среда, 19.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:48

Монтењ је као огледало сваке епохе

Стоички је подносио 16. век, и као човек васпитан у једноставности хуманистичког духа није желео да носи његове маске
Аутор: Марина Вулићевићсубота, 28.04.2018. у 22:00
Ми­шел де Мон­тењ (Фото Википедија)

Ми­шел де Мон­тењ (1533–1592), окру­жен де­ли­ма Пла­то­на, Ци­це­ро­на, Ови­ди­ја, Вер­ги­ли­ја, Те­рен­ци­ја, Пла­у­та, уса­мљен је у свом зам­ку пи­сао есе­је, у до­бу у ко­јем су још ве­шти­це спа­љи­ва­не на ло­ма­ча­ма, док се ши­рио за­дах вер­ске мр­жње из­ме­ђу ка­то­ли­ка и кал­ви­ни­ста. Ше­сна­е­сти век из­не­дрио је Ле­о­нар­до­ву ге­ни­јал­ност, Ма­ки­ја­ве­ли­јев ци­нич­ни опор­ту­ни­зам; би­ло је то вре­ме Ми­ке­лан­ђе­ла, Ко­пер­ни­ка, Ке­пле­ра, Шек­спи­ра, Сер­ван­те­са, али и три­јумф пра­зно­вер­ја, ма­ги­је, не­сло­бо­де, ха­о­са.

Мон­тењ је сто­ич­ки под­но­сио тај век, и као чо­век вас­пи­тан у јед­но­став­но­сти ху­ма­ни­стич­ког ду­ха ни­је же­лео да но­си ње­го­ве ма­ске. По­ву­као се са ду­жно­сти у пар­ла­мен­ту Бор­доа и по­све­тио се сво­јим је­дин­стве­ним књи­га­ма огле­да. Го­во­ре­ћи о Вер­ги­ли­је­вим сти­хо­ви­ма, Мон­тењ иро­нич­но пи­ше: „Љу­ди ша­љу сво­ју са­вест у бор­дел, а у по­на­ша­њу се др­же пр­о­пи­са. Па чак и из­да­ји­це и уби­це по­шту­ју за­ко­не уч­ти­во­сти, и ово сма­тра­ју за сво­ју ду­жност; а ме­ђу­тим, не­прав­да ни­је по­зва­на да се бу­ни на не­уч­ти­вост, ни­ти зло­ба на не­при­стој­ност (...)

У скла­ду са ху­ге­но­ти­ма, ко­ји нам пре­ба­цу­ју што се ис­по­ве­да­мо тај­но, све­ште­ни­ку на уво, ја се ето, ис­по­ве­дам јав­но, са­ве­сно и јед­но­став­но.”

Не­дав­но је Срп­ска књи­жев­на за­дру­га об­ја­ви­ла и дру­гу, од укуп­но три књи­ге „Огле­да, Ми­ше­ла го­спо­да­ра од Мон­те­ња”, у свом „Ко­лу”, у пре­во­ду, и уз на­по­ме­не пр­оф. др Иза­бе­ле Кон­стан­ти­но­вић. Пр­ва књи­га „Огле­да” об­ја­вље­на је у СКЗ-у пре пет го­ди­на. 

Мон­тењ је као огле­да­ло сва­ке епо­хе, за­то што го­во­ри из ду­би­не сво­је ху­ма­но­сти и не­по­ко­ле­бљи­вог уве­ре­ња да је ње­на су­шти­на упра­во хра­брост да се бу­де сло­бо­дан. Та­ко из­гле­да да се и на­ма, да­нас, Мон­тењ обра­ћа из сво­је оса­ме, док го­во­ри о Се­не­ки и Плу­тар­ху, о пла­шљи­во­сти, ко­ја је мај­ка су­ро­во­сти, о не­по­сто­ја­но­сти на­ших де­ла­ња, о са­ве­сти, сла­ви, гне­ву или су­је­ти. 

Мон­тењ свет по­сма­тра у оп­штој пр­о­ме­ни (свет во­ди ћу­дљи­ва ан­тич­ка бо­ги­ња ве­за­них очи­ју), али у то­ме не ви­ди ни­шта по­зи­тив­но. Те пр­о­ме­не не во­де на­прет­ку, већ де­ка­ден­ци­ји. Ко­нач­но, ње­го­во фи­ло­зо­фи­ра­ње под­у­ча­ва при­ви­ка­ва­њу на смрт. Он не ви­ди би­ће, већ кре­та­ње из­ме­ђу ра­ђа­ња и уми­ра­ња, сво­је­вр­сни пре­лаз, на­чи­не на ко­је би­ће из­ми­че са­мо­ме се­би. Ов­де Мон­тењ на­во­ди ре­ли­ги­ју ста­рих Га­ла, по ко­јој се ду­ше кре­ћу и се­ле из јед­ног те­ла у дру­го, али и Ови­ди­је­ве „Ме­та­мор­фо­зе” у ко­ји­ма је из­ре­че­но то исто. 

Жи­вео је уве­ли­ко ис­пред сво­га вре­ме­на, кри­ти­ку­ју­ћи и европ­ски ко­ло­ни­ја­ли­зам у ко­јем ни­је на­шао ни­шта су­пер­и­ор­но, осим пу­ке су­ро­во­сти. 

Под ути­ца­јем сво­га при­ја­те­ља Етје­на де ла Бо­е­си­ја, осни­ва­ча мо­дер­не по­ли­тич­ке фи­ло­зо­фи­је у Фран­цу­ској, сма­трао је да љу­ди ро­бу­ју по инер­ци­ји, под­но­се­ћи та­кво ста­ње до­бро­вољ­но и из на­ви­ке, по­ви­ну­ју­ћи се мо­ру ла­жи ко­је сер­ви­ра пре­вас­ход­но ре­ли­ги­ја, иако роп­ство по се­би ни­је чо­ве­ку при­ро­ђе­но.

Мон­те­њев скеп­ти­ци­зам је опо­ми­њу­ћи, му­дар и ду­хо­вит. Сли­чан је Ера­змо­вој иро­ни­ји, ко­ја се сма­тра пре­те­чом ре­фор­ма­ци­је, као јед­ном вр­стом „ин­те­лек­ту­ал­ног па­ци­фи­зма”. Мон­тењ у јед­ном есе­ју Фран­цу­зе на­зи­ва „не­раз­ло­жи­тим на­ро­дом”, ко­ји у ино­стран­ство од­ла­зи да по­ка­же сво­је по­ро­ке: „Ста­ви­те три Фран­цу­за у ли­биј­ску пу­сти­њу, не­ће са­ста­ви­ти ни ме­сец да­на за­јед­но, а да се ме­ђу­соб­но не за­де­ва­ју, и пец­ка­ју; ре­кли би­сте да је то стран­ство­ва­ње, не­ка ра­зо­но­да до­те­ра­на ка­ко би се стра­ни­ма пру­жи­ло ужи­ва­ње у на­шим жа­ло­сним игра­ма – и нај­че­шће та­кви­ма ко­ји се ра­ду­ју на­шим му­ка­ма (...).” Он ре­ла­ти­ви­зу­је ка­ко чо­ве­ко­ву над­моћ­ну по­зи­ци­ју у при­ро­ди, у од­но­су на жи­во­ти­ње, ко­је „ни­су не­спо­соб­не за об­у­ча­ва­ње и на наш на­чин”, та­ко и људ­ску те­жњу ка сла­ви: „Не бри­не ме то­ли­ко ка­кав да бу­дем дру­го­ме, као што ме бри­не ка­кав да бу­дем у се­би са­мом”. 

Фи­ло­зо­фи­ра­ње је за Мон­те­ња и сло­бо­да да се увек ка­же оно што се ми­сли. Сто­га он ви­ше во­ли да бу­де на­ме­тљив и не­у­ви­ђа­ван, не­го „при­твор­ни ла­ска­вац”, да и пред ве­ли­ка­ши­ма по­ка­же др­жа­ње ко­је до­но­си од ку­ће: „Бе­жим од за­по­ве­да­ња, оба­ве­зно­сти и при­ну­де”. Иако је у по­гле­ду људ­ске при­ро­де Мон­тењ био пе­си­ми­ста, он је по­себ­но це­нио тр­о­ји­цу: Хо­ме­ра, Алек­сан­дра Ве­ли­ког и Епа­ми­нон­ду, те­бан­ског вој­ско­во­ђу, ко­ји је „што се ти­че на­чи­на жи­во­та и са­ве­сти да­ле­ко пре­ва­зи­шао све оне ко­ји су се ба­ви­ли др­жав­ним по­сло­ви­ма”. Као пра­ви и је­ди­ни об­лик плем­ства у Фран­цу­ској, Мон­тењ је ви­део вој­нич­ки по­зив, а ње­го­ва вр­ли­на би­ла је хра­брост.

Го­во­ре­ћи из свог 16. ве­ка, Мон­тењ о при­ро­ди из­но­си за­па­жа­ња ко­ја као да при­па­да­ју на­шем до­бу: „Ја не по­ри­чем ко­рист ко­ју из­вла­чи­мо из окол­ног све­та, ни­ти сум­њам у сна­гу и плод­ност при­ро­де, и ње­не при­ме­не на­ма на ко­рист. До­бро ви­дим да су шту­ке и ла­сте за­до­вољ­не њо­ме. Не­мам по­ве­ре­ња у из­у­ме на­шег ду­ха – на­ше на­у­ке и уме­ћа – за­рад ко­га смо њу на­пу­сти­ли, и ње­на пра­ви­ла; и ко­ме не уме­мо ме­ру да на­ђе­мо ни гра­ни­цу.” 


Коментари1
3b3b0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tatjana Popovic
Hvala na ovom clanku draga Politiko. Montenjevi eseji bi trebalo da budu deo lektire u svakoj sredjoskolskoj ustanovi u Srbiji.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља