петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:04
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Оданост до гроба.

Аутор: Коста Ђ. Кнежевићнедеља, 29.04.2018. у 14:25
Официри одају пошту изгинулим борцима у Великом рату

С почетка 20. века све три наше армије имале су коњичке јединице. Једна од најелитнијих била је и Коњичка дивизија коју је сачињавало 140 официра, 94 подофицира, 1.340 војника и 1.366 коња, под командом ђенерала кнеза Арсена (1859–1938), млађег брата краља Петра Првог Ослободиоца и била у саставу Прве армије.

За време повлачења 1915, Коњичка дивизија штитила је трећу Армију све до 9. новембра, када су нас Бугари напали у правцу Лесковац–Лебане, Врховна команда ју је пребацила у другу Армију ради одржавања сталне везе између Тимочке војске и Шумадијске дивизије другог позива, ради задржавања сталних бугарских напада ка Лесковцу. Потом је штитила одступницу истој армији до Приштине и даље до Скадра. Првобитним планом по коме је требало да се од Скадра спустимо до делте реке Бојане, где би нас савезници прихватили, пропао је пошто су Аустро-Угари минирали ушће и морски прилаз. Морало се спустити до Медове, Драча и Валоне.

Док смо још били у Скадру и ту скапавали од глади, а поврх тога били честа мета аустроугарских хидроплана, ноћу 22/23. 12. 1915, из Бриндизија, контраторпиљером „Мангини”, у Скадар стиже француска мисија предвођена ђенералом Лисјеном де Мондезиром (1857–1943), чији је задатак био да установи у каквом је телесном и духовном стању српска војска и да припреми евакуацију. Адмиралу Трубриџу – или, како су га Срби тада називали – „Гувернеру Скадра”, француска мисија се није допала, јер су енглески инжењерци увелико сређивали какав-такав друм куда је наша војска морала да крене даље, тако да су они знали у каквом смо били стању.

Французи нису џабе поставили на челу те мисије ђенерала Де Мондезира, јер је он већ био у Србији 1913. одакле је уз новинара Анри Барбија, најпохвалније о нама извештавао.

Ђенерал Де Мондезир у завршном извештају мисије закључује да се морају спасти поред војног људства и коњи. Енглези и Руси су се с њим сложили, али не и Италијани. Они су сматрали да би ваљало спасавати само српску војску, јер шта ће им изморене раге и кљусад! Поред овог њиховог мишљења, скоро све време нашег боравка у Албанији, Италијани, улогорени у Драчу и Валони, стално су се према нама понашали не као да смо савезници већ непријатељи, јер је од неког њиховог потекла гласина да је краљ Петар Први одлучио да му ново стоно место буде у Албанији, поткрепљујући све то и доласком српске војске и владе!

Захваљујући упорним залагањима Лисјена де Мондезира наша војска је најзад почела да прима све редовнију исхрану у сарадњи са британском мисијом пуковника Фиц Вилијемса, док су Италијани престали са бездушним командама. Но, исхрана коња и војних волова још није била сасвим решена.

Српске армије биле су привремено смештене у Драчу, док је Коњичка дивизија била по италијанској одлуци улогорена између Драча и Валоне на обе обале мочварне реке Војуше где није било никакве прехране. У једном од та два сабирна логора предвиђеном за животиње били су смештени преживели коњи из свих наших армија тако да је укупан број био доста велики (16.500). У просеку је дневно умирало од 30 до 50 коња. Оближње албанске аге и бегови имали су доста сточне хране за коју су тражили дукате што наша војска тада није имала чак ни у сну.

Заиста су се бројали дани када ће праве сенке и вејке што остадоше од доскорашње славне српске војске, пасти у заробљеништво. Одступницу је држала последњом снагом прва Армија. Савезнички бродови су скоро даноноћно пребацивали наше трупе из валонског затона. Италијани на крају под притиском осталих прихватише Де Мондезирову одлуку, али само донекле: основаше комисију марвених лекара да би се видело који су коњи и волови здравији и који могу крочити на слободно тло. По њима је само једна трећина свих била за пренос лађама (око 5.000 коња), док су остале оболеле хтели да пребаце у Солун.

Коњичка дивизија била је пребачена у две лађе и последња је напустила, 5. априла 1916, Валону, негде око пола четири по подне. Наши болесни, изнемогли коњи и волови, које су ветеринари који дан раније отписали, видевши своје господаре са којима су и зло и добро годинама ћутке подносили, како одлазе, без ичије команде, с последњом снагом запливаше према лађама које су се удаљавале. Племените животиње су лагано, једна по једна, без икакве њиске или мука тонуле. Само су два коња успела да допливају до лађа и без речи потонула у ропцу.

Сви српски војници и официри, који су са палуба гледали шта се дешава, скидоше капе и прекрстише се. Италијански маринци и официри нису веровали својим очима шта су управо видели – и они, без ичије команде скидоше капе и прекрстише се. Дежурни официр који је био код крманоша и одатле све видео као на длану, прекрсти се и повуче три пута дугу сирену за покој племенитих животиња...

Из истог тог времена и места имамо још један страшан догађај. Италијани су, наиме, кренули да се повлаче сувише касно из Драча и Валоне, тако да нису могли да спасу и своје војне мазге. Да не би пале непријатељима у руке, они су тада, крајем априла 1916, више од 1.000 својих мазги морали да покољу!


Коментари9
5a41c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bratislav
Spomenik srpskom ratnom konju, mazgi, volu...., namucili su se koliko i nas narod i vojska, a mozda i vise. Bez njih nije mogao da se pomeri ni jedan top, ni jedna granata, ni jedan ranjenik... Secam se prica moga dede Svetozara Zivadinovica (Pominje ga S. Jakovljevic u "Srpskoj Trilogiji" kao narednik Beli),narednika konjickog eskadrona Timocke divizije: "Kad su mi ubile Svabe tri starija brata, nisam zaplakao, ni kad mi je poginuo otac. Plakao sam kao kisa kad su mi ubili konja u Kolubarskoj bici". Ja, dete od 9 - 10 godina pitam: "A sto si plak'o deda?" "Kako sto, bre, sinko! Ja sam ga ozdrebio. E, kakav je to konj bio..., on je meni birao neprijatelja, dal' konjanika, dal' pesaka.., isao pravo, u punom galopu, a onda naglo skretao udesno, da slobodno radi moja sablja. Pre Suvobora mog'o sam sabljom da brijem dlake sa ruke.., posle 10 dana borbe bila je k'o oklagija. Mrzeo je Svabu vise od mene.., pena mu je na usta udarala, kopitama gazio pesake...
GoraN
Kako je samo lijepa fotografija koja je prilozena uz tekst!
Леон Давидович
Коњи су у ратовима увек делили судбину војника. Једнако су патили и страдали као и они. Што се тиче тадашње Италије управо је она забранила прилаз српској војсци обалама мора . Зато је на молбу Николе Пашића руски цар Николај 2. послао депешу свом рођаку британском краљу рекавши да ће иступити из рата ако се не помогне српској војсци. Тек потом се стање променило и приступило се помои и евакуацији српске војске. Зато се данас згражавам када чујем како неки аутори тадашњу Италију и Италију у Другом светском рату сматрају помагачем и заштитником Срба. Заправо је обрнуто били су једни од најгорих непријатеља Срба због којих су бројни Срби страдали.
Dragan Pik-lon
Grob moga pradede,Bozidara je na sirokoj liniji-izmedju Leskovca i Lebana.Velika uteha za mene i moju familiju je da je to topla zemlja.Ako se ikada vratim u Otadzbinu podici cu spomenik konju moga pradede.Koji je isto zasluzan za pobedu kao i kosti pradede koje imaju spomenik u blizini Leskovca!!!
Milos Petrovic
Francuzi su jedno a država Francuska drugo. Bilo je časnih i dobronamernih Francuza ali Francuska nije htela da pošalje svoje brodove i preveze srpske stradalnike u Grčku i Severnu Afriku. To su uradili tek nakon ULTIMATUMA RUSIJE. Ruski car je zapretio da će istupiti iz rata ( dakle pustiće Nemce da zgaze Francuze) ukoliko se ne pomogne Srbima. Zato Sv Nikolaj jeste naš svetac. Hvala Nikolaju. Hvala Rusiji.
Dule Los Angeles
Malo ste pobrkali loncice. Englezi, koji su tvorci svih nesreca na Svetu, su bili ti koji su sprecavali ukrcavanje Srpske Vojske. Francuski brodovi su bili ukotvljeni, i svakog trenutka se cekeli ukrcavanje. Engleski brodovi su im preprecili put, da ne mogu da pridju zalivu. To je potrajalo, dok kapetan jedno francuskog broda zapucao prema englezima. Ondasnja Francuska i Francuzi su bili istinski prijatelji Srba. Srbi su kupovali skori kompletno naoruzanje u Francuskoj. Posle odlaska iz Albanije mnogo Srpskih vojnika je tami leceno i skolovano. Francuski domacini su im bili kao pravi roditelji. Danasnja Francuska je losa kopija nekadasnje. To vise nisu Francuzi, vec mesavina svih mogucih rasa i nacija. U samom Parizu je jedva 40% cistih francuza. I naravno, sada je francuska vlada skoro glavni Srpski neprijatelj. Da zdrav um ne poveruje.
Препоручујем 16

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља