уторак, 10.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:23

Како се бранила част Србије

У јеличком селу Трнави Крсмановићи отворили породични музеј
Аутор: Г. Оташевићнедеља, 06.05.2018. у 11:44
Потомци пред спомен-кућом Крсмановића – Разуменка, Михајло, Никола, Петроније и Василије (Фото Г. Оташевић)

Трнава код Чачка – Крсмановићи су се ономад окупили за столом испред куће својих претеча, наздравили једни другима и узели комад хлеба. Ваља се за ову прилику јер су, ево, на јеличкој стрмини отворили спомен-кућу своје породице, неку врсту музеја о Крсмановим потомцима.

– У сусрет прослави стогодишњице пробоја Солунског фронта одлучили смо да саберемо породичне успомене и покоју фотографију или документ, и тако од заборава одбранимо ратнике који су чували част Србије. Мог оца Милоша и његовог брата Петронија – каже за „Политику” Михајло Крсмановић (89), који наш лист чита од 1947. године.

Вели да је одлуку о оснивању музеја донео савет фамилије, дакле он, па синовци Миленко, Ратко и Василије, и син му Петроније.

За ово збитије, о осунчаном пролетњем дану, под вињагу је село петоро: Михајло и Петроније (66) дошли су из Ресника где живе, инжењер Василије (71) из Чачка, Михајлова сестричина Разуменка (78) из оближње Атенице, а Милошев праунук Никола (29) из Јоханесбурга где му је станиште с породицом.

Па се заметнула прича о предачким подвизима. Михајло приповеда да је његов стриц Петроније ступио у Српску војску још 1913. као младић од 20 лета, борио се од Цера до Београда, стекао чин каплара и навек остао пред престоницом, у Малом Мокром Лугу 1915. Не зна се гробно место почившег ратника, али постоје два белега. Један стари: име на спомен-плочи манастира Благовештење овде у завичајној Трнави; други нови – плоча коју је породица поставила пре пет лета на трнавском гробљу, наслонивши је на споменик Петронијевог оца Велимира.

Михајлов отац Милош (1897–1943) добровољно је ушао у ратну несрећу, прешао Албанију са Српском војском, и кад је почео пробој на Кајмакчалану пало му је у део да као курир јави војводи Степи Степановићу да је непријатељски фронт сломљен.

– Рањен је док се враћао у јединицу и, гладан и повређен, морао је сам да тражи амбуланту. То му је тешко пало, па је после рата променио политичко убеђење и приступио Комунистичкој партији Југославије – беседи Михајло о свом родитељу.

Први рат је преживео, али други не могаше. Милоша је убила четничка тројка, септембра 1943. у средишту Трнаве, па су он и старији му брале Петроније оставили кости свако у свом светском рату.

– Милошеви синови, Милун, Ђурђе и ја, били смо захвални оцу што смо после Другог светског рата мирно живели и радили у ослобођеној Југославији – рече Михајло, одлазећи са штапом из озеленелог завичаја у Горњој Трнави, ка београдском предграђу.

Али, људима у срцу навек остају место њиховог постања и староставне приповести о јунаштву предака.


Коментари4
28a3e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stevan
Evo i ja da pomenem mog pradedu Vojina koji se prababi javio zadnji put sa puta za Solun. Od onda ga vise niko nije video. Moj deda Mihailo je bio u oficirskom konclageru u Ninbergu i vratio se babi i deci bez zuba. Propio se i umro od pokusaja da zaboravi kako je "ziveo" 4 godine. Ima jedna slika odatle pored drvene barake, gde je kako kaze otac ispricao kasnije da je morao da se sa ostalima smeje da bi imali sta da jedu sledece nedelje. Da se nisu smejali , svi od reda, svi bi gladovali dok se ne napravi takva slika za crveni krst. Poveden svim tim nedacama ja sam shvatio da sa germanskom rasom nevredi komunicirati sa muskarcima nego sa zenama. I mnogo sam se lepo proveo sa Nemicama, Svajcarkinjama i Austrijankama na toplom koralnom moru. To sam radio 1,5 deceniju, sa prekidima. Svaki put kada bih "opalio" ja sam to namenio , jednom pradedi jednom dedi, tj, pomislio sam ovo je za tebe V. a ovo je za tebe M. I tako, nadam se da je onaj "odozgo" to shvatio kako treba i da smo sad ok.
Петроније
Ово је мали допринос, сећања мог оца ( 89) који жели да остави и неке значајне трагове ХЕРОЈА ПРОШЛОСТИ. Хвала свима на лепим коментарима.
Станимир М.
Ово су светли примери, које данашњи Срби треба да памте, чувају и преносе на своје потомке.
Branislav A. Boskovic, dipl. inz. elektrotehnike
Крсмановићима свака част и чест. Бојим се да смо многи заборавили наше славне претке. Ако се млађи мало присете својих предака, можда никне још неки музеј. Јер је то један од начина да се западни свет мало уразуми према нама. Јер су нам велики дужници, да не идем у далеку прошлост, за прошли вијек. Ко прати ДНК сазнања може доста тога да види: како су нас лагали и стварали нову историју, посебно од 18 вијека па на овамо, итд. али не само они, него и наши*.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља