Мале шпанске зачкољице

71. КАН

Кан – На сце­ни ве­ли­ког Те­а­тра Ли­ми­јер ле­ген­дар­ни аме­рич­ки ре­ди­тељ Мар­тин Скор­се­зе и аустра­лиј­ска глу­ми­ца Кејт Блан­чет, ов­де у уло­зи пред­сед­ни­це зва­нич­ног жи­ри­ја, у ду­е­ту на фран­цу­ском је­зи­ку све­ча­но су про­гла­си­ли 71. Кан­ски фе­сти­вал отво­ре­ним. Усле­ди­ла је исто­вре­ме­на свет­ска пре­ми­је­ра фил­ма отва­ра­ња, јед­на у Те­а­тру Ли­ми­јер, дру­га за филм­ске кри­ти­ча­ре у Те­а­тру Де­би­си.

Ово­го­ди­шњи Кан за­по­чео је шпан­ским фил­мом иран­ског ре­ди­те­ља Асг­ха­ра Фар­ха­ди­ја, вла­сни­ка два Оска­ра за фил­мо­ве „Раз­вод“ и „Тр­го­вач­ки пут­ник“ и кан­ске на­гра­де за филм „Про­шлост“ ко­ји је сни­мио на фран­цу­ском је­зи­ку, фил­мом („Everybody Knows“) ко­ји је на чу­ве­ни кан­ски цр­ве­ни те­пих до­вео и две ве­ли­ке шпан­ске и свет­ске зве­зде, глу­мач­ко-брач­ни пар Пе­не­ло­пе Круз и Ха­ви­је­ра Бар­де­ма.

Ре­ак­ци­је на Фар­ха­ди­јев филм и у Те­а­тру Ли­ми­јер и у Те­а­тру Де­би­си би­ле су мла­ке. Ово ни­је ње­го­во нај­бо­ље де­ло. Са­ма филм­ска при­ча, ко­ју је Асг­хар Фар­ха­ди на­пи­сао на фар­си­ју па је пре­ве­де­на на шпан­ски, сме­ште­на је у гра­дић То­ре­ла­гу­на. Кон­ци­пи­ра­на је де­ли­мич­но као по­ро­дич­на дра­ма, а де­ли­мич­но као три­лер, а ком­би­на­ци­ја ова два жан­ра ни­је се по­ка­за­ла са­свим до­бит­ном. Оно што је до­бит­но је­сте глу­мач­ка хе­ми­ја из­ме­ђу Пе­не­ло­пе и Бар­де­ма ко­ји су ус­пе­ли да удах­ну жи­вот у сво­је ли­ко­ве, чак и у оним тре­ну­ци­ма ка­да је очи­глед­но да ни у сце­на­ри­ју ни­су би­ли до­вољ­но мо­ти­ви­са­ни и раз­ра­ђе­ни. 

Те­мат­ски, Фар­ха­ди се ба­ви по­ро­дич­ним од­но­си­ма што је­сте ње­му по­зна­ти те­рен. Оно што де­лу­је да му ни­је до­вољ­но по­зна­то је ми­ље ка­то­лич­ке по­ро­ди­це, ње­ног од­но­са пре­ма ве­ри и бо­гу, али и пре­ма вла­сни­штву и нов­цу. Ту не­где и на­ста­ју про­бле­ми у са­мој увер­љи­во­сти при­че ко­ју је Фар­ха­ди же­лео да уз­диг­не на уни­вер­зал­ни план. На­жа­лост, уз пре­те­ра­ну упо­тре­бу кли­шеа. Сре­ћом, уз по­вре­ме­не глу­мач­ке бра­ву­ре шпан­ских и ар­ген­тин­ских глу­ма­ца, уз из­ван­ред­ну сце­но­гра­фи­ју и рас­ко­шну фо­то­гра­фи­ју (ди­рек­тор фо­то­гра­фи­је Хо­зе Лу­ис Ал­сен) Фар­ха­ди­јев филм „Сви зна­ју“ на­ћи ће са­свим до­во­љан број и би­о­скоп­ских гле­да­ла­ца. Ди­стри­бу­тер­ска ку­ћа „Ме­га­ком филм“ от­ку­пи­ла га је за при­ка­зи­ва­ње у Ср­би­ји...

***

И док је на цр­ве­ном те­пи­ху пред ка­ме­ра­ма све из­гле­да­ло гла­му­ро­зно ка­ко и до­ли­ку­је Кан­ском фе­сти­ва­лу, у са­мој па­ла­ти и про­јек­ци­о­ним дво­ра­на­ма, и код за­по­сле­них и код пред­став­ни­ка ме­ди­ја, осе­ћа­ла се нер­во­за због но­во­у­ве­де­них про­ме­на ко­је још ни­ко­ме ни­су са­свим ја­сне. Дан уочи фе­сти­вал­ског по­чет­ка чел­ник Тје­ри Фре­мо одр­жао је са­ста­нак са акре­ди­то­ва­ним но­ви­на­ри­ма у још јед­ном по­ку­ша­ју да об­ја­сни од­лу­ку о уки­да­њу но­ви­нар­ских про­јек­ци­ја ко­је су чи­та­вих се­дам де­це­ни­ја ов­де би­ле за­кон. Као пра­ви по­ли­ти­чар из­др­жао је ка­но­на­ду не­згод­них пи­та­ња, по­вре­ме­но је да­вао пре­ду­ге од­го­во­ре ка­ко би до­био на вре­ме­ну, по­вре­ме­но је чак ди­зао тон. Ре­зул­тат овог са­стан­ка мо­же се нај­бо­ље опи­са­ти као обо­стра­но не­за­до­вољ­ство, мо­жда чак и као обо­стра­но не­ра­зу­ме­ва­ње. Уоби­ча­је­ни рад­ни ри­там днев­них кан­ских из­ве­шта­ча је по­ре­ме­ћен и по­треб­но је не­ко­ли­ко да­на да се сви не­ка­ко ухо­да­ју. Мо­жда ће у том ухо­да­ва­њу по­мо­ћи и од ове го­ди­не отво­ре­на вру­ћа те­ле­фон­ска ли­ни­ја на ко­ју се мо­же при­ја­ви­ти би­ло ко­ја вр­ста уз­не­ми­ра­ва­ња и на­си­ља. И Кан­ски фе­сти­вал се при­дру­жио ак­ци­ји „Стоп сек­су­ал­ном уз­не­ми­ра­ва­њу“...

***

Ју­че је по­чео не­за­ви­сни кан­ски про­грам „15 да­на ауто­ра“ ко­ји обе­ле­жа­ва сво­ју 50. го­ди­шњи­цу и у ко­јем се при­ка­зу­је срп­ски филм „Те­рет“ Ог­ње­на Гла­во­ни­ћа. У окви­ру овог про­гра­ма Мар­тин Лу­ча­но Скор­се­зе ће одр­жа­ти сво­ју мај­стор­ску ра­ди­о­ни­цу по­сле про­јек­ци­је ње­го­вог ре­ста­у­ри­ра­ног фил­ма „Ули­це зла“ из 1973. го­ди­не ко­ји је 1974. био при­ка­зан у Ка­ну упра­во у про­гра­му „15 да­на ауто­ра“. Скор­се­зе је ина­че осни­вач фон­да­ци­је и ини­ци­ја­тор ре­ста­у­ра­ци­ја ко­пи­ја фил­мо­ва ко­ји при­па­да­ју свет­ској филм­ској ба­шти­ни и њи­хо­ве за­шти­те од зу­ба вре­ме­на...

***

Да­нас се све­ча­но отва­ра и зва­нич­ни кан­ски па­ра­лел­ни так­ми­чар­ски про­грам „Из­ве­стан по­глед“. За филм отва­ра­ња ода­бран је дра­ма­тич­ни „Дон­бас“ укра­јин­ског ре­ди­те­ља Сер­ге­ја Ло­зни­це, ко­ји, ба­рем пре­ма на­ја­ва­ма, пред­ста­вља ауто­ров по­глед на „рат­ни па­као у укра­јин­ској обла­сти у ко­јој се су­ко­бе при­пад­ни­ци раз­ли­чи­тих иле­гал­них бан­ди са пред­став­ни­ци­ма ле­гал­не и зва­нич­не укра­јин­ске вој­ске”...