петак, 06.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:51
АУТОРИ

Криминал се не исплати

Не идемо на сензацију, већ подвлачимо едукативну црту, каже Машан Лекић, аутор емисија „Досије”, „На месту злочина” и „Иза решетака” на ТВ Прва
Аутор: Исидора Масниковићчетвртак, 26.04.2018. у 08:00
На снимању емисије (Фото Лична архива)

Иако је био спреман да се у било ком тренутку одазове нашем позиву за интервју (у духу старе новинарске школе, али и џентлменских манира), ипак смо решили да Машана Лекића изненадимо и посетимо у редакцији ТВ Прва, како бисмо видели како функционише тим који прави три емисије, са сјајним играним реконструкцијама – „Досије”, „На месту злочина...” и најновију „Иза решетака”.

Затекли смо га у радној атмосфери, у маленој редакцији у којој добре и стваралачке енергије не мањка... А за њу су свакако заслужни и вредни сарадници којим се младалачким жаром посвећују стварању емисије – директори фотографије Властимир Илић и Федор Кругие (унук Јелене Тинске), монтажери Урош Николић и Марио Бајић, сценаристкиња Весна Радовановић, продуцент Павле Средић или како га у шали назива Паја Превара. Наш саговорник је широм отвориo врата овим школованим креативцима јер зна шта значи „свежа крв”, али се и сећа својих почетака и старијих колега са Студија Б који су му, као радозналом четрнаестогодишњаку, дали шансу да ради.

И ја се присећам свог првог сусрета са Машаном, пре више од две деценије, на видиковцу Студија Б, када је са дугом косом, која му је дуго била заштитни знак, и камером у руци, трагао за добрим кадром. У шали додаје „и са 13 килограма мање”. Али, кажем да се тај „вишак” не види, будући да са припадницима САЈ-а редовно вежба израелску борилачку вештину крав-магу.

А како је све почело, давне осамдесет и неке?

За све је крив његов ујак, новинар, Александар Тимофејев који је свог јуниора, како га је звао, још у петом разреду основне школе позвао да му прави друштво на снимању. Тада је Тимофејев радио као лутајући репортер Студија Б и извештавао са улица Београда преко радио-станице, велике као торба. Машан упознаје легенде Студија Б које остављају снажан утисак на њега. Живо се сећа задимљених редакција и занимљивих новинарских прича, чувеног погледа на Београд из радијског студија, који оставља без даха. Били су то лепи дани када су се ујак и јуниор возикали по граду, у распалој лади, у потрази за добрим причама. Тако су забасали и на конференцију за новинаре у полицијској управи града Београда у 29. новембра и не слутећи да ће много година касније она Машану постати стална „дестинација”. И док су његови другари играли фудбал иза зграде и тапкали карте, он је на двокасеташу правио радио-емисије за своју душу. Када се основала телевизија Студио Б, изразио је жељу да се опроба и испред камера. Предраг Вуковић Пеђолино га је позвао у свој чувени „Магични шоу”, али што је најважније, поверио му пет минута програма како би осмислио садржај за тинејџере. И тако настаје култни „Тинејџ ТВ”, први модерни програм за младе. То су биле гадне деведесете године, прича нам, када су многи његови другари огрезли у дрогу и криминал, а он је спас пронашао на телевизији. Овладао је камером, режијом, монтажом... Чувени редитељ музичких спотова Зли, научио га је како да користи камеру. Осамосталио се и почео сам да ради прилоге, што ће му 2000. послужити као драгоцено знање када почиње да обрађује теме из црне хронике као сниматељ-репортер. Никада не заборавља колико је Студио Б осамдесетих и деведесетих година био храбар јер се усудио да програм препусти младим инвентивним људима. После „Тинејџ ТВ”, ради и популарну „Демовизију”. Од тада је готово све време на телевизији. Имао је паузу од годину дана након бомбардовања РТС-а на којој је такође радио као камерман.

А шта га је усмерило ка темама из области криминала? Почетак његовог рада на телевизији поклопио се са 9. мартом и демонстрацијама. Наишла су туробна времена, криминал на улицама је цветао, убиства и обрачуни банди били су свакодневна појава. А он је у таквом окружењу растао, сазревао и научио како да с сналази у ванредним ситуацијама. Сан му се остварио – да нема устаљено радно време, да не ради у канцеларији и да је увек спреман за акцију, за шта је заслужан адреналин који му не мањка. Једно време, 2001, паралелно је радио и на Б92 и на ТВ Кошава, као сниматељ. Присећа се како је са камером на леђима ушао у џип са интервентном полицијом, и реч, по реч, кафана за кафаном, са многима од њих је постао пријатељ. Круг се ширио. Од њих је добијао и важне информације за емисије.

Машан Лекић (Фото Александар Крстовић)

У овом послу је веома важно имати добре контакте, а они се стварају и узајамним поверењем, подвлачи. Није било лако успоставити контакт са полицајцима који су, због природе посла, углавном затворени. Присећа се како је једном свог кума, новинара, Младена Мијатовића срео испод болнице са кесама пуним воћа. Када га је приупитао ко му је од ближњих болестан, Младен је само одмахнуо руком и додао да иде да посети једног полицајца. Данас се Машан може похвалити тиме да има велики број пријатеља у полицији, што и не чуди будући да „Досије” постоји већ десет година. Чак је постао и кум Небојши Петковићу који је био шеф криминалистичке полиције у Нишу.

Занимљиво је да су се први пут срели пре девет година када је тек почињао да ради „Досије”. Машан је тада закаснио три сата на договорени састанак, а од изјаве овог саговорника зависила му је емисија. Међутим, Петковић се наљутио, покупио се и отишао, држећи га до краја дана у неизвесности. Сви су га звали, али узалуд. После неколико година признао му је да је све време заправо седео у кафани преко пута, јео шпиковану главу и гледао како Машан удара главом у зид и нервира се, а у себи је размишљао – „Неће мене један београдски мангуп да зафркава!” Живот пише мемоаре – још једном се то доказало. После толико година, окумише се.

И данас обожава свој посао, иако често и после поноћи заглави у монтажи. Поручује свим младима да овај посао није као из филмова. Често му се догађало да мора, због снимања, да напусти породична славља, да прекине годишњи одмор или пак да устане из кревета усред ноћи. Међутим, није му циљ да га гледаоци искључиво памте по црној хроници. Има још много идеја за које обећава да ће веома ускоро реализовати. А једна од њих је и да направи модеран документарно-играни серијал о нашим историјским личностима.

Нове епизоде „Досијеа” се већ увелико снимају и емитоваће се на јесен. У току су премијерне епизоде серијала „Иза решетака” које су наишле на добар одзив публике. Реч је о, како нам открива, формату који већ постоји у свету, с тим што се цела екипа труди да га ради на другачији начин. У почетку је мислио да ће тешко долазити до саговорника. Међутим, сада су почели људи сами да се јављају. Има оних који су се у затвору нашли сасвим случајно или који су само били на погрешном месту у погрешно време или са погрешном особом. Има и оних који отворено причају о својим неделима. Оно што је најбитније јесте то што сви они поручују – да се не исплати бавити се криминалом.  Не идемо на сензацију, већ подвлачимо ту едукативну црту, каже Лекић. Емисија „На месту злочина” је више информативног карактера, а њен најинтересантнији део је „У акцији са...” када екипа иде на терен са полицијом, лекарима службе Хитне помоћи,  Горском службом спасавања. То је нека врста ријалитија.

Док је радио „Досије”, најважније му је било да буде у тим причама неутралан и да не износи неке ствари које нису доказане. Било је и претњи, признаје, али га нису уплашиле. Наравно, није лако радити овај посао који је увек на ивици опасности, поготово када се снима серијал попут оног о рату кланова који још увек бесни и који није завршен.

Много ради и труди се да посао усклади са приватним обавезама. Осмогодишња ћерка Миа често након школе игра игрице на татином компјутеру, у редакцији, чекајући га да заврши посао. Пошто и мама Мира ради на телевизији, ТВ Прва им је као друга кућа, заправо, пре прва – добацује... И то прва, не само по називу телевизије, већ и заиста прва јер некада више времена проводе у њој него код куће. Једном је ћерку питао – да ли би волела да ради на телевизији, на шта му је као из топа одговорила – никако! А зашто? Зато што јој је монтажа досадна. И Машан Лекић сматра да је новинарски посао тежак, али истовремено и занимљив јер доноси многа познанства, велики број путовања, али и могућност да први објавиш нешто велико, важно...

Сваки слободан тренутак проводе у кући на Златибору коју су изградили баба и деда још 1984.


Коментари0
a8391
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља