понедељак, 12.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 23.04.2018. у 11:01 Др Ве­сна Ма­то­вић

Предности и мане „словенског есперанта”

Настојање да се словенска сарадња и солидарност поставе на реалне темеље и да се уважи принцип равноправности и самобитности свих словенских народа ипак није било лишено утопијских очекивања и унитаристичких пројекција

Епо­ху срп­ске мо­дер­не по­чет­ком 20. ве­ка, по­ред на­гла­ше­ног зах­те­ва за „евро­пе­и­за­ци­јом” срп­ске књи­жев­но­сти и кул­ту­ре, обе­ле­жио је и нео­сла­ви­стич­ки по­крет, ко­ји је ба­шти­нио не­ке еле­мен­те пан­сла­ви­стич­ког и сла­ве­но­фил­ског по­кре­та из 18. и 19. ве­ка, али се и раз­ли­ко­вао од њих. На­и­ме, нео­сла­ви­зам је био праг­ма­тич­ни­ји, осло­бо­ђен ро­ман­ти­чар­ских оче­ки­ва­ња и уто­пиј­ских на­да ко­ји су ка­рак­те­ри­са­ли ра­ни­је по­кре­те. За раз­ли­ку од ју­го­сло­вен­ске иде­је, ко­ја је у де­це­ни­ји пред Пр­ви свет­ски рат би­ла у успо­ну и но­си­ла из­ра­зи­ту по­ли­тич­ку ин­тен­ци­ју ује­ди­ње­ња ју­жно­сло­вен­ских на­ро­да, нео­сла­ви­зам је, пре све­га, те­жио за ја­ча­њем све­сти о за­јед­нич­ким ду­хов­ним и је­зич­ким ко­ре­ни­ма сло­вен­ских на­ро­да и сна­жно је афир­ми­сао иде­ју ме­ђу­соб­не при­вред­не и кул­тур­не  са­рад­ње и со­ли­дар­но­сти. 

На­сто­ја­ње да се сло­вен­ска са­рад­ња и со­ли­дар­ност по­ста­ве на ре­ал­не те­ме­ље и да се ува­жи прин­цип рав­но­прав­но­сти и са­мо­бит­но­сти свих сло­вен­ских на­ро­да ипак ни­је би­ло ли­ше­но уто­пиј­ских оче­ки­ва­ња и уни­та­ри­стич­ких пр­о­јек­ци­ја.

Је­зик и ње­го­ва ко­му­ни­ка­тив­на функ­ци­ја би­ли су од­мах пре­по­зна­ти као по­тен­ци­јал­но сред­ство по­ве­зи­ва­ња. Реч је о кон­цеп­ту ства­ра­ња за­јед­нич­ког сло­вен­ског је­зи­ка, тзв. сло­вен­ског еспе­ран­та. Ње­го­ви ауто­ри  су би­ли дво­ји­ца че­шких лин­гви­ста и о то­ме је у углед­ном пра­шком ча­со­пи­су Slovanskỳ Pre­hled пи­сао А. Фринт. 

Тај кон­цепт уни­вер­зал­ног сло­вен­ског је­зи­ка био је по­вод да се и на стра­ни­ца­ма срп­ског ча­со­пи­са Бран­ко­во ко­ло 1913. го­ди­не по­ве­де жу­стра рас­пра­ва о пред­но­сти, али и по­тен­ци­јал­ној опа­сно­сти, ко­ју та­кав кон­цепт но­си. Је­дан од по­ле­ми­ча­ра кар­ло­вач­ког књи­жев­ног ча­со­пи­са зду­шно је по­др­жа­вао иде­ју „сло­вен­ског еспе­ран­та”, сма­тра­ју­ћи да би ње­го­ва упо­тре­ба има­ла пу­но оправ­да­ње „у знан­стве­ној ли­те­ра­ту­ри” и да би он мо­гао да функ­ци­о­ни­ше као слу­жбе­ни је­зик, чи­ме би се уна­пре­ди­ла ме­ђу­соб­на сло­вен­ска ко­му­ни­ка­ци­ја. Ње­гов опо­нент је пак сма­трао да „пи­та­ње афи­ни­те­та ме­ђу сло­вен­ским на­ро­ди­ма не сто­ји у ве­зи с пи­та­њем је­зич­ког је­дин­ства”, шта­ви­ше у не­скла­ду је са њим, јер је „те­жња за одр­жа­ва­њем сво­га ин­ди­ви­ду­а­ли­зма, да­бо­ме и је­зич­ког, основ­на цр­та сва­ког кул­тур­ног на­ро­да, па и сло­вен­ско­га”. 

У овом при­ме­ру је је­зик исто­вре­ме­но био ви­ђен у функ­ци­ји по­ве­зи­ва­ња раз­ли­чи­тих ет­нич­ких за­јед­ни­ца, али и у су­прот­ној функ­ци­ји – чу­ва­ра ен­ти­тет­ске ди­стинк­тив­но­сти.

У го­ди­на­ма ка­да је во­ђе­на по­ле­ми­ка о „сло­вен­ском еспе­ран­ту”, на ју­жно­сло­вен­ском пр­о­сто­ру би­ли су све бр­ој­ни­ји гла­со­ви за ства­ра­ње за­јед­нич­ког срп­ско-хр­ват­ског, од­но­сно хр­ват­ско-срп­ског језикa. Он је тре­ба­ло да бу­де би­тан ко­хе­зив­ни еле­ме­нат бу­ду­ће др­жав­не за­јед­ни­це као пр­о­јек­та ју­го­сло­вен­ске иде­је. Глав­ни но­си­о­ци би­ли су ис­так­ну­те лич­но­сти срп­ске и хр­ват­ске кул­тур­не ели­те као и при­пад­ни­ци на­ци­о­нал­не ре­во­лу­ци­о­нар­не омла­ди­не. Је­дан од мо­ду­са је био да Ср­би при­хва­те ла­ти­ни­цу, а Хр­ва­ти ека­ви­цу. На­кон Пр­вог свет­ског ра­та иде­ја о за­јед­нич­ком плу­ри­цен­трич­ном је­зи­ку је би­ла ре­а­ли­зо­ва­на у прак­си.  Пре­жи­вев­ши и со­ци­ја­ли­стич­ку Ју­го­сла­ви­ју, по­чет­ком гра­ђан­ског ра­та де­ве­де­се­тих го­ди­на, са рас­па­дом  за­јед­нич­ке др­жа­ве, је­зик Ср­ба, Хр­ва­та, Бо­шња­ка и Цр­но­го­ра­ца пре­стао је би­ти за­јед­нич­ки и ство­ре­ни су но­ви је­зи­ци. Та­ко је је­зик по­но­во по­стао сво­је­вр­стан лак­мус и по­ли­тич­ких, а не са­мо кул­тур­них спа­ја­ња и раз­два­ја­ња. 

*на­уч­ни са­вет­ник Ин­сти­ту­та за књи­жев­ност и умет­ност у Бе­о­гра­ду

Коментари7
90f03
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milosav Popadic
(1) Šteta je naravno što je Vukov jezik - jezik epske narodne pjesme - razdrobljen na komade. (2) No trenutne podjele nisu nepremostive barijere. Pisac ima pravo da upotrebi riječ koja najvjernije izražava njegovu ideju. Sa stanovišta jezika, irelevantno da li će to biti hljeb ili kruh, talas ili val, prefinjen ili tankoćutan, hiljada ili tisuća, skorup, vrhnje ili kajmak, puter, maslo ili maslac, boca ili flaša, put ili cesta, prase ili kizme; stanica ili kolodvor, glavno je da ih čitalac razumije. (3) Naša briga treba da bude srpski jezik. Ugled srpskog jezika u svijetu neće zavisiti od riječi nego od broja dobrih (kapitalnih) djela na srpskom jeziku. (4) Ostavimo drugim narodima da brinu o svojim jezicima. Njegujmo srpski jezik velikim djelima.
Коста
Чињенице говоре мало другачије. Први који је забележио епске песме је Качић Миошић. Он њих нити не назива нити доживљава као "српске". Франц Миклошич (надгледник и потписник Бекчог књиж. договора 1850. и Копитарев наследндик) пише да "Хрвати имају тако лепе народне песме да су више њих које је саопштио Фортис, превели и уврстили Гете и Хердер у своју збирку бесмртних дела." Jернеј Копитар (1811) пише да је језик "шизматичких" (православних) и католичких "Илира" исти говорни језик, али да за католике "тај језик већ 300 година књижевни језик." Нико од Срба у то време тај говорни језик (неречје) није сматрао "српским" књижвним језиком. Треба се подсетити да је први Вуков Рјечник (1818) имао тек неких двадесетак хиљада речи, од којих је свака десета турска. Није имао ни реч ваздух (за Вука то је био "русизам"). То није био никакав књижевни језик. И чакавски је био довољно "књижевни" за песме.
Goran Mesing
Srpski lingvisti su veoma inertni u odbrani Srpskog jezika od agresivnog hrvatskog lingvistickog nacionalizma ,nemam drugi termin za tako nesto ,mozda prostijim recnikom receno ,otimacina jezika i u prilog tome svakako nemerljiv doprinos daje vatikanski izvor iz 16.st Angelo Roccha -e Vaticana Apostolika koji treba obelodaniti i koji nedvosmisleno govori o tome kako se naziva jezik koji se govori u Bosni ,Srbiji i Dalmaciji.
Коста
@Tomislav K -- " No, za pravu srpsku pismenost (Lazarević, Račanin, Camblak, Venclović, Mušicki,..) vjerojatno vas nije briga, i za to ni ne znate". Дође ми да плачем кад читам митове како су нам Хрвати "отимали" језик u XVI веку, а српску писменост старију од 150 године просећан Србин нити уме да чита нити добро да разуме. Иначе, велики Вук је јасно дао до знања да српска народна књижевност почиње од њега, а П. П. Његошу је замерао што пише "руски"!
Tomislav K
Sjajno. Vaše su muke s hrvatskim jezikom i njegovom pisanom baštinom od 13. st. nadalje, što je neproblematično za cijeli svijet (leksikografski opisi hrv. pisane kulture i književnosti su isti, od engleskog, njemačkog..do ruskog ili madžarskoga). No, za pravu srpsku pismenost (Lazarević, Račanin, Camblak, Venclović, Mušicki,..) vjerojatno vas nije briga, i za to ni ne znate. I Angelo Rocca sa svim tim nema veze, on je pisao o jeziku lužičkosrpskom.
Коста
Југословенство је само било романтичарски панславизам у малом. Иначе је, као и онај из XIX века, био унитаристички и неприродан. Срби су југословенском идејом извршили чин национланог самоубиства од којег су на издисају већ дуже од једног века.
Бранислав Станојловић
Нажалост не помиње се погубни варварско-јеретички западни утицај. Можда није политички коректно да се подсетимо да, док је запад пао у варваризам и јерес пре 16 векова, православни Исток је одржао културу и Православље још више од 1000 година. А јерес и даље постоји: filioque, маријанска јерес, папска безгрешност итд.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља