недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:35
У СУСРЕТ МОЛИЈЕРОВИМ ДАНИМА: КАМИЈ ЛОРАНС, књижевница

Фејсбук је машина за манипулацију

Корисници друштвених мрежа, па и јунакиња моје књиге, креирају себе као ликове романа, режирају сопствени живот, замишљају животе других
Аутор: Гордана Поповићуторак, 01.05.2018. у 22:00
(Фо­то Га­ли­мар/Ка­трин Ели)

Ре­чи Ка­миј Ло­ранс у ње­ном но­вом ро­ма­ну „Мо­гла бих то би­ти ја”, оштре по­пут но­жа, не­ми­ло­срд­но се­ку док го­во­ри о дис­кри­ми­на­ци­ји пре­ма же­на­ма. „Од се­ве­ра до ју­га , вла­да јед­на те иста дик­та­ту­ра, без об­зи­ра на то да ли је фун­да­мен­та­ли­стич­ка или пор­но­граф­ска... Же­не ста­ри­је од 50 го­ди­на не из­но­се се на пи­ја­цу по­што ни­су при­клад­не за упо­тре­бу ко­ју куп­ци хо­ће да им на­ме­не”, пи­ше она кроз сво­ју ју­на­ки­њу Клер Мил­кам, алу­ди­ра­ју­ћи на чи­ње­ни­цу да су же­не од­вај­ка­да тре­ти­ра­не као објек­ти и на­во­ди при­ме­ре Ма­кро­на и ње­го­ве знат­но ста­ри­је су­пру­ге ко­ји иза­зи­ва­ју по­до­зре­ње или Ма­до­не ко­јој љу­ди „за­ме­ра­ју да же­ли и да­ље да по­сто­ји”. Не за­бо­ра­вља да на­по­ме­не да су у Фран­цу­ској на кра­ју 19. ве­ка у вре­ме Уисман­са, бра­ће Гон­кур и „ве­ли­ких же­но­мр­за­ца свих фе­ла“, има­ли и јед­ног ле­ка­ра ко­ји се отво­ре­но за­ла­гао да се „ис­ко­ре­ни жи­во­тињ­ка са пун­ђом“. 

Овај ро­ман сти­же 8. маја и пред на­шу чи­та­лач­ку пу­бли­ку у из­да­њу Ла­гу­не у пре­во­ду Гор­да­не Бре­бе­ри­не, а Ка­миј Ло­ранс уско­ро до­ла­зи у Ср­би­ју као уче­сни­ца „Мо­ли­је­ро­вих да­на“, ма­ни­фе­ста­ци­је ко­ју већ тра­ди­ци­о­нал­но ор­га­ни­зу­је Фран­цу­ски ин­сти­тут, ове го­ди­не од 14. до 17. ма­ја. По­зна­та фран­цу­ска књи­жев­ни­ца, до­бит­ни­ца на­гра­да Фе­ми­на и Ре­но­до гим­на­зи­ја­ла­ца (2000. го­ди­не) пред­ста­ви­ће сво­је но­во де­ло нај­пре у Кра­гу­јев­цу (14. ма­ја), за­тим у Ни­шу (15. ма­ја) и у Бе­о­гра­ду у књи­жа­ри Дел­фи у СКЦ-у (17. ма­ја). 

До са­да је об­ја­ви­ла 11 ро­ма­на (код нас су об­ја­вље­на још два: „У твом за­гр­ља­ју” 2004. и „Ни ти ни ја” 2007), пи­ше хро­ни­ке за „Има­ни­те”, „Монд” и „Ли­бе­ра­си­он”, и пре­да­је на Ин­сти­ту­ту по­ли­тич­ких на­у­ка у Па­ри­зу. 

Пр­ви део ва­шег но­вог ро­ма­на има на­зив „Црк­ни да­бог­да”, а ва­ша ју­на­ки­ња Клер Мил­кам ка­же да је то је­ди­на по­ру­ка ко­ју му­шкар­ци има­ју за же­не и да то ни­је ме­та­фо­ра. Ни­је ли то ипак ма­ло пре­те­ра­но?

Ис­ко­ри­сти­ла сам ту фра­зу ко­ју њој упу­ћу­је је­дан му­шки лик у ро­ма­ну ка­ко бих на­пра­ви­ла сим­бо­лич­ну фор­му­лу ми­зо­ги­ни­је. „Црк­ни да­бог­да, бе­жи, усту­пи ме­сто мла­ђи­ма, усту­пи ме­сто му­шкар­ци­ма“. На­рав­но, не тре­ба то схва­ти­ти до­слов­но, то је са­мо је­дан симп­том сек­си­стич­ког на­си­ља, на­ро­чи­то пре­ма же­на­ма у из­ве­сној до­би. 

Ваш ро­ман је без сум­ње оштра кри­ти­ка ми­зо­ги­ни­је, ко­ја је чак и да­нас за мно­га дру­штва нор­мал­на ствар. Ка­ко оце­њу­је­те си­ту­а­ци­ју у Фран­цу­ској? По­сто­ји ли да­нас по­тре­ба за фе­ми­ни­змом?

Увек по­сто­ји по­тре­ба за фе­ми­ни­змом и то сву­да, са­мо у раз­ли­чи­тим сте­пе­ни­ма. У Фран­цу­ској је не­рав­но­прав­ност по­ло­ва и да­ље ве­о­ма ја­ка ка­ко про­фе­си­о­нал­на, та­ко и дру­штве­на, кул­тур­на. Не­јед­на­кост кад је реч о жи­вот­ној до­би, ко­јом се ја до­ста ба­вим у овом ро­ма­ну, са­мо је је­дан аспект те не­рав­но­прав­но­сти, али он нај­бо­ље го­во­ри о то­ме да су кроз исто­ри­ју же­не тре­ти­ра­не као објек­ти – објек­ти жуд­ње, за­тим рав­но­ду­шно­сти и на кра­ју пре­зи­ра. Основ­на ам­би­ци­ја фе­ми­ни­зма је­сте да се из­бо­ри да же­не бу­ду су­бјек­ти као и му­шкар­ци, а не објек­ти, за шта их сма­тра­ју ши­ром пла­не­те.

У уво­ду књи­ге, чак, по­ми­ње­те Ма­кро­на и ње­го­ву су­пру­гу Бри­жит ка­ко би­сте илу­стро­ва­ли те пред­ра­су­де?

Бри­жит Ма­крон је би­ла из­ло­же­на па­кле­ним на­па­ди­ма у ме­ди­ји­ма због раз­ли­ке у го­ди­на­ма ко­ја по­сто­ји из­ме­ђу ње­ног му­жа и ње. Оно што ја под­вла­чим је­сте не­прав­да и не­до­ста­так си­ме­три­је: да је слу­чај обр­нут и да је он ста­ри­ји од ње два­де­сет го­ди­на, ни­ко их ни­ка­да не би кри­ти­ко­вао. То би се сма­тра­ло нор­мал­ним. Та аси­ме­три­ја је очи­гле­дан знак сек­си­зма и ми­зо­ги­ни­је. Та дис­кри­ми­на­ци­ја ка­да су го­ди­не у пи­та­њу за­сни­ва се ис­кљу­чи­во на дру­штве­ној кон­струк­ци­ји у чи­јој осно­ви ле­жи ар­ха­ич­на пред­ра­су­да. Бри­жит Ма­крон сво­јом ви­дљи­во­шћу до­при­но­си де­кон­струк­ци­ји те дру­штве­не пред­ра­су­де и бор­би про­тив ње.

И ка­ко су му­шкар­ци ре­а­го­ва­ли на ову ва­шу књи­гу?

То не бих зна­ла да ка­жем. Колико мушкараца толико и реакција.  

Ваш ро­ман је је­дан ра­шо­мон, где на­ла­зи­мо при­чу у при­чи. Чак се спи­са­те­љи­ца, аутор­ка пр­вог де­ла ро­ма­на ко­ја се у дру­гом де­лу по­ја­вљу­је као на­ра­тор, зо­ве Ка­миј као и ви. То је игра?  

Од­у­век сам во­ле­ла ро­ма­неск­не кон­струк­ци­је тог ти­па, ро­ман у ро­ма­ну, по­пут оних ру­ских ба­бу­шки. То је­сте јед­на игра, ако баш хо­ће­те, али озбиљ­на игра ко­ја ис­тра­жу­је гра­ни­це из­ме­ђу ствар­но­сти и фик­ци­је. То је и раз­лог што се лик из дру­гог де­ла ро­ма­на зо­ве Ка­миј. Да ли сам то ја или је реч о из­ми­шље­ној лич­но­сти? За­ба­вља ме да пу­стим да за­пло­ви та ми­сте­ри­ја. Чак је и пре­зи­ме ју­на­ки­ње из пр­вог де­ла (Мил­кам) ана­грам мог име­на (на фран­цу­ском Ca­mil­le – Mil­le­cam).

Упо­тре­бља­ва­те и Феј­сбук као ро­ма­неск­но сред­ство?

Да, Феј­сбук нам до­зво­ља­ва да са­кри­је­мо свој иден­ти­тет, да ла­же­мо, да ма­ни­пу­ли­ше­мо и сви ко­ри­сни­ци дру­штве­них мре­жа на не­ки на­чин ис­ко­ри­шћа­ва­ју ту ње­го­ву ро­ма­неск­ну моћ. Они се­бе кре­и­ра­ју као ли­ко­ве ро­ма­на, ре­жи­ра­ју соп­стве­ни жи­вот, за­ми­шља­ју жи­во­те дру­гих, про­на­ла­зе при­че ма­ње или ви­ше фик­тив­не. Феј­сбук је ма­ши­на за из­ми­шљо­ти­не, па га у том сми­слу и те ка­ко ко­ри­сти и мо­ја ју­на­ки­ња.

Во­ли­те да пи­ше­те о соп­стве­ним ис­ку­стви­ма, али та­кво пи­са­ње по­не­кад мо­же би­ти и опа­сно по вас или по дру­ге?

Књижевност у ко­јој не ри­зикују ни пи­сац, ни чи­та­лац, ни­ко­га не за­ни­ма. Пи­са­ње увек под­ра­зу­ме­ва моћ да ка­же­мо не­што о се­би, о дру­ги­ма. Да­кле, јед­на књи­га мо­же иза­зва­ти гла­си­не, не­при­јат­но­сти, мо­же да по­вре­ди не­ко­га. Али тре­ба та­ко­ђе има­ти по­ве­ре­ња у пи­сца ко­ји ме­ри сва­ку реч и ко­ји оно што же­ли да ка­же не­ће упо­тре­би­ти као оруж­је на­ме­ње­но за осве­ту. Ја не пи­шем из же­ље за осве­том. 

По­сле смр­ти си­на на­пи­са­ли сте ро­ман „Фи­лип”, а ка­да је по­сле то­га та­ко­ђе по­зна­та књи­жев­ни­ца Ма­ри Да­ри­је­сек на­пи­са­ла ро­ман „Том је мр­тав” ме­ди­ји су пи­са­ли да сте је оп­ту­жи­ли за пла­ги­јат?

Ни­ка­да ни­сам оп­ту­жи­ла Ма­ри Да­ри­је­сек ни за шта. Са­мо сам 2007. на­пи­са­ла је­дан ду­га­чак чла­нак у Књи­жев­ној ре­ви­ји, где сам ре­кла да ми­слим да је њен ро­ман лош. Али ни­ка­да јој не бих ус­кра­ћи­ва­ла пра­во да пи­ше о че­му год хо­ће, за­и­ста ни­ка­да, та­ко да ни­је би­ло ни мо­јих оп­ту­жби, ни суд­ског спо­ра, су­прот­но гла­си­на­ма ко­је је она про­но­си­ла где год је сти­гла. 


Коментари3
494a1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Irena
Knjiga je odlična! Za svaku preporuku. Ne ispušta se iz ruke dok se ne stigne do kraja.
Sasa Trajkovic
Feminizam pogotovo "salonski" je prevaziđena forma političke borbe u svetu u kome dominira OSLOBOĐENA žena, voleo bih da neko konstatuje ono što je očigledno u ime navodne rodne ravopravnosti mi imamo u svetu ali i kod nas jer je u pitanju globalni fenomen više od 80% žena u sudovima, prosveti, zdravstvu, administraciji... dakle poluge moći su odavno u rukama žena. Pritom ovoj crnoj statistici moram dodati još jednu " činjenicu " da je u medijima prisutan koncept žene kao žrtve a muškarca kao NEGATIVCA što je očigledna sigmatizacija koja nije slučajnost već je diktirana kroz NVO i feminističkih grupa. Tkođe u modnoj industriji muškarci više nisu tako dominantni a u modnim časopisima žene su voše nego dominanatne tako da pomenute trendove kreiraju žene a ne neki anonimni i po defoltu unapred krivi muškarci. Možda je roman fikcija ali umetnost je neraskidio povezana sa društvom i vremnenom u kome živimo u kome se istina kamuflira ili maskira nekakvom kvazi političkom korektnošću.
Стефан Борота
ТАМО обнова тзв. Споменика захвалности Француској, овде „Молијерови дани, манифестација коју већ традиционално организује Француски институт“ у Београду. Стижу Ербас хеликоптери. Има ли још шта да пазаримо? [,]

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља