субота, 22.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:37
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 28. АПРИЛА

Вeк (не)рада

петак, 27.04.2018. у 16:24
Питер Бројгел Старији, Земља дембелија, 1567.

ПОВРАТАК У БУДУЋНОСТ

Изван Африке људи ће умирати више од преждеравања него од глади. Бројгел старији је генијално насликао на својој слици о земљи Дембелији дремљиве, изваљене, предебеле људе којима храна сама пада у уста. Алегоријски их је оптужио за два смртна греха: прождрљивост и нешто што се често назива лењост

Писац ових радова је пре пет година за Први мај написао чланак о раду у тадашњем свету. То  је био свет у коме је на дну друштва дошло до смене. Некадашњи  пролетаријат, који је свој једини иметак, рад, продавао у комаду, а на Западу чак и за добар новац, заменио је прекаријат, људи принуђени да преживљавају нудећи свој рад на више несталних послова за мали новац. У том свету су доживотни, солидни, послови који су стварали утабане животне путеве уступили место привременим „пројектима”, подложним сталном процењивању запослених, често на њихову штету. Било да је пројекат научни, било културни, или медијски, или да је реч о аутомобилу који се прави само неколико година. Авај, точак историје који се котрља све сулудијом брзином прети да прегази и учини застарелом и ту, довољно забрињавајућу појаву и да створи нове, досада невиђене. Раније се говорило о три индустријске револуције: првој (парне машине, железница), другој (струја, аутомобил, телефон) и трећој (информатика, компјутери, интернет). Од 2016. године у употреби је појам четврта индустријска револуција, који описује свет у коме се замагљује граница дигиталне и „праве” стварности, биолошких тела и машина.

Предраг Ј. Марковић

ИНТЕРВЈУ
На Балкану нам се одузима право на сећање

Пре неколико година, на стогодишњицу атентата, дискурс о том догађају и почетку Првог светског рата био је црно-бели, и то је била једна готово соцреалистичка прича о добрим и лошим момцима. За једне је Гаврило био херој, мученик и спасилац, а за друге убица и (српски) терориста. Такав начин сматрам, између осталог, крајње токсичним и погубним, каже Миљенко Јерговић

Миљенко Јерговић (Фото Раде Крстинић)

Књижевника и новинара Миљенка Јерговића не треба посебно представљати. Од збирки прича Сарајевски марлборо и Мама Леоне, преко романа Двори од ораха, Рута Танненбаум, Отац и многих других, те збирки есеја Наци бонтон, Хисторијска читанка и Босна и Херцеговина, будућност незавршеног рата, Јерговић на многе начине провоцира духове и често је у средишту не увек угодних расправа и полемика. У његовом најновијем роману Неземаљски израз његових руку, који је објављен и у Загребу (Фрактура) и недавно у Београду (Бука), главни јунаци су Гаврило Принцип, Франц Фердинанд, Сарајево и историјска судбина.

Који је био ваш сасвим интимни окидач да напишете књигу о Гаврилу Принципу, Младој Босни и сарајевском атентату?

Мој специфични окидач био је потпуни локалан; ја сам одрастао и живео у том граду, ишао сам у Прву гимназију у коју су ишли и Гаврило Принцип и Иво Андрић и у њој још увек постоје исти рукохвати из њиховог времена. Као дечак, испред Музеја Младе Босне стајао сам у стопама на асфалту (био је то уметнички рад Воје Димитријевића), које су симболизовале стопе Гаврила Принципа, на месту одакле је он пуцао у Фердинанда. Оно што ми је деценијама касније као одраслом човеку било врло важно као питање јесте како се можемо пребацити у оно време и размишљати у складу са логиком тога времена. Можемо ли замислити који су тада били аргументи Гаврила и другова, а какви су били аргументи аустроугарских власти, а онда и самог Фердинанда и његове жене Софије? Оно с чиме ја наиме имам интензиван проблем, јесте управо наша неспособност да о историјским догађајима размишљамо из перспективе времена у којима су се ти догађаји догодили.

Бојан Муњин

КУЛТУРА ЗАБОРАВА У 21. ВЕКУ
Инверзија сећања

Гледајући како се француски синдикати боре за своја права, јасно је да је овде, на нашем терену, борба за основна људска и радничка права пала у дубоки заборав, а да неких нових младих активиста који ће стварно да поведу у боље сутра као да више и нема. Док нас не изненади неко ново, дигитално, младо поколење које неће жалити снаге да „одржи ову земљу за њих и за оне који иза њих долазе”

Тито са супругом Пелагијом и сином Жарком

Пре неки дан видео сам на телевизији десетине хиљада француских железничара у штрајку. Схватио сам да се иза свуда видљивог неговања „културе сећања” крије много тога што је важно, а заборављено. И да у овом времену, поготово у Србији, постоји својеврсна, можда и подсвесна, култура заборава. Или, још тачније речено, „култура инверзије сећања”. Реших да склопим Калеидоскоп, о години 2018, препуној важних годишњица које ће дати много повода за ново оживљавање сећања. Ја ћу се овде осврнути на неке од тих важних са идејом да освежим оно што је за те годишњице битно али, ипак, мање-више заборављено.

Да ли смо заборавили да је 1908. дакле пре 110 година, када ју је анексијом зграбила Аустроугарска, Босна (а са њом и Херцеговина) постала једина преостала колонија на тлу Европе? Ако јесмо, онда нам и није чудно што је, 110 година касније, Босна и Херцеговина једина држава под трајном принудном управом на тлу Европе. Али, тиме се историја није вратила тамо где је била јер, данас, Босна и Херцеговина отеране су неколико векова даље, уназад. Зашто? Зато што је, у данашњој Босни, немогућа и сасвим заборављена и следећа чињеница из њене бурне историје.

У Сарајеву се 1911. године појављује једна посебна „Српско-хрватска напредна организација”, чији је први председник био Иво Андрић.

Станко Црнобрња

АНТРОПОЛОШКО ОГЛЕДАЛО
Стари и нови страхови

Тежња да осигура своје постојање и учини живот што извеснији осенчена је човековим страхом од разноразних опасности које га угрожавају. Немогућност да у потпуности оствари жељену сигурност даје његовом осећању страха егзистенцијалну константу која је допринела стицању неопходних искустава да би преживео и опстао у свету. Датост тог примарног осећања имало је и еволуциону функцију у човековом успостављању реалног односа према опасностима које су га угрожавале. Постојећи у свету живих бића и пре човека, страх потврђује биолошке претпоставке и у социокултурном амбијенту, у којем не само конкретне већ и одређене фиктивне опасности изазивају истоветно осећање које као патолошке реакције спречавају и онемогућавају појединце да нормално функционишу.

(Драган Стојановић)

Некада су највеће страхове стварале опасности које су долазиле из природног и људског света а представљане су новозаветним јахачима апокалипсе који су најављивали општу пропаст. Први од њих је оличавао антихристску похлепу која је доводила до рата, другог јахача, а он узроковао глад, болест и смрт, представљене трећим и четвртим страшним коњаником. Иако као последица претходних, главна напаст је, у ствари, била смрт и садржала је моћ свих претходних зала јер је могла да убија ратом, глађу и епидемијама.

Бојан Јовановић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари0
c5ca2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља