уторак, 25.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:14
ИНТЕРВЈУ: др САЛМАН АХТАР, професор психијатрије на Медицинском факултету „Џеферсон”

Вољена деца израстају у добре људе

Они који су ускраћени за заштиту ближњих настоје да докажу да вреде и без туђе подршке, каже аутор планетарно популарних књига „Психологија патње”, „Психологија доброте” и „Психологија зла”
Аутор: Катарина Ђорђевићнедеља, 13.05.2018. у 09:00
(Фото К. Ђор­ђе­вић)

Пат­ња је са­став­ни део жи­во­та, а глав­ни узро­ци пат­ње у са­вре­ме­ном све­ту су страх, по­хле­па и кри­ви­ца. Основ­на по­тре­ба свих људ­ских би­ћа је­сте да се осе­ћа­ју си­гур­но, а ве­ли­ки бр­ој осо­ба да­нас стра­ху­је за свој жи­вот. Раз­ло­га за страх има пре­гршт – сву­да у све­ту ја­ча­ју де­сни­чар­ски по­ли­тич­ки по­кре­ти, а при­пад­ни­ци на­ци­о­нал­них ма­њи­на има­ју осе­ћај да ни­су же­ље­ни.

Иако жи­ве на тлу Аме­ри­ке ви­ше од 500 го­ди­на, Афро­а­ме­ри­кан­ци осе­ћа­ју да ту не при­па­да­ју и да су гра­ђа­ни ни­жег ре­да. Ба­рак Оба­ма је од Бе­ле ку­ће на­пра­вио дом за све ра­се, али њен са­да­шњи ста­нар во­ди са­свим дру­гу по­ли­ти­ку, сма­тра др Сал­ман Ах­тар, пр­о­фе­сор пси­хи­ја­три­је на Ме­ди­цин­ском фа­кул­те­ту „Џе­фер­сон”, ана­ли­ти­чар Пси­хо­а­на­ли­тич­ког цен­тра Фи­ла­дел­фи­ја и аутор пла­не­тар­но по­пу­лар­них књи­га „Пси­хо­ло­ги­ја пат­ње”, „Пси­хо­ло­ги­ја до­бро­те” и „Пси­хо­ло­ги­ја зла”.

Др Ах­тар био је гост Бе­о­гра­да на упра­во за­вр­ше­ној кон­фе­рен­ци­ји Европ­ске фе­де­ра­ци­је пси­хо­а­на­ли­тич­ких пси­хо­те­ра­пе­у­та, ко­ја је одр­жа­на у орга­ни­за­ци­ји Дру­штва пси­хо­а­на­ли­тич­ких пси­хо­те­ра­пе­у­та Ср­би­је. У раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку” го­во­ри о ко­ре­ни­ма пат­ње у са­вре­ме­ном дру­штву и об­ја­шња­ва због че­га ве­ру­је у људ­ску до­бро­ту.

У сво­јој књи­зи „Пси­хо­ло­ги­ја пат­ње” пи­ше­те да је по­хле­па је­дан од глав­них узро­ка пат­ње у са­вре­ме­ном све­ту.

По­тро­шач­ка пси­хо­ло­ги­ја одав­но је пре­шла гра­ни­це за­пад­ног све­та и су­ве­ре­но се ши­ри це­лом пла­не­том. Ка­пи­та­ли­стич­ка кул­ту­ра стал­но уса­ђу­је не­за­до­вољ­ство због не­по­се­до­ва­ња ства­ри – ка­да на­кон на­пор­ног да­на сед­нем у фо­те­љу да по­гле­дам те­ле­ви­зи­ју, на њој ћу од­мах ви­де­ти ре­кла­му за ве­ћи и бо­љи те­ле­ви­зор. Од­јед­ном, ја ко­ји сам био ком­плет­но сре­ћан са сво­јим те­ле­ви­зо­ром, по­ста­јем не­сре­ћан јер не­мам ве­ћи и бо­љи екран. Тр­жи­ште ауто­мо­би­ла стал­но из­ба­цу­је но­ве мо­де­ле ко­ји се ме­ђу­соб­но не­знат­но раз­ли­ку­ју да би их љу­ди стал­но ку­по­ва­ли. Ка­да сам пре де­сет го­ди­на од­лу­чио да ку­пим но­ва ко­ла, же­лео сам ма­ли град­ски ауто­мо­бил, али ми је мој аме­рич­ки при­ја­тељ ре­као: „Мо­раш да ку­пиш ’мер­це­дес’! Ако во­зиш ма­ли ауто­мо­бил, ми­сли­ће да си си­ро­ма­шан и не­ћеш има­ти но­ве па­ци­јен­те јер љу­ди да­ју но­вац они­ма за ко­је ми­сле да им но­вац не тре­ба.”

Аме­рич­ки пси­хо­лог Гор­дон Ол­порт го­во­рио је да је чо­век то­ли­ки пр­о­из­во­ђач да пр­о­из­во­ди чак и сво­је по­тре­бе.

Це­ла ин­ду­стри­ја мар­ке­тин­га ра­ди на то­ме да нас убе­ди да нам тре­ба­ју ства­ри ко­је нам за­пра­во не тре­ба­ју. Да­ћу вам при­мер – пре три го­ди­не ку­пио сам но­ви мо­бил­ни те­ле­фон. Од та­да су иза­шла три но­ва мо­де­ла и ме­не стал­но бом­бар­ду­ју ре­кла­ма­ма да ку­пим но­ви­ји мо­дел јер он има бо­љу ка­ме­ру, ја­чу ме­мо­ри­ју, та­њи екран, али ме­ни све то не тре­ба и не­ћу ку­пи­ти но­ви те­ле­фон док се ста­ри не по­ква­ри. Ме­ђу­тим, мој син же­ли све што је нај­но­ви­је – он има ко­ла ко­ја вре­де 125.000 до­ла­ра и стал­но раз­ми­шља да му тре­ба не­што но­во и ја­че. Ма­шта о „лам­бор­џи­ни­ју” од 300.000 до­ла­ра.

За раз­ли­ку од Фр­ој­да, ко­ји је имао при­лич­но су­мор­но ми­шље­ње о људ­ској при­ро­ди и твр­дио да је ве­ра у до­бро­ту „зла илу­зи­ја”, ви ве­ру­је­те да су љу­ди до­бри. Шта вас чи­ни оп­ти­ми­стом у све­ту у ко­ме се сва­ки дан де­ша­ва­ју те­ро­ри­стич­ки на­па­ди, ма­сов­на уби­ства и прет­ње но­вим свет­ским ра­том?

Ја ми­слим да људ­ска би­ћа има­ју по­тен­ци­јал да бу­ду и до­бра и ло­ша. Во­лим да ко­ри­стим кла­вир као ме­та­фо­ру јер он мо­же да пр­о­из­во­ди и ло­шу и до­бру му­зи­ку у за­ви­сно­сти од то­га ка­ко сви­ра­те на ње­му. Ако не­ко зна да сви­ра, кла­вир ће да­ти фан­та­сти­чан звук, ако ја поч­нем да сви­рам то ће би­ти ка­зна за уши. Али, мо­ра­мо има­ти на уму да се и до­бра и ло­ша му­зи­ка на­ла­зе уну­тар кла­ви­ра.

Мно­ги пси­хо­ло­зи сма­тра­ју да је оп­ти­мал­на до­за пат­ње нео­п­ход­на да би се де­те раз­ви­ло у ква­ли­тет­ну лич­ност.

Не­ка вр­ста пат­ње и раз­о­ча­ре­ња – је­сте. Ка­да сте де­те, ми­сли­те да су ва­ше же­ље за­по­вест за ро­ди­те­ље. Ако вам ро­ди­те­љи да­ју све што по­же­ли­те, по­ста­је­те ле­њи, аро­гант­ни и не­мо­ти­ви­са­ни за рад и уче­ње. Де­те мо­ра да од­ра­ста уз „да” и „не”. Ако се де­те игра лоп­том и она од­ле­ти на ули­цу, ро­ди­тељ мо­ра да ка­же: „Не смеш да по­тр­чиш за лоп­том”, јер ће оно по­ги­ну­ти ако ис­тр­чи на ули­цу. Сва­ко де­те тре­ба да има гра­ни­це. „Не” је нео­п­ход­но да би де­те на­у­чи­ло где су му гра­ни­це, да би на­у­чи­ло да де­ли и схва­ти да по­сто­је дру­ги љу­ди чи­је су по­тре­бе јед­на­ко ва­жне.

Од че­га за­ви­си да ли ће де­ца од­ра­сти у до­бре или ло­ше љу­де?

Пре све­га од при­су­ства или од­су­ства ро­ди­тељ­ске љу­ба­ви – пр­во мај­чи­не, он­да оче­ве, бра­ће и се­ста­ра, де­ке и ба­ке... Ако смо во­ље­ни, до­ла­зи­мо до за­кључ­ка да смо вред­ни, ко­ри­сни и до­бри. 

Ка­да де­те на­у­чи да пли­ва или во­зи би­цикл, оно ће од­мах из­го­во­ри­ти ре­че­ни­цу: „Ма­ма, гле­дај ме”, јер же­ли вер­бал­ну на­гра­ду. Ако од ро­ди­те­ља до­би­је по­хва­лу за свој труд, оно од­ра­ста у уве­ре­њу да је спрем­но за ве­ли­ка де­ла. Ка­да охра­бру­је­мо де­те да чи­ни до­бра де­ла, оно од­ра­ста у до­брог чо­ве­ка.


Коментари3
c0674
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jelena V
Doktor Salman se vise bavi politikom nego psihijatrijom. Niko nije Ameriku toliko rasno podelio kao sto je to uradio Barak Obama za svojih ocajnih 8 godina predsednikovanja. Sta rece? Desnicarski pokreti su danas najveca pretnja u svetu? Pa dragi doktore ovi vasi odsecaju glave, raznose se bombama, ubadaju nozevima po celoj zapadnoj Evropi a vi se uhvatili bas za desnicarske pokrete? Na zalost ne mogu da procitam ceo tekst ali se pitam da li je novinar imao hrabrosti da ga kao muslimana pita za opasnost od islamskog terorizma danas.
kole
Slazem se s naslovom...
Siki
Glad je najveca patnja

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља