Нису то биле обичне дунавске рибе, већ праве але, тешке од 80 до 188 килограма. Истовремено и најслађе рибе којих је било све до изградње прве ђердапске хидроелектране. Кад је Дунав преграђен надомак Кладова, моруне су могле да стигну само до бране, а кад је код Кусјака саграђена ХЕ „Ђердап 2”, аласи су се од њих заувек опростили.
Није више било таквих риба, а ни аласа који су рибарили дрвеним чамцима по имену „ораница” зато што су са њима могли да изађу „на мегдан” плаховитом и непредвидљивом Дунаву. Пре изградње прве ђердапске хидроелектране, моруне, дужине и до седам метара, стизале су до Кладова, Доњег Милановца, Голупца и других места на обали реке. Верни хроничар Доњег Милановца Велимир Владић у књизи „Трагови корена” забележио је казивање аласа о морунама:
– Од рибарења, посебно од моруна, јесетри и кавијара могло је пристојно да се заради и лепо да се живи. То је било наше златно време. Сате и дане смо проводили на Дунаву, а кад бисмо се вратили са богатим уловом, цео Доњи Милановац је славио.
По рецепту Рускиње из Земуна
– Некада је стари Доњи Милановац био познат по кафанама, лађарима, плех музици и рибарима којих је било око 70 – бележио је Владић. – Остала је прича и успомена на богат улов Крсте Зековића, Владимира Владића, Николе и Жике Јовановића. Догодило се то 1967. године, пре него што је формирано Ђердапско језеро. Уловили су моруну тешку 188 килограма из које је извађено око 20 килограма икре – најквалитетнијег кавијара.
Тада млади аласи, спретни, пуни снаге и жеље за што бољим уловом и спремни да сатима буду у чамцу, присећали су се, па то испричали хроничарима, како су ловили јесетре и моруне. Чинили су то удицом без мамца, познатијом као пампурача. Пловећи узводно, рибе су се чешале о стене где су их вребале удице. При покушају да се ослободе замке, уплеле би се у канап на којем је било још неколико удица. Више им није било спаса... Времешнији Кладовчани сећају се да су огромне моруне аласи качили за трактор или стављали у приколице и тако их, возећи кроз неколико градских улица, допремали до Рибарског газдинства „Ђердап” где је из њих вађена икра, а месо продавано грађанству или локалним кафанама. У та давна, засигурно прелепа аласка времена, из Кладова се годишње извозило и по три тоне кавијара, од чега највише у Америку.
Зашто је кладовски кавијар био толико тражен? Да би се мрестиле у Ђердапу, моруне су од Црног мора превалиле и по 850 километара. Приликом улова, њихова икра била је увелико „зрела”, мада су Кладовчани чували и тајну о припремању кавијара, користећи суву методу, што значи да није долазио у додир с водом. Додавали су искључиво природни конзерванс који је дуго производила и Рибарском газдинству „Ђердап” продавала Вера Деинега из Земуна, потомак једне руске племићке породице. Килограм је коштао око 100 марака, а рецептуру је открила 1968. године, непосредно пред смрт.
Моруне остале у Румунији
У већ пожутелим папирима остао је и запис да је у Дунаву код Земуна 1793. године уловљена моруна од 700 килограма, а у Ђердапу од 500 килограма. Уобичајена тежина моруне је око 300 килограма, за разлику од јесетре која достиже до 50 килограма. Док су се Доњи Милановац, Текија, Кладово, Корбово опраштали од моруна грдосија, румунски аласи су и даље ловили.
– У румунском делу Дунава моруне се и данас лове без проблема, строго поштујући домаће и међународне прописе – рекао нам је Јонел Ђурђукану, капетан једног од туристичких бродова који плове од румунског места Тулћа до ушћа Дунава у Црно море. – Најбољи улови су у околини Ренија, Галца и у рукавцу Светог Ђорђе. Још се препричава подвиг двојице румунских аласа који су уловили моруну тешку 150 килограма, из које је извађено око 33 килограма кавијара.
За кавијар и лов јесетре богомдано је Каспијско море, мада и Дунав има чиме да се похвали, посебно рукавцима у којима, долазећи из Црног мора, моруне и јесетре полажу икру. Док није било дунавских хидроелектрана, оне су умеле да отплове и до Немачке.
Румуни, ето, имају среће, јер и даље лове моруне и јесетре, али ни приближно као пре много деценија. Код нас моруне два пута годишње долазе до ХЕ „Ђердап 2” зато што су им између хидроцентрале и луке у Прахову најповољнији услови за мрест. Из сланог Црног мора до слатке воде Дунава превале дугачак пут и код Кусјака буду заустављене. Истина, понека се и провуче кроз преводницу електране, али то је реткост, а и питање је да ли заврши у рибарским мрежама или, пловећи Дунавом, стигне ко зна где.
Биле једном велике моруне и јесетре, постојао и Доњи Милановац, па је потопљен. Све је нестало, али се све то може видети на старим фотографијама које је, заједно са албумима дунавских аласа, сачувао понеки од њихових потомака.
