уторак, 19.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:19
ИНТЕРВЈУ: МИРЈАНА КАРАНОВИЋ, глумица

Слободу вам нико неће донети на кућни праг

Хероине постоје и данас и оне се боре за породицу, за своју децу, идентитет, пријатеље, будућност
Аутор: Борка Голубовић-Требјешаниннедеља, 29.04.2018. у 22:00
(Фо­то Ж. Јо­ва­но­вић)

За­ди­вљу­ју­ћа је хра­брост Надеждe Пе­тро­вић да се вра­ти из Ве­не­ци­је и оде у рат, да бу­де бол­ни­чар­ка за­то што же­ли да по­мог­не свом на­ро­ду. Исти је слу­чај и са Ми­лун­ком Са­вић, али и Фло­ром Сендс Ир­ки­њом ко­ја је до­шла, у по­чет­ку мо­жда у по­тра­зи за аван­ту­ром јер је би­ла аван­ту­рист­ки­ња, а оста­ла са срп­ском вој­ском и ка­да су би­ли по­ра­же­ни. Чак и ка­да су јој Ен­гле­зи ну­ди­ли да је пре­ба­це на си­гур­но, Фло­ра је од­лу­чи­ла да оста­не са вој­ском ко­ја се по­вла­чи­ла и за­јед­но са њи­ма сти­гла је до Ал­ба­ни­је... 

Ова­ко, у раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку”, го­во­ри глу­ми­ца Мир­ја­на Ка­ра­но­вић о ју­на­ки­ња­ма свог но­вог ре­ди­тељ­ског ис­ко­ра­ка: пред­ста­ви „Жен­ско ср­це у ши­ње­лу”, ра­ђе­ној по тек­сту Ми­хај­ла Ви­те­зо­ви­ћа по­во­дом обе­ле­жа­ва­ња 100 го­ди­на од за­вр­шет­ка Пр­вог свет­ског ра­та. У овој пред­ста­ви ко­ја је не­дав­но пре­ми­јер­но из­ве­де­на у Цен­тру за кул­ту­ру „Вла­да Ди­вљан” пу­бли­ка има при­ли­ку да пра­ти жи­вот­не при­че три хе­ро­и­не: Ми­лун­ке Са­вић, На­де­жде Пе­тро­вић и Фло­ре Сендс, а ту­ма­че их Ни­на Гра­хо­вац, Јо­ва­на Пе­тро­ни­је­вић и Ве­сна Па­штро­вић.

– Ка­да су ме три мо­је бив­ше сту­дент­ки­ње по­зва­ле да им по­мог­нем да пред­ста­ву „Жен­ско ср­це у ши­ње­лу” уоб­ли­че и по­ста­ве на сце­ну, ни­сам ни слу­ти­ла да ћу у том про­јек­ту оста­ти до кра­ја. Оне су са­ме ода­бра­ле ова три лич­но­сти, има­ле су ини­ци­јал­ни текст Ми­хај­ла Ви­те­зо­ви­ћа на осно­ву ко­јег сам ура­ди­ла адап­та­ци­ју и раз­ви­ла си­ту­а­ци­ју у два пла­на: њих три ко­је се бо­ре за сво­је ме­сто, ка­ри­је­ре, жи­во­те, му­че се, има­ју сво­је тај­не, по­ни­жа­ва­ју­ће али и сме­шне тре­нут­ке у жи­во­ту. С дру­ге стра­не је умет­нич­ка фа­сци­на­ци­ја тим же­на­ма из про­шло­сти: је­дан век уна­зад три же­не без ика­квих му­шких спон­зо­ра и за­штит­ни­ка ус­пе­ле су да се про­би­ју, оства­ре свој жи­вот, на­рав­но про­ла­зе­ћи кроз мно­ге те­шко­ће – ка­же Мир­ја­на Ка­ра­но­вић.

Ко­ли­ко је де­ли­кат­но про­ник­ну­ти у ка­рак­те­ре Ми­лун­ке, На­де­жде, Фло­ре? За шта би се ове хе­ро­и­не бо­ри­ле у на­шем вре­ме­ну? Има ли да­нас та­квих же­на?

Ап­со­лут­но ми­слим да да­нас та­квих же­на има, мо­жда чак и ви­ше. Је­ди­но што ми да­нас не­ма­мо рат­не окол­но­сти, али бо­ри­ти се за по­ро­ди­цу, свој иден­ти­тет, за сво­је де­цу, при­ја­те­ље, сво­ју бу­дућ­ност, то је не­што што је, чи­ни ми се, хе­рој­ски по­ду­хват у овој, али ве­ро­ват­но и у мно­гим дру­гим зе­мља­ма. Чи­ни ми се, ипак, да су жен­ско-му­шки од­но­си на пре­крет­ни­ци већ не­ко вре­ме. Же­не су оти­шле у про­сто­ре ко­ји су би­ли ис­кљу­чи­во му­шки. У по­чет­ку то је би­ло сим­па­тич­но, за­ни­мљи­во: му­шкар­ци ни­су има­ли ве­ли­ки про­блем с тим, не­ка­ко су их чак и по­др­жа­ва­ли. Са­да, по­себ­но у сре­ди­на­ма ка­ква је на­ша, де­ша­ва­ју се ре­тро­град­не ре­ак­ци­је у сми­слу да би „же­не тре­ба­ло да се ма­ло сми­ре”, да пре­ста­ну да га­ла­ме и да стал­но не­што тра­же. Ми­слим да у бу­дућ­но­сти и же­не и му­шкар­ци мо­ра­ју по­но­во да пре­и­спи­та­ју од­но­се и из­гра­де струк­ту­ре у ко­ји­ма ће мо­ћи да­ље да се на­пре­ду­је. Нај­ве­ћи про­блем су за­пра­во емо­ци­је. Осе­ћа­ње не­си­гур­но­сти, так­ми­че­ња, по­др­шке, ослон­ца. По­је­ди­нач­них хе­ро­и­на има увек без об­зи­ра да ли је реч о ра­ту, ми­ру или не­ким дру­гим окол­но­сти­ма. Са­да, ка­да ов­де не­ма ве­ли­ких дра­ма­тич­них до­га­ђа­ја, не­го је при­сут­на бор­ба за про­спе­ри­тет, те хе­ро­и­не се ма­ње при­ме­ћу­ју, али оне су ту. За ме­не су хе­ро­и­не три мла­де же­не ко­је игра­ју у овој пред­ста­ви  јер у се­би но­се бор­бе­ност и жен­ско ср­це ко­је са­да ни­је код њих у ши­ње­лу, али је­сте у на­ме­ри да осво­је сво­ју сло­бо­ду и не­за­ви­сност.  

Го­ди­на­ма се ба­ви­те и пе­да­го­шким ра­дом. Ко­је ис­ку­ство нај­пре пре­но­си­те бу­ду­ћим мла­дим ко­ле­га­ма глум­ци­ма?

Кад је реч о за­на­ту, то­ме их учим на пр­вој го­ди­ни. Ме­ни су то те­ме­љи, да ка­да иза­ђу на сце­ну зна­ју где су, шта хо­ће, шта ра­де, ку­да се кре­ћу и ка­кав је њи­хов од­нос пре­ма то­ме. Ка­сни­је, бу­ду­ћи да сту­ди­је глу­ме ни­су са­мо уче­ње за­на­та, тру­дим се да их ис­про­во­ци­рам, ин­спи­ри­шем да ко­ри­сте сво­ја лич­на ис­ку­ства и се­бе у кре­и­ра­њу оно­га што ра­де на сце­ни. Глу­ма ни­је лаж ко­ју пла­си­раш не­ко­ме пот­пу­но скла­ња­ју­ћи се­бе и свој жи­вот. По­ку­ша­вам да их на­го­во­рим да уло­ге увек ра­де на осно­ву сво­је лич­не енер­ги­је. Да то лич­но, а не мо­жда при­ват­но, ула­жу у лик ко­ји игра­ју и да има­ју од­нос крај­ње искре­но­сти пре­ма се­би са­ми­ма.

Ко­ли­ко ва­ма глу­ма пру­жа шан­су да по­ста­не­те бо­љи чо­век?

То је увек би­ло та­ко. Још од Пе­три­је по­сто­је ре­че­ни­це ко­је сам и лич­но пре­у­зе­ла. Ре­ци­мо, сце­на у „Пе­три­ји­ном вен­цу” ка­да се уки­да воз у ме­сту где она жи­ви. Пе­три­ја је већ ста­ра и за­јед­но са љу­ди­ма че­ка да оде по­след­њи воз и сви су не­срећ­ни. Ка­да по­штар ка­же: „Од­ла­зи воз”, Пе­три­ја про­го­ва­ра: „Ма, шта се се­ки­раш, до­ћи ће ауто­бус, би­ће опет све до­бро, ви­де­ћеш”. Он­да јој у ми­сли­ма до­ла­зи њен по­кој­ни муж и зо­ве је да по­ђе с њим, а Пе­три­ја му од­го­ва­ра: „Не­ћу, хо­ћу још ма­ло да по­жи­вим. Чо­век је та­ква жи­во­ти­ња. Во­ли да жи­ви”. Увек сам осе­ћа­ла да ка­да је нај­те­же, ка­да одеш до дна, та­да мо­жеш са­мо го­ре да идеш. У по­вре­ме­ним на­па­ди­ма пе­си­ми­зма знам да тре­ба са­мо из­др­жа­ти и да се ства­ри мо­ра­ју про­ме­ни­ти. То су ци­клу­си из исто­ри­је све­та. Ми не зна­мо ко­ли­ко ће они тра­ја­ти и за­то смо уз­не­ми­ре­ни. 

У Хо­ли­ву­ду ви­ше не­ма гла­му­ра. Аме­ри­ка се у фил­мо­ви­ма вра­ти­ла на оби­чан свет. Ко су зве­зде, од­но­сно јав­не лич­но­сти на­ше ствар­но­сти?

Ка­ко за ко­га. Ми­слим да ви­ше не­ма­мо ап­со­лут­них идо­ла, као што смо има­ли осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка. Не­ко ми је јед­ном ре­као да је та­да це­ла по­ро­ди­ца се­де­ла за­јед­но и гле­да­ла, ре­ци­мо, филм „Отац на слу­жбе­ном пу­ту”. Или су сви ишли у би­о­скоп. Да­нас ни­је та­ко, већ је то вр­ло ра­сло­је­но – по­сто­је ти­неј­џер­ске зве­зде, зве­зде ал­тер­на­ти­ве, умет­нич­ке зве­зде. Сум­њам да мла­ђа пу­бли­ка иде у би­о­скоп да гле­да филм у ко­јем игра Ме­рил Стрип, али зна­ју ко је. Ја знам ко је Џа­стин Би­бер, али ни­сам ње­гов обо­жа­ва­лац. Али знам да не­ки ње­го­ви обо­жа­ва­о­ци зна­ју да по­сто­ји Ме­рил Стрип, иако не гле­да­ју ње­не фил­мо­ве.

Од­ли­ку­ју вас искре­ност, хра­брост, ан­га­жо­ва­ност, ху­ма­ност. Во­ли­те Аду Бо­ја­ну и ви­но? У че­му је њи­хо­ва драж?

Мо­жда у сло­бо­ди. Ка­да ма­ло за­ста­нем, ми­слим да ми је то нај­ва­жни­је. Ако имам сло­бо­ду он­да мо­гу да под­не­сем и раз­не дру­ге ло­ше ства­ри ко­је су са­став­ни део ствар­но­сти. Ни­ка­да не­ма­те све иде­ал­но, ни­ти је сло­бо­да не­што што ће не­ко да вам до­не­се на кућ­на вра­та. Сло­бо­да је ли­чан од­нос пре­ма ствар­но­сти у ко­јој жи­виш. Не­ки љу­ди би­ра­ју да бу­ду не­сло­бод­ни и то је из­бор. Не­ки у се­би би­ра­ју да бу­ду сло­бод­ни и сно­се и ло­ше и до­бре по­сле­ди­це те од­лу­ке.


Коментари14
c32f5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Moskovskaja
Слободу вам нико неће донети на кућни праг - A Rusi???
Драгољуб Збиљић
Српска културна елита, рачунајући ту и српске лингвисте и филологе, су учинили набвеће зло српском народу и његовом идентитету када су почели да спроводе замену српске азбуке туђим писмом (гајицом) и тиме свом народу одузели нешто што је његова најважнија очигледна културна идентификација. Довољно је само то па да се српска "културна елита" макар застиди и да се извињава свакога дана српском сиротом народу кога је "елита", уместо да га води у будућност, упутила у нестајање, обезимењавање и опште сиромашење и асимилацију у нешто што Срби никада нису били.
Stevo
Fotografija je fantasticna, suptilna kombinacija erotike i kica / obratite paznju na sve to prstenje kao vasarski izlog/. Lepa zena u borbi. Malo se muci oko smisla te borbe. Neka vina.
Jovan Milanovic
Ako imam kucni prag imam bar kucicu, a moja kucica je moja slobodica. Dakle, nema potrebe da mi to neko donosi.
Zorica
Komentari su katastrofa,da se zapanji čovek, a to je ustvari eto naš narod u malom , (daj im hleba i igara "rialiti" pa vladaj) sigurna sam da ni jedna osoba nije odgledala ni jedan njen film a vole da komentarišu tek da kontriraju, a pritom ni ovaj tekst ne pročitaju već samo naslov ( dijaspora, luka , petrović, mira...)....Karanovićka je glumica najvišeg ranga to kažu stručni ljudi,politikom se nikada nije bavila, to je evodentno i tu nema dileme i nepristojno je ako se neuk čovek upusti u diskusiju o nečemu a nema pojma o tome...kako biste komentarisali Stevu Žigona koji je često igrao nemačke generale i oficire, da li je on po vama izdajnik, hahaa
Зоран
Глума јесте извесна лаж, зато је толико глумаца упетљано у све што се дешавало у том рату и у вези Хашког трибунала, али кроз глуму дехуманизовати Србе и очекивати позитивне коментаре, мислим да је то лицемерно!
Препоручујем 47

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља