петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:23
УОЧИ ЗАВРШНОГ ТУРНИРА ЕВРОЛИГЕ

Београд – једини град са четири различита учесника „фајнал-фора”

ОКК Београд, Црвена звезда, Раднички и Партизан играли у полуфиналу Купа шампиона (Евролиге), а „црно-бели” подигли трофеј 1992. – Велики Реал је пао и на Црвеном крсту...
Аутор: Александар Милетићсубота, 28.04.2018. у 20:44
ОКК Београд први наш клуб међу четири најбоља у Европи: Кораћ, Еркић, Т. Рајковић, Николић, Гордић (Фотодокументација „Политике”)

Београд, једини град који је дао четири различита учесника полуфинала Купа шампиона (данас равно Фајнал-фору Евролиге), од 18. до 20. маја биће сведок завршне борбе за европског клупског шампиона. Иронично, тај град, који је толико пружио светској кошарци, у освит предстојећег догађаја остаје без представника у Евролиги за наредну сезону, пошто Црвена звезда није успела да освоји АБА лигу. 

Где је данас наша клупска кошарка и колико вреди домаћа лига – то је свима јасно. Фраза да без јаке Звезде нема ни јаког Партизана дошла је по своје. Док је Партизан био јак, Звезда није постојала. И обрнуто. Њихови односи су на најнижој тачки откако постоје, чему је кумовала, посредно и Евролига. Откако се број улазница за ту лигу свео на један (прво у Србији, а затим у читавом региону) борба за њу је постала питање живота у смрти. Данас „земља кошарке” – званични троструки вицешампион (олимпијских игара, света и Европе) – нема гарантованог учесника у најбољем клупском такмичењу.

Да ли би све било другачије да су оба клуба од оснивања регионалне лиге заједнички наступала, може само да се наслути. Да ли би Евролига благонаклоно гледала на заједнички захтев Звезде и Партизана (неки наши ауторитети су лобирали да оба клуба буду „унутра”) – није тешко закључити. Овако, уочи Фајнал-фора у београдској „Штарк арени” остаје да се присетимо неких бољих времена и да навијамо да тренер Жељко Обрадовић настави да руши рекорде (тренутно девет титула, као и Реал који такође стиже у Београд, али још не рачуна на Кузмића) или да неки од напих играча стигну до пехара. У финалу ћемо сигурно имати барем једног играча, пошто се у полуфиналу састају Фенербахче (Гудурић, Калинић) и Жалгирис (Мицић). 

Колико је клупска кошарка била развијена у Београду, сведочи и то што је наш главни град за нешто више од две деценије дао четири полуфиналиста Купа шампиона (Евролиге), такмичења чији је један од оснивача Бора Станковић који је оставио дубок траг у три од четири та клуба: у Црвеној звезди и Партизану је био и играч и тренер (у Звезди није водио први тим), а моћни ОКК Београд је као тренер створио заједно са професором Радомиром Шапером. Међу четири најбоља клуба Европе стигао је и Раднички са Црвеног крста. За „вечите” ривале знамо у каквој су тренутно ситацији, док су „клонфери” и „крсташи” већ деценијама на ивици стечаја, заробљени између „старог доброг система” и дуго најављиване приватизације која би на оваквом тржишту вероватно дотукла многе клубове тог типа.

Куп шампиона је почео пре 60 година, а ОКК Београд је први пут учествовао у другој сезони, 1959, као шампион Југославије из 1958. На клупи је седео Бора Станковић, а на терену главну реч водио Радивој Кораћ. У тој првој сезони играли су и Слободан Рица Гордић, Миодраг Сија Николић, Милорад Еркић, Богомир Рајковић... У полуфиналу их је избацио бугарски Академик: ОКК је победио код куће са 79:69, а изгубио на страни са 94:77.

У сезони 1960/61. ОКК Београд је испао у осмини финала од белгијског Антверпена, без одиграног реванша, пошто је југословенска полиција забранила да се игра (због убиства Патриса Лумумбе у Конгу). Најближе финалу био је три године касније, када је од Спартака из Брна био слабији за поен у укупном скору (179:178). У наредној сезони, 1964/65, „клонфери” су у полуфиналу изгубили од Реала који је добио први меч са 84:61, а други изгубио са 113:96. На путу до тог дуела Радивој Кораћ је поставио рекорд Купа шампиона (Евролиге) против шведског Алвика (155:57, 14.1.1965), постигавши 99 поена на тој утакмици.

Са одласком Боре Станковића у Италију, а затим у Фибу, ОКК Београд никада није био ни близу тих висина. До полуфинала су затим стигла прва два освајача „Политикиног” пехара који се додељивао шампиону Југославије од 1972.

Црвена звезда се нашла међу четири најбоља клуба Старог континента у сезони 1972/73, када ју је водио тренер Братислав Ђорђевић, а за њу играли Славнић, Капичић, Вучинић, Г. Ракочевић, Сарјановић, Симоновић, Лазаревић, Пешић, З. Латифић, Пајовић, Граси и Грубовић. Звезда је у полуфиналној групи била испред Реала и Макабија, а у борби за улазак у финале испала је од ЦСКА из Москве, изгубивши оба пута (98:90, 100:83). Те године је трофеј подигао трећи пут за четири сезоне Ињис из Варезеа на чијој клупи је седео некадашњи играч Звезде и Партизана и бивши тренер ОКК Београда Александар Николић.

Годину после тога Раднички, шампион Југославије 1973, пласирао се у полуфинале. На Црвеном крсту је пао и Реал (95:87) а тренер Слободан Пива Ивковић је водио најчувенији тим у историји тог клуба: Ражнатовић, Маровић, Дамњановић, Ивковић, С. Јарић, Ђорђевић, Тасић... У полуфиналу од њих је био бољи Ињис од кога су изгубили у Варезеу са 105:78, а затим га савладали код куће са 83:70.

Партизан, једини наш клупски првак Европе, четири пута је играо на фајнал-фору, почев од првог икада одржаног, у Гану 1988. Тренер Душко Вујошевић имао је једну од најталентованијих генерација у историји европске клупске кошарке: Ђорђевић, Дивац, Паспаљ, Пецарски, Обрадовић, Накић, Савовић, Грбовић, Поповић, Игњатовић... У полуфиналу су изгубили од Макабија (87:82), а у борби за треће место савладали Арис (105:93).

У Истанбулу 1992. „црно-бели” су ушли у историју као први српски клуб на врху Европе и последњи уопште који је то такмичење освојио без странаца. Жељко Обрадовић је у великом стилу започео тренерску каријеру, а Александар Ђорђевић представио свој заштитни знак: тројка у последњем секунду у финалу са Хувентудом (71:70). За Партизан су играли и Даниловић, Копривица, Шилобад, Накић, Ребрача, Драгутиновић, Стевановић, Шарић и Лончар. 

Киндер из Болоње је са својим тимом снова (Даниловић, Ригодо, Нестеровић, Савић, Сконокини...) био прејак за „црно-беле” у полуфиналу у Барселони 1998. године – 83:61. Тренер нашег шампиона био је Милован Богојевић, а играли су Томашевић, Бркић, Дробњак, Ђокић, Чубрило, Луковски, Копривица, Радошевић, Варда, Дозет.

Тренер Душко Вујошевић је до свог другог фајнал-фора стигао 2010. у Паризу, када је Олимпијакос са Милошем Теодосићем уз доста среће победио у полуфиналу (стигао до продужетка у последњем секунду, на крају 83:80). За Партизан су играли: Робертс, Синовец, Мекејлеб, Кецман, Милошевић, Рашић, Митровић, Божић, Марић, Весели, Ђекић, Вранеш. У борби за треће место изгубили су од ЦСКА са 90:88.


Коментари1
8b71f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dok nije usla lova
okk je bio najbolji klub u drzavi...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Кошарка

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља