среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Последњи калионичар „Црвене заставе” отишао у пензију

Радило се много, плате су биле добре, трошило се у кафанама, преко синдиката се ишло на море, политика нас није интересовала, а за Први мај било је као за славу, прича Љубиша Стевановић Пубе
Аутор: Бране Карталовићуторак, 01.05.2018. у 22:00
Љу­би­ша Сте­ва­но­вић кад је по­чео да ра­ди 1974. и ка­да је оти­шао у пен­зи­ју 2018. го­ди­не (Фото Лична архива)

Љу­би­ша Сте­ва­но­вић Пу­бе је То­мин друг из де­тињ­ства, То­ми­сла­ва Ни­ко­ли­ћа, бив­шег пред­сед­ни­ка Ср­би­је. Од­ра­сли су за­јед­но у Ста­рој рад­нич­кој ко­ло­ни­ји, на­се­љу од др­ве­них, рад­нич­ких ба­ра­ка у чи­јим су се дво­ри­шти­ма игра­ли. Пу­бе је оби­чан чо­век, је­дан од про­ле­те­ра ко­ји су ра­ди­ли и гра­ди­ли „За­ста­ву”, ко­ји су жи­вот ве­за­ли за нај­ве­ћи со­ци­ја­ли­стич­ки ги­гант на Бал­ка­ну. Он је по­след­њи шко­ло­ва­ни „За­ста­вин” ка­ли­о­ни­чар. У пен­зи­ју је оти­шао овог фе­бру­а­ра, са 41 го­ди­ном ста­жа. До­био је ре­ше­ње на 32.000 ди­на­ра.

– Сма­њи­ли ми ма­ло, јед­но три-че­ти­ри хи­ља­де. Шта да ра­дим, та­ко је, ваљ­да, сви­ма.

Пу­бе се за­по­слио 1974, у два­де­се­тој го­ди­ни, од­мах по­што је за­вр­шио три раз­ре­да Вој­но­ин­ду­стриј­ске шко­ле.

– Са­мо је још је­дан ђак био ка­ли­о­ни­чар. Он­да ни­си мо­гао да би­раш за­ни­ма­ње, то се од­ре­ђи­ва­ло по по­тре­ба­ма фа­бри­ке. Учи­ли смо до­ста, мо­ра­ли смо да зна­мо тех­но­ло­ги­ју об­ра­де ме­та­ле, све ру­де гво­жђа. Ко то ни­је знао, ни­је имао шта да­ље да тра­жи. Има­ли смо и ме­ха­ни­ку и ма­шин­ске еле­мен­те. Бо­љи ђа­ци мо­гли су да упи­шу и че­твр­ти раз­ред, а не­ки су оти­шли и на фа­кул­тет, по­ста­ли ин­же­ње­ри. Има­ли смо и прак­су. То обра­зо­ва­ње као ни­је би­ло до­бро, сад из­ми­шља­ју не­ку ду­ал­ну на­ста­ву.

Ра­дио је, пр­во, у по­го­ну „Ме­ха­нич­ке об­ра­де” фа­бри­ке ауто­мо­би­ла, по­том крат­ко у фа­бри­ци ла­на­ца „Фи­лип Кља­јић”, а у „За­ста­ва алат­ни­цу” је пре­шао 1983. И ту остао 35 го­ди­на.

– Кад сам до­шао, би­ло је ви­ше од 70 ка­ли­о­ни­ча­ра, сад ка­да сам од­ла­зио у пен­зи­ју, ни­је оста­ло њих пет­на­е­стак, са све управ­ни­ком, тех­но­ло­гом. Шта кад не­ко оде на бо­ло­ва­ње? Про­ме­ни­ла се вре­ме­на, „Алат­ни­цу” су пре пет­на­е­стак го­ди­на ку­пи­ли Сло­вен­ци, „Уни­ор ком­по­нентс”, на­ба­ви­ли но­ве ма­ши­не. Ком­пју­тер­ска ва­ку­ум пећ мо­же све да ра­ди, не са­мо да ка­ли. Ни­је тре­ба­ло ви­ше рад­ни­ка.

Ста­ра вре­ме­на су, ка­же Пу­бе, би­ла ле­па.

– За ка­ли­о­ни­ча­ре је би­ло по­сла. Ра­ди­ли смо и услу­жно, за дру­ге фа­бри­ке у Ју­го­сла­ви­ји, не са­мо за „За­ста­ву”. Мо­жда је не­где у дру­гим „За­ста­ви­ним” по­го­ни­ма би­ло оно „ра­дио, не ра­дио, сви­ра ти ра­дио”. У „Алат­ни­ци” ни­је би­ло та­ко. Али, жи­ве­ло се ле­по, пла­те су би­ле до­бре, тро­ши­ло се у ка­фа­на­ма, пре­ко син­ди­ка­та се ишло на мо­ре. Ишли смо на Охрид, па Пу­чи­шће на Бра­чу, та­мо су би­ла „За­ста­ви­на” од­ма­ра­ли­шта. У Трст смо ишли са­ми. По­ли­ти­ка нас ни­је ин­те­ре­со­ва­ла, а за Пр­ви мај би­ло је ко за сла­ву.

Ипак, ни­је све би­ло иде­ал­но.

– Сад кри­ти­ку­ју То­му што ни­је за­вр­шио фа­кул­тет. Ни­је мо­гао, ни­је имао. От­кад је до­жи­вео по­ро­дич­ну тра­ге­ди­ју, кад су му по­ги­ну­ли мај­ка и брат, сам се из­др­жа­вао. Био је па­ме­тан, стал­но је чи­тао, ба­вио се спор­том, а сто­пут је по­ште­ни­ји од ових што га на­па­да­ју.

По­сао ка­ли­о­ни­ча­ра је, ка­же, те­жак. Ис­па­ре­ња су ве­ли­ка, тем­пе­ра­ту­ре у пе­ћи­ма ви­со­ке, од 850 до 1.200 сте­пе­ни. Вру­ће је и у са­мом по­го­ну, а зи­ми на­по­љу хлад­но да се смр­знеш.

– Жа­ле ми се не­ки по­ли­цај­ци, ка­жу те­жак им по­сао. Ја знам да је је­дан ка­ли­о­ни­чар пре­шао у по­ли­ци­ју, а не знам ни­јед­ног по­ли­цај­ца ко­ји је до­шао ме­ђу ка­ли­о­ни­ча­ре. Ако хо­ћеш да пре­жи­виш ка­ли­о­ни­цу, мо­раш да се чу­ваш. Би­ло је по­вре­да, нај­ви­ше опе­ко­ти­на. Узмеш осо­ви­ну од ка­ми­о­на, она те­шка пет­на­ест ки­ла, а ти је сам кле­шти­ма но­сиш и пре­ме­шташ. Има­ли смо јед­ном го­ди­шње си­сте­мат­ске пре­гле­де, а због оте­жа­них усло­ва ра­да до­би­ја­ли смо по­ла ли­тра мле­ка, као до­дат­ни оброк. Оти­шао сам код док­тор­ке, би­ли ми ло­ши не­ки ал­кал­ни фос­фа­ти, а она ми ка­же ка­ко је утвр­ђе­но да је ки­се­ла во­да бо­ља од мле­ка за мој по­сао. Па, је л’ по­ро­ди­ља­ма из гру­ди те­че ки­се­ла во­да? пи­там је ја.

„Алат­ни­ца” је ра­ди­ла и де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, до­ду­ше ма­ње, али ни­је ста­ја­ла ни за вре­ме бом­бар­до­ва­ња.

– Ра­ди­ло се ма­ње, ви­де­ло се да др­жа­ва про­па­да, али про­из­вод­ња ни­је би­ла уга­ше­на. А 1999. смо пре­ме­сти­ли ма­ши­не и пе­ћи на Ма­шин­ски фа­кул­тет. Зво­ни уз­бу­на, али ми не пре­ки­да­мо по­сао. Го­во­ри­ли су да ра­ди­мо за вој­ску. Шта ти знаш за ко­га ра­диш, до­би­јеш део ко­ји тре­ба да се ка­ли, от­куд знаш че­му то слу­жи.

Кра­гу­је­вач­ка „Алат­ни­ца” је про­из­во­ди­ла де­ло­ве за ауто­мо­би­ле, ка­ми­о­не, све вр­сте ма­ши­на. У „За­ста­ви­ном” по­го­ну ка­ли­ли су се зуп­ча­ни­ци, ме­ња­чи, про­вла­ка­чи, де­ло­ви ли­вач­ких, бра­вар­ских, ко­вач­ких ала­та. Фа­бри­ка је, ка­же Пу­бе, оп­ста­ла за­хва­љу­ју­ћи ди­рек­то­ру Љу­бин­ку Ми­ја­и­ло­ви­ћу, ко­ји и сад во­ди фир­му.

– Строг, али по­штен. Не­ма ме­ста за фо­ли­ран­те. Та­кве је и от­пу­штао, али је сви­ма ре­као да не мо­ра­ју да бри­ну ако им за­тре­ба по­моћ. Ако тре­ба и 50.000 евра, кад се не­ки рад­ник или не­ко из по­ро­ди­це, не дај бо­же, те­шко раз­бо­ли. Ни­је хтео да до­зво­ли да иде­мо по ку­ћа­ма или да пре­ко те­ле­ви­зи­је ску­пља­мо но­вац. Во­дио нас је на Зла­ти­бор, у Ку­сту­ри­чин Ка­мен­град, у Бу­дим­пе­шту, Беч, три да­на, Трст, Ве­не­ци­ја, Ве­ро­на, све је би­ло пла­ће­но.

Кад се вра­тио из вој­ске, 1976, Пу­бе је ку­пио „фи­ћу”. Тад је имао и мо­пед „то­мос ”. Во­зио је и „ке­ца”, и „осми­цу”, и „три­ста­ћа”, а у пен­зи­ју је оти­шао са „пан­дом”. Шко­лу­је де­цу и бри­не се о њи­ма, док че­ка да му се су­пру­га Ве­ра вра­ти из пе­чал­бе. Оти­шла је за Сло­вач­ку, та­мо ра­ди за 300 евра ме­сеч­но. Ште­ди и ша­ље па­ре ку­ћи.

– Ма, тре­ба да се вра­ти. А, ја... Ја не знам шта бих био да све поч­нем ис­по­чет­ка. Ве­ро­ват­но опет ка­ли­о­ни­чар. То сам цео жи­вот ра­дио, не знам шта дру­го. 


Коментари9
084a7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драган
То је Србин. Вредан, радан, искрен и поштен. Ал шта вреди кад не воде државу такви, него неки српски изроди.
dragan stojanovic
Divan opis... propasti.
Gliga
Koliko je kalioničara upucano na dužnosti. Nijedan. Zato se manite poređenja sa policijom. Posao kalioničara je izmro kao i stotine do sada. Zamenila vas kompjuterska vakuum peć. Ajd' nek kompjuter zameni policajca. Možda jednog dana ali ne skoro : /
Živan Mićić
I policajce zamenjuju kamere, pozornika gotovo da ne mozes da vidis na ulici a i saobracajaca sve manje na raskrsnicama a u saobracaju haos! Vozi ko kako hoce cak i u suprotnom smeru!
Препоручујем 18
Драган
Колико калионичара за време дежурства седи у кафићу и пије муфте пиће, а по некад узме и неки рекет од дилера, или газде кафане кад треба мало да "зажмури"? Ни један.
Препоручујем 28
Sreten Bozic -Wongar
Srecna penzia junace. ( Ja sam svoj zanat zapoceo 1948 u Samotu iz Arandjelovca,bio je to pocetak odliva naroda sa sela u gradove. Dosao sam na zanat u opancima.Danas znamo da je najvece bogadstvo Srbije njena plodna zemlja. Hranila je narod od doba Nemanjica. U Kragijevcu je nekada postojao Institit za zito, Steta sto ga vise nema. Mozda ce proraditi opet kada politicari ogladne ).
Boske Brazilacc
Svaka čast majstore.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља