уторак, 13.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:45
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 5. МАЈА

Ужасавам се брегзита

петак, 04.05.2018. у 18:59
Мајкл Винтерботом са „Златним маслиновим дрветом” за свеукупну каријеру (Фото Прес-служба 19. Фестивала европског филма у Лечеу)

„Похлепа” је прича о милијардеру Филипу Грину, контроверзном малопродајном могулу кога називају „британским Трампом”. Надам се да ће публика после гледања овог филма размишљати о томе колико је данас огроман, чини се никада већи, диспаритет између богатих и сиромашних, каже редитељ Мајкл Винтерботом

Један од стваралачки најактивнијих и најразноврснијих редитеља данашњице још увек је Британац Мајкл Винтерботом (1961), који се од свог првог филма Пољубац лептира (1994) па до данас окушао у готово свим филмским жанровима – од адаптације литературе преко политички ангажованих, музичких, еротских, криминалистичких филмова до научне фантастике.

Винтерботом је и један од ретких редитеља који од почетка каријере снима један, некада чак и два филма годишње, истражујући границе овог медија и прилагођавајући свој стил сваком новој филмској слици. У том смислу, он је и нека врста рекордера – 42 играна, документарна и телевизијска филма за само 22 године професионалне, међународне каријере.

На недавно завршеном 19. ФЕФ-у, Фестивалу европског филма у Лечеу, Винтерботому је Алберто ла Моника, оснивач ове цењене манифестације и њен челник, уручио награду Златно маслиново дрво за свеукупну каријеру што је био згодан повод за овај интервју за Политику вођен на кровној тераси хотела Ризођименто у срцу старог града...

Дубравка Лакић

КРИТИКА ПРЕВОДА
Бдење није буђење

Непознати издавач објавио је књигу Џејмса Џојса чији је наслов непознати преводилац превео као Финегана буђење. Била сам пренеражена да овако нешто може да се објави, јер ко је то превео као „буђење” очигледно не разуме ни наслов, а шта би се могло даље очекивати

Пре неколико дана сам прошла поред излога моје омиљене књижаре у центру града и у омањем излогу поред своје књиге (Скице за портрете) видела и неку књигу означену као „Ново”, због које сам се зауставила после неколико корака и вратила у рикверц да проверим да ли сам добро видела оно што ми се учинило. Да, добро сам видела.

Наслов је гласио Финегана буђење, а као аутор је наведен Џејмс Џојс. Била сам пренеражена да овако нешто може да се објави, јер ко је то превео као „буђење” очигледно не разуме ни наслов, а шта би се могло даље очекивати.

Када сам стигла кући, одмах сам проверила на интернету ко је објавио овај превод и сазнала да је то мени непознати издавач (Пасус), што није ни чудо јер му је то изгледа једино и прво издање. А тај „херојски” подухват остварио је мени непознати преводилац, извесни Синиша Стојаковић, који пре тога има једино уписан превод интервјуа са Кастанедом, што сигурно не може да се квалификује ни као књижевни, а камоли књижевноуметнички превод.

Маја Херман Секулић

ДВАНАЕСТИ ИГРАЧ
Ко је заправо шпијун?

Имајући у виду случај „Скрипаљ” и улогу „Сабине” у животу Јулије Кристеве, лако се може закључити како су шпијуни људи до чијих живота ама баш никоме није стало. Ипак, знатно комплекснији и кудикамо вреднији одговор можемо наћи у књизи „Писма из тамнице: преписка Бранка Вукелића и његове супруге Јошико Јамасаки 1941–1945”

Чим су, половином априла, на Сирију пале прве Трампове „лепе, паметне” бомбе, светска јавност је напрасно заборавила на случај „Скрипаљ”! Тако, за сада, остаје нејасно ко је отровао двоструког руског обавештајца и његову кћерку Јулију. Једино добро у тој шпијунској заврзлами јесте то што ће двоје људи, сва је прилика, ипак успети да преживе, али интензитет оптужби којима су прво британски, а потом и светски медији засули руску страну, а потом мук који прати потонуће ове афере у заборав, више него јасно одсликавају сву хипокризију оних који настоје да владају савременим светом.

А док је прича о бившем руском тајном агенту, његовој кћерки и нервном отрову „новичок” била у жижи светске јавности, у Бугарској је објављен тајни досије светски познате теоретичарке Јулије Кристеве. Према оцени чланова тамошње комисије која се бави откривањем свих скривених работа бугарске службе државне безбедности у време владавине социјализма, Кристева је била „тајни сарадник” и радила је за службу под конспиративним именом „Сабина”. Кристева, која већ више од пола века живи у Паризу и која је сва своја дела (од којих су најзначајнија преведена на српски) написала на француском језику, одлучно је одбацила ове оптужбе.

Вуле Журић

Да ли ћемо истину пронети кроз овај век

У модерним друштвима дошло је до разградње и смањења улоге природних  преносилаца традиције – породице и родовско-племенско-територијалне заједнице, а тежиште колективних идентитета пребачено је на нације

Споменик браниоцима Београда 1915. на београдском Ушћу (Фото Београд Инфо)

Чувени француски антрополог Клод Леви Строс признао је једном приликом да  осећа као да је само инструмент за писање. „Чим завршим са писањем, заборавим све што сам написао. Потпуно сам испражњен.“ Ово занимљиво искуство Строс је поредио са процесом преношења митова и предања, потврђујући запажање Јана Асмана да у модерним друштвима професори, научници и уметници постају оно што су у премодерним заједницама били шамани и други посвећени чувари и преносиоци тајне.

Настало као сећање на неки стварни догађај или личност, предање се преноси кроз време креирајући неку врсту метареалности која је истовремено и независна и двосмерно повезана са специфичностима одређеног друштва, али и са универзалијама људског мишљења. Са становишта модерне рационалности, садржај митске приче често је нелогичан и историјски нетачан. Међутим, за припаднике заједнице, примарна вредност мита није његова историјска веродостојност, већ сакрална порука коју садржи. Језик поруке екстремно је симболичан, а њено дејство огледа се у пољу колективног несвесног одакле, као каква невидљива нит, одржава везу између, почетка и краја, реда и хаоса, знака и означеног. Преношење поруке неприкосновени је задатак сваке генерације, која предање прихвата као свету причу и неупитни, свепрожимајући принцип колективног бивствовања.

Александра Павићевић


Коментари0
26fd8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља