уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:28
100 година од Великог рата

Човечни према побеђеном непријатељу

Аутор: Бранко Пејовићсубота, 05.05.2018. у 11:00
Регент Александар са официрима у Великом рату

У Великом рату, а и пре њега, српска војска је према побеђеном непријатељу неретко исказивала витешко понашање и човечност. Наше војсковође су, како пише златиборски историчар Милисав Р. Ђенић, своју официрску част преносиле на своје ратнике захтевајући поштовање међународних правила о ратовању, што је довело да као народ будемо од противника поштовани, а од савезника цењени и вољени.

У прилог томе Ђенић најпре помиње 1885. годину, време најжешћих борби између Србије и Бугарске, када је по Европи прикупљана помоћ у лековима и санитетском материјалу за нашег противника. Конвоји су били спремни да робу превезу до Софије, али се испречио фронт са српском војском. Тада на молбу Међународног црвеног крста краљ Милан Обреновић одобрава Војној команди да за један дан прекине рат, отвори линију фронта и пропусти помоћ из Беча упућену у Софију. Наша држава се придружује апелу Европе и отвара своје војне магацине, па земљи са којом тада ратује испоручује лекове, ћебад, кревете и друго за опремање једне болнице у Бугарској. За овај гест племенитости и милосрђа Међународни црвени крст у Женеви додељује признање српском друштву Црвеног крста, а у холу поставља таблу са натписом: „Будите тако хумани као што је Србија била хумана 1885. године.”

Срби су, наставља Ђенић, овако ратовали и кроз ослободилачке ратове с почетка 20. века. Пред Први балкански рат 1912. на српско-турској граници код Ристовца регент Александар Карађорђевић, као врховни командант, рече војсци: „Јунаци, према побеђеном непријатељу и непријатељу који се преда будите човечни и милостиви, јер он тада престаје бити непријатељ, него остаје само човек, а према човеку треба бити човечан. Куће, имања, част и образ побеђеног непријатеља и његове породице штедите и штитите као и куће, имања и част сопственог народа, јер то не захтева само човечност и наша православна вера, него тако и доликује јунацима!”

У време балканских ратова „Политика” пише: „Синоћним транспортом рањеника дошла су у Београд и два турска официра, који су у бици код Куманова тешко рањени. Оба официра оперисали су синоћ чешки хирурзи и операција је срећно испала. Верује се да ће обојица остати у животу, те ће бар моћи причати кад се врате својим кућама како се у једној културној земљи поступа са ратним заробљеницима.” Сутрадан је стигла нова вест: „Ноћас у 11 часова дошао је један транспорт рањеника са разних бојишта. У овом санитетском возу било је 319 српских и 38 турских рањеника.”

У Великом рату сјајна победа српске војске на Церу била је и прва победа Антанте. Изненађен и понижен поразом непријатељ у одступању према Дрини чини зверства по Мачви, Јадру, Лозници... Наше трупе током гоњења наилазе на призоре које људски разум не може да схвати: заклани људи, жене, деца, слике варварства и ужаса. Читав цивилизовани свет био је згрожен. Сви су стрепили од српске одмазде, али Србија није узвратила ударац. Тих дана о овоме пише Анри Барби, дописник париског „Журнала”: „Ја дрхтим при помисли на сву ту злочиначку гнусобу, коју ћемо имати да констатујемо када дефинитивно буде одагната та војска која се сматра за цивилизовану. За сада су њени рањеници смештени заједно са Србима у српским болницама. Негују се као и Срби. Према њиховим заробљеницима поступа се као са људима. Србија овог пута болно пати и кипти крвљу... она јечи од ужаса, али се не свети над обезоружаним непријатељем.”

Тада је, наводи Ђенић, у ужичкој војној болници лечено 500-600 Аустроугара који су имали исти третман као и Срби. Излечени су дочекали своју војску крајем 1915, а умрли су, заједно са Србима, по хришћанским обредима сахрањени у војничко гробље, делу ужичког гробља на Доварју.

После пробоја Солунског фронта Дринска дивизија је незадрживо гонила непријатеља. Испред Куманова одиграо се расплет рата са Бугарском чија је војска, у рату подмукла и дивља, сада била разбијена ордија која скрушено полаже своје осрамоћено оружје пред ноге српских ратника. Пуковнику Крсти Смиљанићу допала је част да разоружа најбољи део бугарских трупа, четврту Тракијску дивизију, одобравајући њеном команданту генералу Киселеву 100 пушака на сваку бригаду. На питање шта ће му оружје, одговорио је: „Бојим се нереда, јер је дисциплина била јако опала, а сада када се буду као разоружана руља враћали кућама нема те силе која би могла одржати ред и дисциплину и заштитити успутно становништво.”

„Овде су се растали непријатељи, а победник није показао ни најмању жељу за осветом. Наши ратници гледали су ту јадну, потучену и морално растројену армију која журно, немирне савести и понижена жури ка својим границама како би што пре побегла са територије својих гнусних злочина”, бележи Милисав Р. Ђенић.


Коментари8
7160b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slobodan Markovic
Po tome smo u svetu poznati.
Jeremija
Ali, nismo se pokazali devedesetih. Ni malo. Mislim kao narod. Ajde, JNA dok je ratovala jest, ali poslije? Sve falanga i propast.
Видоје
@Jeremija Ја сам последњи пут из Србије изашао јануара 1991, на два дана. Као лојалан грађанин државе, уредно сам се одазивао позивима на војне вежбе и мобилизације и читаво то своје "ратовање" провео у касарни у Јакову. Чега би то ја требало да се стидим, било као 1. Појединац; 2. Припадник српског народа пред осталим народима (дакле, колективна кривица); 3. Србин из Србије пред припадницима српског народа из оних делова који су водили своје локалне међуетничке ратове, да би после непрекидно понављали: "Ви из Београда и Србије сте криви за све!"? Ако знате нешто четврто, наведите, јер ја само видим и чујем неке позиве на стид, али не схватам зашто се они упућују ни мени као појединцу, ни српском народу у целини.
Препоручујем 4
Dusan T
Sve sto sam izneo je iz direktnog licnog iskustva, a to nikakvi napadi i vredjanje nece promeniti. Jedino sto bi moglo da promeni moj stav je drugacije licno iskustvo, cemu se vise i ne nadam. Mislim da je prilicno ocigledno da ljudi iz iste zajednice dele vise licnih standarda, nego ljudi istog etniciteta, sa udaljenim boravistima. I to je potvrdjeno licnim iskustvom.
Препоручујем 5
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља