понедељак, 24.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:41

Утваре немаштине и немоћи

Раније су ме, док нисам побегао, мучиле помало сваки дан, а сада, кад само оне знају где сам и како ми је, следе ме у сновима. Најчешће зна да се појави утвара ратова који су ме очешали. Све те утваре имају потпуно људско лице и обличје, али ни једна није од крви и меса
Аутор: Предраг Рудовићпетак, 27.04.2018. у 14:51
Фото Пиксабеј

Мала, свеже очишћена собица на врху петоспратнице у самом центру Медисона постала је нови дом.

Европљани се отимају за центре својих градова. У мом Београду сви би волели да су у „кругу двојке”. А овде, берзански брокери, лекари, агенти осигурања, регионални менаџери, срећни неспособни наследници богатих способних очева, професори универзитета и остали брижљиво угланцан свет провидних манира и још провиднијег вештачког осмеха, сав тај културни полусвет недостижан једном пристиглом емигранту своје животе живи по периферијама, у улицама са уредно подшишаним травњацима у којима влада потпуни мук.

Те куће, смештене у комшилуцима којима нико не пролази пешице, власници напуштају рано ујутру у свеже изгланцаним аутомобилима право из својих гаража на даљинско отварање а враћају се у њих касно увече, тек пошто дочекају крај радног времена које је дупло дуже од европског а бар три пута дуже од српског.

Фото Пиксабеј
Берзански брокери, лекари, агенти осигурања, менаџери, срећни неспособни наследници и остали брижљиво угланцан свет провидних манира, сав тај културни полусвет своје животе живи по периферијама док је центар резервисан углавном за студенте, за емигранте, за уметнике, за бескућнике, за пијанице

Виђају се на својим зеленим травњацима једино по некад, викендом, док косачицама уређују младу траву или док у зимским данима, опет моторним машинама, чисте снег са својих тротоара и улаза у гараже.

У тим улицама, чинило ми, нема ама баш ничега што би подсетило на живот. Ни вике, ни дима, ни мириса туршије, ни деце... Душе и животи заувек су се иселили из ових предграђа.

А центар? Резервисан углавном за студенте, за емигранте, за уметнике, за бескућнике, за пијанице, за оне коју су попут мене једва успевали да приуште четири стотине долаза месечне кирије.

Али се бар лепи, мермерно бели капитол осветљен рефлекторима лепо видео са петог спрата зграде са најјефтинијим гарсоњерама у граду. Били су ту и свеже купљени касетофон, мали телевизор и видео рекордер, нешто мало књига на полици ушрафљеној у зид, пар чаша и тањира.

Шест празних флаша испијене ”короне” вирило је из малене кантице за ђубре а на двема чашицама за ракију украденим их оближњег бара сијале су се неиспијене капљице вотке. Бели чаршафи и зраци месечине и плавичаста светлост телевизора прекривали су наго тело младе црнкиње. Мислим да се звала Ким.

Фото Пиксабеј

– Зашто си викао, на кога, зашто не спаваш.., бунила се Ким док сам ја стајао поред прозора загледан у зграду капитола.

– Лепо сам ти рекао да идеш. Кревет је премали за двоје а ја не могу да се успавам ако не спавам сам. Aко ми и пође за руком, ту су моје ноћне море и утваре које ме чекају. Муче ме, буде ме, није нимало леп осећај. Требало је да одеш.

– Какве утваре?

– Ружне. Али без њих се тешко успавам. Сваке ноћи, када легнем, морам да се окренем на страну и да заузмем гард. Склупчам се и набијем песнице на лице.

– Зато си тако „романтичан”? Не умеш ни да загрлиш девојку ноћу...

– Ако је грлим не могу да спавам.

– Себичан си.

– Јесам...

– Добро о томе ћемо после. И шта се дешава даље кад легнеш тако склупчан?

– Онда лагано тонем у сан, а то значи у своју самицу. Тешка метална затворска врата залупљују се уз стравичан тресак а ја остајем сам у бетонској соби без прозора и ваздуха. Потпуни је мрак а ја сам склупчан и чекам да дођу.

– Ко то?

– Утваре. Има их много али не долазе сви одједном и сви исте ноћи.. него тако... како се кад заломи. Али увек један по један.

Све те утваре имају потпуно људско лице и обличје, али ни једна није од крви и меса. Раније су ме, док нисам побегао, мучиле помало сваки дан, а сада, кад само оне знају где сам и како ми је, следе ме у сновима.

Најчешће зна да се појави утвара ратова који су ме очешали. Појави се тако у лику усташког официра, прети ми клањем, показује искукану оштрицу србосјека (касније ћу ти објаснити шта су то усташе и србосјек). Његове ме мисли шутирају и туку, а он се цери. И прича. Прича ми о деци која су плакала, прича ми о мајкама, помиње Саву...

Најслађе му је, каже, било давање лажне наде. Пронађе у гомили ономе коме се страх највише види из очију, издвоји га на страну и шапне му на ухо:

– Не бој се... тебе нећу. Ти си добар, тебе стварно нећу.

Загледа му се затим у очи да му очита дозу страха и улије још ужаса у невину душу, помилује га по коси и опет дода:

– Тебе нећу...

Несрећнике је остављао за крај.

Прича како је молбе волео више од суза и јаука. И све то прича са крајњим миром, а онда, изненада, почне да псује и виче кад се присети неког старца који се није плашио, није молио, него је носио мир и спокој у себи. Стари га је једини наљутио и поразио. Кад га се сети, виче, урла, и љутит одлази и залупљује врата моје самице.

Гори од њега су ми једино утваре немаштине и немоћи. Само те две речи, немам и не могу, умеју да раздиру на комаде. Долазе ми у виду лица старих и изнемоглих, и младих и нејаких, лица српске сирочади и српских бака које још једино молитву, благослов и по неку клетву имају за наду и узданицу.

Очеви, који треба да донесу а немају, технолошки вишкови, непотребни радници, болесни без лекова, заборављени без хране и помоћи који се боре чекајући малену пензију која касни.

Фото Пиксабеј

А ту су и малени, немоћни, нејаки, они који немају моћне очеве и ујаке којима би запретили, они који се куну у освету чим порасту и ојачају.

До њих су и заборављени. Због њих ми буде драго да сам и ја у својој самици.

Ти, заборављени, не раде ми ништа, само ме гледају из својих колица, у завојима, без руку, ногу, неки чак из ћелија сличних овој мојој, гледају ме презриво.

– Борили смо се - говоре њихови погледи док они ћуте.

Платили смо им за проливену крв по рововима, ране, мртву браћу, страхове. Платили смо им заборавом, осудом, некима и затворским казнама. Драго ми је због њих што сам и ја на робији. Нисмо ми достојни слободе коју су нам они дали.

– Ти си уврнут, рекла је полушапатом испод белих чаршава, црна као ноћ.

– Јесам. Рекао сам ти да је требало да одеш.

– Виђала сам ја и горе. Ако си ти из те твоје Србије, ја сам из Јужног Чикага. Сада ћу ја лепо да растерам све те твоје утваре.

Црна као сенке које су падале на малени собичак, измигољила се из белих чаршава и лагано ми пришла а њени пољупци почели су да падају по мени.

 

Предраг Рудовић


Коментари22
f7302
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miroslav Djordjevic
U nazovi emigraciju treba otici mlad i imati srecu, ne plakati nad nepravdama i strahovima dozivljenim u ostavljenoj zemlji. Samo tako se prestaje biti vecito neka vrsta emigracije u traznji za necim sto ne postoji nigde.
борба
Слике уз текст су превише сладуњаве и прозаичне за овако добру причу. Честитке писцу!
Dule
Srpski Charles Bukowski ponovo medju nama ... (ali je original zavrsio na Floridi, u kuci na na plazi i milionima dolara od svog pisanja ...)!
Vladija Sarac
Neiskreno i plitko. Pisac nije rekao, kao u drugim autobiografijama, da je 2004 uspeo nakon duze borbe da dobije vizu za Ameriku, otisao tamo svojom voljom, procerdao 14 godina glumeci boema, ne uspevajuci da nauci propisno ni osnovni engleski. I sad je besan na svakoga ko je iole nesto postigao. A da se vrati u Srbiju, sta bi mogao da radi bez kvalifikacija i radnog iskustva? Zamoran lik.
Irena
Ne lupetaj molim te. To je moj skolski drug i nikako nije bez kvalifikacija. Toliko je isao ispred nas, da sam pocela da ga razumem deset godina kasnije. U skoli je bio natprosecan, razumeo je svu ozbilljnu literaturu i pisce, svaki predmet je toliko dobro znao, kao da je za njega to bila sala. Ne secam se da li je zavrsio pravni fakultet, ali pravnik sigurno jeste, a moze biti i da je diplomirani. Neshvacen je bio, ali tvrdim da nije ni plitak, niti bez kvalifikacija, mogao bi da radi sta zeli u Srbiji, ali ne zeli ogranicen sistem. Boem je bio i bice, to je njegova stvar.
Препоручујем 5
Tatjana Popov
vanserijski text i opazanje....lep pozz. tamo daleko!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља