среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:17

Писмо оцу

Аутор: Петар Кочићсреда, 25.04.2018. у 17:35
Петар Кочић (Фото Википедија)

Београд, 23. март 1897

Драги оче!

Све до сада послате нове за ову годину примио сам потпуно и уредно. Можда сте се ражљутили што Вам до сад не писах. Будите уверени да би Вам до сад одговорио, да нисам у оваквом положају у ком се данас находим. Велики дуг од 50 форинти, оскудица у хаљинама и напослетку огроман школски посао, сметао је да Вам се јавим.

Драги оче, ја сам не знам шта ћу радити од живота свога: омрзло ми је живети, гледајући како се моји вршњаци лепо носе и веселе се у овом најслађем добу човечијег живота.

Моја ће младост прохујати а ја нећу ни једног дана весела и радосна дочекати. Разне неприлике и мучан начин живота довели су до очајања да ћу учинити што нико можда мој није урадио. Убићу се, да већ једном учиним крај свима патњама и мукама које ме од рођења гоне. Живот мој у Бањој Луци био је тежак и чемеран. У Сарајеву још гори а у Београду је достигао највиши врхунац у својим патњама.

Желети вазда а немати ништа од онога што жели, човек пада у очајање, очајање собом доноси лудост а лудост се свршава смрћу. Тако је са мном.

Ја знам да и Ви стичете новце, али ипак моћи ћете ми послати једно 50 фор. за хаљине, за месец април и да мало дуга отплатим, то бар није много. И то шаљите најдаље до 1. априла.

Кад добијем новце, купићу хаљине па ћу се сликати, те ћу Вам послати своју слику, а од Вас слику жељно очекујем. Јер није шала две-три године се не видети.

Честитам Вам идуће празнике Христово Васкрсење, желећи да их у весељу проведете а и да ме обрадујете са Вашом дарежљивом десницом.

Поздравите Милицу, Илију, оца Игумана и све друге тамошње пријатеље.

Љубим Вашу десницу, Ваш покорни син.

 

Петар Кочић, ученик VI. разреда I Београдске гимназије

 

(Политика, 7. јануар 1923. године)


Коментари9
e7a2b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

КЕЛОВИЋ
Браво Вукице!!! Стваралаштво Петра Кочића је незаборавно! Истинско национално богатство! Кочић, Ћопић, Матавуљ, Дучић и слични (извињавам се осталим великанима непоменутим) су богатство које је немогуће уништити. Па писмо је ОК. Рад Кочићев-његово учење и усмерење, циљ ка коме је тежио и резултати каснијег његовог дјеловања оправдавају све "његове негативности" ако их је уопште и имао. Није тражио од оца да му купује станове, није тражио да иде на скијање, да му купује дипломе, локале да живи од ренте и сл. Поредити његово писмо са данашњим татиним и маминим "идиотима" који уцењују родитеље због мобилног телефона, аута, стана, локала и сл. а не знају све падеже, то је срамота према Кочићу!
Zoran
Imo sam I ja oca. I te kakvog. I ode, umro I nikad vise zajedno.
Борис
„Размажен због губитка мајке". Чуди ме шта све папир (екран) трпи.
Петар,ЗАГРЕБ.
Те вапај оцу,те крив је Београд,те сиромах.....све из коментара. Ал из писма се лијепо види да је отац редовно слао паре,да док су паре стизале оцу није писао и жели лијепе аљине. Види се да је направио дуговe ,а педесет форинти нису биле мале паре. У писму не наводи куд је потрошио паре и како је створио дугове.Као и данас то крију.То не казива оцу. А онда као млад човјек,типично,као и многи данас ,уцијењује родитеља свога.И то чиме.Најгорим за родитеља.Убиће му се дијете. Позната патологија и данас. Био неуравнотежен.У раном животу показивао патологију која ће се развити у каснијем животу.Можда је био размажен и осијетљив због губитка мајке. То пишем ради оца јер се види да је стицао паре и школовао сина и као љути Крајишник у оно доба послао је сина на школовање.То је био чин који је надилазио средину у којој је живио. И да не би криво схватили.Све ово не умањује његово књижевно и политичко стваралаштво. Сви смо ми од крви и меса са нутрином која је тајна. Овај текст сам написао ради виђених коментара. Велике личности морамо глорифицирати,тако нас учили у школи и животу. Не морамо.Сви смо људска бића
Вукица
@Petar, Zagreb: Да, велике личности су људског рода, са свим врлинама и манама нашим, али им то није сметало да, следећи неке своје унутрашње пориве, и одричући се много чега, створе дела непролазне вредности. По томе се разликују од нас, просечних, и зато не разумем: зашто Вам смета тврдња нас-коментатора, просечних, да П. Кочић припада српским великанима, којима се дивимо, и које поштујемо? Зато што је човек?
Препоручујем 27
Вукица
Вапај двадесетогишњака, упућен оцу, јер мајку Мару није запамтио, не говори само о тенутној оскудици Кочићевој, него наговештава и његов каснији тегобан живот, који је свесно одабрао, и сам најверније описао реченицом: “Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.” Зато му се и данас дивимо, и враћамо његовим "Јауцима...", "Јазавцу..", "Суданији"...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља