уторак, 18.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:18
ИНТЕРВЈУ: ХИРОШИ ЈАМАСАКИ ВУКЕЛИЋ, професор и преводилац

За мене је најважнији филозофски лик мога оца

Бранко Вукелић био је дописник „Политике” из Токија, о чему сведочи и књига „Писма из Јапана” у којој сам сакупио 56 чланака објављиваних у овом листу од 1933. до 1940. године
Аутор: Марина Вулићевићчетвртак, 03.05.2018. у 22:00
(Фото А. Васиљевић

Књига личне преписке „Бранко Вукелић, Писма из тамнице”, члана обавештајне групе Рихарда Зоргеа, дописника „Политике” из Јапана, и његове супруге Јошико, вођена од 1941. до 1945 године, током његовог боравка у истражном затвору у Токију, а после пресуде на доживотну робију, у казнионици Абашири на северном острву Хокаидо, објављена је у „РТС издаваштву”. Књигу је приредио и превео с јапанског Хироши Јамасаки Вукелић. Сва писма Бранка Вукелића, њих 159, пренета су у целости, онако како су пристизала супрузи Јошико. Она је аутор предговора „О мом Бранку” који говори о њиховом познанству и зближавању, о обавештајном раду Зоргеове групе, о Вукелићевом хапшењу, а написала је и коментаре уз поједина писма.

Због чега је ова књига важна за вас и вашу породицу?

Мој отац Бранко Вукелић има бар три лица. Једно од њих је лице члана обавештајне групе Рихарда Зоргеа, која је радила у Јапану пре Другог светског рата, готово осам година. Према мишљењу неких истраживача, слали су у Москву врло драгоцене информације. Поред осталог, знали су и тачан датум немачког напада на Совјетски Савез. Много је писано о лику мог оца као обавештајца, али у тим књигама он је увек био споредна личност, загонетна чак. У књизи која је својевремено била објављена у Совјетском Савезу, тумачено је да је мој отац био келнер који је радио у једном токијском ресторану, да је прислушкивао разговоре високих официра јапанске армије, што је бесмислено. Ипак, његова улога била је потцењена у односу на Зоргеа и Озакија. Бранко Вукелић био је дописник „Политике” из Токија, о чему сведочи и књига „Писма из Јапана”, у којој сам сакупио 56 чланака објављиваних у овом листу од 1933. до 1940. године, а радио је и као дописник француске новинске агенције Авас. Ти текстови у „Политици” представљали су драгоцене информације о политици, економији и култури Јапана. Треће лице Бранка Вукелића његов је лик човека који је филозофски промишљао живот. Тај део његове личности, за мене, као његовог сина, најбитнији је. Зато ми је ова књига његових писама из затвора најдража.

У том издању сазнајемо да је Бранко Вукелић био човек културе, полиглота, који је сам научио јапански и лако читао и старојапански, био окренут будизму...

Мој отац био је врло надарен за језике. Знао је мађарски, немачки, а отишавши у Француску брзо је научио француски и дипломирао на Сорбони. Писао је и на енглеском. Моју мајку, која је студирала тај језик, знао је да изненади рецитовањем стихова неких енглеских песника. Јапански је брзо научио у разговорима, али и читајући натписе фирми. Писање на јапанском, међутим, учио је спорије. Када је био ухапшен, одлучио је да интензивније пише, прво фонетским писмом, а касније и убацујући кинеска слова. Пошто је био „књишки мољац” и у затвору је доста читао. У књизи „Писма из тамнице” види се његова посвећеност класици. Било му је лакше да чита на старојапанском него на савременом језику. Читао је „Кођики”, што је најстарија сачувана књига у Јапану и најстарији роман на свету, „Причу о Генђију”, на старојапанском. У старим јапанским песмама увиђао је посебну лепоту, па и сличност са народном поезијом са овог подручја. Све се више окретао будистичким учењима. Иначе, још као дете читао је филозофске књиге, Шопенхауера и Ничеа, из библиотеке његовог оца Миливоја Вукелића, аустроугарског официра, кога су звали филозофом у војничкој униформи.

Њих двоје су кроз симболику тих књига говорили о себи и о свом односу у тако тешкој ситуацији?

Ситуација је била крајње тешка за обоје. Он је био у затвору, ухапшен као страни обавештајац, а мајка је условно речено била на слободи, проглашена државним непријатељем, као жена шпијуна. Њен положај био је незавидан, није имала посао, боловала је од туберкулозе. У таквим условима они су размењивали писма у којима је, поред свега, уочљива и доза хумора. То је био начин да се њих двоје међусобно охрабрују и теше. Отац је више бодрио моју мајку која је теже подносила такве околности. Она је одрастала заштићена у својој породици и није до тада била упозната са наличјем живота. То ју је сломило.

Бранко Вукелић је пре свега био идеалиста?

Идеализам мога оца може се објаснити чињеницом да су Вукелићи Личани. Он је био дете официра у Аустроугарској и видео је како је аустроугарска војска стрељала Србе који су били враћени са руског фронта. Стекао је уверење о међунационалним односима који нису могли да буду решени у режиму апсолутистичке монархије. У таквим условима свака помисао на дугорочну реформу није вредела ништа. Касније је у социјалистичком Совјетском Савезу видео светло наде. У ствари је тражио „небеско” решење. Никада није посумњао у идеју социјализма, то је добро знала моја мајка. Бранко је у ствари био критичан према Стаљиновим поступцима и зато што није уважавао информације својих обавештајаца. Па и као обавештајац мој отац заправо до краја није знао за кога је радио, мислио је да ради за Коминтерну, а не за Црвену армију. Имао сам у Јапану прилику да разговарам са тадашњим истражним тужиоцем о мом оцу. Рекао ми је да су причали на јапанском и да се мој отац стално шалио, избегавао је суштину ствари. У затвору је имао проблем са пробавом, храна му није одговарала. Када је био упућен на Хокаидо, на доживотну робију, имао је једва пола своје тежине. Тако није ни могао да преживи прву зиму на крајњем северу Јапана. Мајка ми је говорила о њему, а у Југославију сам дошао 1963. године, после завршеног Економског факултета Универзитета у Токију.


Коментари2
a465c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko Pravica Eisnev
Zlata vam vrijedi ovaj intervju. Gospodin Hirosi Jamasaki Vukelic opet je zaduzio nasu kulturu, a prica o njegovom ocu mogla bi da bude izvanredan film. Bilo bi dobro da scenario skupa napisu Vladimir Kecmanovic i neki japanski pisac njegovih godina, a da u rad na scenariju budu ukljuceni Dragan Bjelogrlic i Hirosi Jamasaki Vukelic, producent da bude Bjelogrlic, on neka i rezira ako hoce. Eto, sve je tu, jos samo da se nadju pare. Vidjecete, to nece biti problem!
Mladen Mladenović
Sećam se ovoga gospodina, kao i njegove majke za vreme mog boravka u Tokiju od 1979 do 1984 godine. Ova vremešna gospodja, na mene je uvek ostavljala utisak odmerene dame, kojoj ni odmakle godine nisu smetale da izgleda otmeno i lepo. Ne znam, šta se kasnije dešavalo, osim, što sam u nekoliko navrata gledao emisije u kojima je učestvovao njen sin, sada gradjanin Srbije. Sudbina Branka Vukelića je sudbina tipična za većinu Srba. Umro je za visoke ideale, skoro zaboravljen od svojih sunarodnika.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља