­јед­ни­це као пр­о­јек­та ју­го­сло­вен­ске иде­је. Глав­ни но­си­о­ци би­ли су ис­так­ну­те лич­но­сти срп­ске и хр­ват­ске кул­тур­не ели­те као и при­пад­ни­ци на­ци­о­нал­не ре­во­лу­ци­о­нар­не омла­ди­не. Је­дан од мо­ду­са је био да Ср­би при­хва­те ла­ти­ни­цу, а Хр­ва­ти ека­ви­цу. На­кон Пр­вог свет­ског ра­та иде­ја о за­јед­нич­ком плу­ри­цен­трич­ном је­зи­ку је би­ла ре­а­ли­зо­ва­на у прак­си.  Пре­жи­вев­ши и со­ци­ја­ли­стич­ку Ју­го­сла­ви­ју, по­чет­ком гра­ђан­ског ра­та де­ве­де­се­тих го­ди­на, са рас­па­дом  за­јед­нич­ке др­жа­ве, је­зик Ср­ба, Хр­ва­та, Бо­шња­ка и Цр­но­го­ра­ца пре­стао је би­ти за­јед­нич­ки и ство­ре­ни су но­ви је­зи­ци. Та­ко је је­зик по­но­во по­стао сво­је­вр­стан лак­мус и по­ли­тич­ких, а не са­мо кул­тур­них спа­ја­ња и раз­два­ја­ња. 

*на­уч­ни са­вет­ник Ин­сти­ту­та за књи­жев­ност и умет­ност у Бе­о­гра­ду