уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:36
ОМИЉЕНИ СУГРАЂАНИ

Брица за 21. век

У новосадској берберској радњи Андрије Никитовића са великог ди-џеј грамофона чује се музика Квинсија Џонса, а „кров” дели са кафићем
Аутор: Снежана Ковачевићчетвртак, 26.04.2018. у 08:15
Младе снаге у "Берберају" (Фото С. Ковачевић)

Кад се какав Брица бави берберајем, многи би ту одмах могли да замисле старог мајстора и локал у коме са радија тихо свира народна музика. Али Андрија Никитовић – Брица из Новог Сада замислио је то мало другачије. Има 37 година и половину свог живота не растаје се од маказа. Ради у центру града, у улици Мите Ружића. Млади је отац девојчице од тек четири месеца, а „матори” је само израз којим га поздрављају многи из реке људи који пролазе старом градском уличицом крај његовог локала: пријатељи, познаници, муштерије, млађа и средња генерација Новосађана. У његовом „Берберају” свира нека друга музика. Квинси Џонс, рецимо, са великог ди-џеј грамофона.

Шиша пуних петнаест година у овом кварту популарном по ноћном проводу, одмах поред улице Лазе Телечког, још од времена кад она није постала то што је данас. Можда зато не чуди што је Брица касније проширио посао заједно са пријатељем, такорећи под истим кровом, на паб, а затим и женски фризерај.

Занат злата вредан

Давно је имао сан, прича нам, да има огроман берберај, у једном делу са игрицама, билијаром, флиперима, у другом са шанком, јер воли свој занат, музику, журке, кафане. „Једно друго вуче, желиш боље и боље”, објашњава.

Са школом се, како каже, није баш најбоље слагао и мењао их је док није завршио за фризера. Сматра да млади греше у поимању занатства, оцењујући да нису сви људи за факултете, али да нису ни сви склони занатима.

„Покушавам да будем добар узор другима у смислу да можеш и са трећим степеном стручне спреме нешто у животу да направиш. Апелујем на младе да уче занате, они ће 'убити' лову са занатима”, каже у сленгу.

Шиша – за људе у невољи
Када је својевремено један новосадски малишан пао са терасе, Брица је за њега организовао акцију прикупљања помоћи којој се прикључило много људи у граду и сакупљено је око два и по милиона динара. Од тада су му, каже, разне акције помоћи постале, малтене, свакодневица. „Ћале тог дечака ми је недавно честитао Ускрс. Долазе и други, замоле за помоћ. Онда, шишамо цео дан и сву лову коју тад скупимо уплатимо негде”.

Када је он свој посао започињао, кварт у коме је изнајмио локал није био тако масовно посећиван, нити је било много кафића, пролазио је туда и другачији свет. Брица верује да у свему постоје циклуси и да оно што је некад била алтернатива мора касније да постане комерцијала. Било је момената када је и сам застао, помислио да ће одустати од посла.

„Радио сам цео дан ко црнац, имао сам плату најпросечнију на свету, ако не и испод, а моји вршњаци су били на Дунаву и 'чилирали'. Не жалим се, али сам видео да нешто не ваља у тој рачуници – где сам ја погрешио, брате, имам свој локал, радим цео дан, сваки дан и шта...”, прича.

Имао је прилику да оде из земље пре десетак година у Америку, али није желео да остави мајку – емотивац је, објашњава, а није могао ни да остави Нови Сад.

„У међувремену сам узео кредит, закопао се са рачунима и морао да гиљам даље. Нема ту пуно мудрости, али мораш да радиш, да 'пливаш' и да се мењаш. Мораш и да си видра, мада ја то нисам био, волео сам моторе, музику, екстреме, падобранство”, прича о својим страстима.

Најпре је мислио да не мора да се мења. Касније се испоставило да греши и да мора да, како каже, еволуира, иначе га нема. Наводи пример да је пре одбијао да користи социјалне мреже, да улаже у неке сегменте посла...

Када се бавиш бизнисом, поручује, нема места претеривању и егзибицијама, јер више ниси сам и финансијска конструкција мора да буде стабилна.

На његову фризерску столицу село је много Новосађана и наглашава како нису хладни како се о њима прича: „Е сад, што неће на прву лопту да се загрле са тобом и да идете да ракијате то вече – то је нешто друго, што не значи да те мање или више поштују, воле или не воле”.

Новосађанин, а „дођош”

Новосађанином сматра сваког ко се осећа тако и ко живи у овом граду.

„Много је већи Новосађанин неки лик који можда није одавде, који је дошао, који плаћа порез, ради, вредан је, говори свом комшији добар дан, а можда – боже мој, има босански нагласак. И, шта ћемо са тим? Па, ниједан велики град није настао без оних који су дошли приде”, каже Брица, наводећи да је и сам „малтене дођош”.

Рођен је у Новом Саду, мајка му је из Гламоча у Босни, док је отац из Војводине, али су и очеви преци ту дошли. Није то далека историја, каже Андрија Никитовић, све је то историја – трептај ока.


Коментари0
99390
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља