четвртак, 15.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:45
71. КАН – ИНТЕРВЈУ: ОГЊЕН ГЛАВОНИЋ, телевизијски и филмски редитељ

О генерацији очева за генерацију синова

Сценарио филма „Терет” јесте заснован на стварном догађају, али је у филму све фикција, све сам написао према ономе како ја замишљам да се догађај десио, не желећи да правим никакав спектакл или акцију, већ једну интимну људску драму
Аутор: Дубравка Лакићсубота, 12.05.2018. у 22:00
Ле­он Лу­чев и Иван Лу­чев у фил­му „Те­рет” (Фо­тографије: Лич­на ар­хи­ва)
Ог­њен Гла­во­нић у Ка­ну

Кан – У окви­ру не­за­ви­сног па­ра­лел­ног про­гра­ма „15 да­на ауто­ра”, у дво­ра­ни у под­зе­мљу хо­те­ла „Ма­ри­от” (не­ка­да­шњи Но­га Хил­тон) на Кро­а­зе­ти, си­ноћ је одр­жа­на свет­ска пре­ми­је­ра де­би­тант­ског ду­го­ме­тра­жног игра­ног фил­ма „Те­рет” Ог­ње­на Гла­во­ни­ћа. Пу­бли­ци се по­кло­ни­ла мно­го­људ­на еки­па, осим сце­на­ри­сте и ре­ди­те­ља још и: ди­рек­тор­ка фо­то­гра­фи­је Та­тја­на Кр­стев­ски, про­ду­цен­ти Дра­га­на Јо­во­вић и Сте­фан Иван­чић, из­вр­шни про­ду­цент Вла­да Ви­дић, мон­та­жер­ка је Је­ле­на Мак­си­мо­вић, сце­но­граф Зо­ра­на Пе­тров, аси­стент сце­но­гра­фа Маг­да­ле­на Вла­јић, ко­сти­мо­граф Ма­ја Мир­ко­вић, ди­зај­нер зву­ка Ја­коб Му­ни­жа­ба, глум­ци Ле­он Лу­чев, Иван Лу­чев, Па­вле Че­ме­ри­кић и Та­ма­ра Кр­цу­но­вић, као и пред­став­ни­ци свих ко­про­ду­це­на­та из Фран­цу­ске, Хр­ват­ске, Ср­би­је и Ка­та­ра (До­ха Филм ин­сти­тут). 

Ог­ње­на Гла­во­ни­ћа (1985), те­ле­ви­зиј­ског и филм­ског ре­ди­те­ља из Пан­че­ва, на­ша али и ме­ђу­на­род­на пу­бли­ка до са­да је по­зна­ва­ла по крат­ким фил­мо­ви­ма ко­ји су би­ли при­ка­зи­ва­ни и на­гра­ђи­ва­ни на 50 свет­ских фе­сти­ва­ла, по ду­хо­ви­том и по­пу­лар­ном сред­ње­ме­тра­жном фил­му „Жи­ван пра­ви панк фе­сти­вал”, као и по ду­го­ме­тра­жном до­ку­мен­тар­ном фил­му „Ду­би­на 2”, ко­ји је био при­ка­зан на 66. Бер­лин­ском фе­сти­ва­лу. 

Игра­ни филм „Те­рет”, сав осло­њен на осе­ћа­ња и ста­ња те­ско­бе, на ат­мос­фе­ру, на при­ро­ду на­мр­ште­ну на чо­ве­ка, ин­спи­ри­сан је до­га­ђа­јем ко­ји је Гла­во­нић на свој на­чин већ осве­тлио у „Ду­би­ни 2”. Ме­ђу­тим, тај до­га­ђај из 1999. го­ди­не је са­мо по­ла­зи­ште за јед­ну ин­тим­ну дра­му о чо­ве­ку ко­ји је по­га­зио вред­но­сти на­сле­ђе­не од оца. Филм „Те­рет”, у ко­јем се ре­чи Ко­со­во, Бе­о­град и Пан­че­во по­ми­њу са­мо по јед­ном, у де­лу срп­ске јав­но­сти „осу­ђен” је уна­пред, пре не­го што га је би­ло ко ви­део, о че­му Ог­њен Гла­во­нић го­во­ри и у овом раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку”... 

У на­пе­тим тре­ну­ци­ма oко решавања на­го­ми­ла­них про­бле­ма ве­за­них за Ко­со­во и Ме­то­хи­ју, у Ка­ну се при­ка­зу­је ваш филм ко­ји мно­ги уна­пред на­зи­ва­ју ан­ти­срп­ским?

На­жа­лост, све­стан сам то­га. Овим фил­мом сам по­чео да се ба­вим још пре се­дам го­ди­на и та­да је пи­та­ње Ко­со­ва би­ло де­ли­кат­но као и да­нас. И сва­ке го­ди­не, у сва­ком тре­нут­ку, то пи­та­ње је та­кво ка­кво је, а ја ни­сам по­ли­ти­чар. За ме­не је филм пре све­га дру­га вр­ста ко­му­ни­ка­ци­је. Вид ко­му­ни­ка­ци­је у ко­ју се уло­жи се­дам го­ди­на да би се не­што, не­ким дру­гим сред­стви­ма ре­кло у 90 ми­ну­та и из­раз же­ље да о овој те­ми не го­во­рим днев­но­по­ли­тич­ким, чар­шиј­ским, ка­фан­ским на­чи­ном.

Не­го на ко­ји на­чин? 

То ће љу­ди ја­сно ви­де­ти ка­да бу­ду ви­де­ли филм. Не ко­ри­стим ову те­му да се об­ра­чу­на­вам са не­ким или да се „пре­пу­ца­вам” са не­ким. Или, да ко­ри­стим то што сам ре­ди­тељ не­ког фил­ма ка­ко бих са­оп­шта­вао исти­не или не­ке по­ли­тич­ке про­гра­ме. Не! Бит­но ми је са­мо да се ба­вим оним што је ме­ни лич­но ва­жно и да у овом фил­му ка­жем не­што и о се­би.

Шта сте хте­ли да ка­же­те о се­би?

Ни­је ствар у то­ме да ја не­што мно­го го­во­рим, већ сам ту да по­ста­вљам не­ка пи­та­ња, да про­бле­ма­ти­зу­јем ства­ри ко­је су ме­ни бит­не и ко­је ме му­че од де­тињ­ства.

А, то је?

Ка­да би мо­гло да се ка­же, не бих он­да сни­мио филм. Бу­квал­но. 

Мо­же­те ли да бу­де­те пре­ци­зни­ји, јер се овом те­мом ба­ви­те већ у два фил­ма? Ваш умет­нич­ки од­нос спрам те те­ме смо ви­де­ли, али ка­кав је ваш лич­ни од­нос?

Ре­ци­мо да је то про­ис­те­кло из пи­та­ња ко­је сам по­ста­вљао о се­би, не са­мо о сво­јој око­ли­ни, о тој пред­ход­ној вла­сти, не са­мо о дру­штву у ко­јем жи­вим, не­го је мно­го то­га на­ста­ло у су­да­ру са сли­ка­ма из мог де­тињ­ства. Са мо­јим се­ћа­њи­ма и мо­јим ис­ку­стви­ма од­ра­ста­ња у Ср­би­ји и са мо­јим се­ћа­њи­ма на На­то бом­бар­до­ва­ње. Мој филм је на­стао из сли­ка ко­јих се се­ћам и сли­ка ко­је нам ни­су би­ле до­ступ­не, из ка­сни­јих са­зна­ња, а све је то део исти­не о на­шој про­шло­сти.

Да не око­ли­ша­мо, го­во­ри­мо о слу­ча­ју „Хлад­ња­ча”, ко­ли­ко сте има­ли го­ди­на ка­да сте за слу­чај са­зна­ли?

Ка­да се то де­си­ло имао сам 14, ка­да сам за то са­знао имао сам 24 го­ди­не.

И тај вас је до­га­ђај то­ли­ко му­чио да сте о то­ме сни­ми­ли два фил­ма?

Не, ни­је ме му­чи­ло већ је тај слу­чај био по­ла­зи­ште за то да по­ку­шам да по­ста­вим не­ка пи­та­ња о на­шој бли­ској про­шло­сти. То чак ни­је ни при­ча већ ви­ше ре­флек­си­ја бли­ске про­шло­сти. Ја чак ни­сам ни хтео да на­пра­вим два фил­ма на ову те­му. До­ку­мен­тар­ни филм „Ду­би­на 2”, ко­ји се ба­ви ор­га­ни­за­ци­јом, при­кри­ва­њем и ти­ши­ном ве­за­ном за слу­чај „Хлад­ња­ча”, на­стао је за­то што за овај игра­ни филм за ко­ји сам сце­на­рио на­пи­сао још 2011. го­ди­не, ни­сам до­би­јао сред­ства. Из те не­мо­гућ­но­сти да ра­дим игра­ни филм, ду­бље сам ис­тра­жи­вао ма­те­ри­ја­ле о слу­ча­ју и та­ко сам сни­мио до­ку­мен­та­рац ко­ји је до­био не­ки свој глас и об­лик. Ка­да сам се по­сле то­га вра­тио „Те­ре­ту”,  он је по­стао не­што са­свим дру­го. То ви­ше ни­је при­ча о слу­ча­ју већ о то­ме шта је јед­на ге­не­ра­ци­ја оста­ви­ла дру­гој. Не то­ли­ко ни то што је ге­не­ра­ци­ја мог оца оста­ви­ла на­ма, већ ви­ше о то­ме шта су они на­сле­ди­ли од сво­јих оче­ва и шта су са тим ура­ди­ли.

Оту­да у фил­му спо­ме­ни­ци на Тјен­ти­шту и Тр­сте­ни­ку?

У слу­ча­ју ју­го­сло­вен­ских спо­ме­ни­ка ре­во­лу­ци­ји, по­би­је­ним пар­ти­за­ни­ма и ан­ти­фа­ши­сти­ма из Дру­гог свет­ског ра­та, они не пред­ста­вља­ју са­мо се­ћа­ње на ве­ли­ку бор­бу и жр­тву те ге­не­ра­ци­је у су­ко­бу за злом на­ци­зма, не­го и ја­сну и гла­сну опо­ме­ну бу­ду­ћим ге­не­ра­ци­ја­ма. На спо­ме­ни­ку Бог­да­на Бог­да­но­ви­ћа у бли­зи­ни Тр­сте­ни­ка ко­јег на­зи­ва­ју „Снај­пер”, јер под­се­ћа на ни­шан пу­шке, осим име­на оних ко­ји су по­ло­жи­ли сво­је жи­во­те пи­ше: „Кад за­тре­ба – по­но­ви ме”. Ти спо­ме­ни­ци у фил­му, већ из­бле­де­ли и за­ра­сли у ко­ров, пу­то­каз су за не­ке сле­де­ће бит­ке ко­је сто­је и пред мо­јом ге­не­ра­ци­јом, а за глав­ног филм­ског ју­на­ка пред­ста­вља­ју про­сто­ре ко­је је оби­ла­зио од­ра­ста­ју­ћи. Мој ју­нак је од­ра­стао у зе­мљи на­ста­лој у бор­би про­тив фа­ши­зма, вас­пи­тан је у скла­ду са тим вред­но­сти­ма, а ми у фил­му по­чи­ње­мо да га пра­ти­мо ка­да от­кри­ва и су­сре­ће се са чи­ње­ни­цом да је по­стао део зло­чи­на ко­јим се упра­во те вред­но­сти га­зе.

Тај глав­ни ју­нак Вла­да, не­ка­да­шњи рад­ник у „Утви”, фа­бри­ци ави­о­на ко­ја је про­па­ла, при­хва­та по­сао во­за­ча хлад­ња­че, не зна­ју­ћи уна­пред шта је у њој?

Мој сце­на­рио је­сте за­сно­ван на ствар­ном до­га­ђа­ју, али је у фил­му све фик­ци­ја. Све сам на­пи­сао пре­ма оно­ме ка­ко ја за­ми­шљам да се до­га­ђај де­сио не же­ле­ћи, при то­ме, да пра­вим ни­ка­кав спек­такл или ак­ци­ју, већ јед­ну ин­тим­ну људ­ску дра­му. Ка­ко је реч о фик­ци­ји и лик Вла­де сам на­пи­сао за­ми­шља­ју­ћи ка­ко би се љу­ди ко­је по­зна­јем по­на­ша­ли у од­ре­ђе­ним сце­на­ма. Уз то, ја сам из Пан­че­ва  и 1999. сам жи­вео у Пан­че­ву, а „Утва” је пан­че­вач­ка. Од по­ти­ра­ња на­сле­ђе­них вред­но­сти, на ко­ји­ма је из­гра­ђе­на Ју­го­сла­ви­ја, па до про­па­да­ња фа­бри­ка, знао сам да то мо­ра да бу­де део фил­ма. Не са­мо сце­но­гра­фи­је и ефе­ка­та и глав­не при­че, већ и са­мог ди­ја­ло­га.

Лик Вла­де игра хр­ват­ски глу­мац Ле­он Лу­чев?

За Ле­о­на сам се од­лу­чио још ка­да сам га ви­део у фил­му „Кру­го­ви” и ка­да сам по­ми­слио да би он то мо­гао да из­ве­де, јер је ис­кљу­чи­во по­све­ћен филм­ској глу­ми. Уз то, ово је и пи­та­ње Ју­го­сла­ви­је и пи­та­ње кул­ту­ре јед­не зе­мље за ко­ју ми­слим да је и да­ље жи­ва и да по­сто­ји на кул­тур­ним и умет­нич­ким по­љи­ма. Ми го­во­ри­мо истим је­зи­ком.  

Вла­да има и си­на ко­јем би тре­ба­ло да бу­де узор?

Да, то је ина­че Ле­о­нов пра­ви син Иван Лу­чев ко­јем је ово пр­ва уло­га на фил­му. Пот­пу­но је при­ро­дан и искрен. Ка­ко је филм о то­ме шта јед­на ге­не­ра­ци­ја оста­вља дру­гој, знао сам да мо­ра би­ти лич­но и на том по­љу и за­то сам од­лу­чио да то бу­де Ле­о­нов син.  Њи­хов за­јед­нич­ки ка­дар раз­го­во­ра је глав­на ствар у фил­му. Све прет­ход­но, сви тра­го­ви ко­ји у фил­му по­сто­је во­де ка том тре­нут­ку осве­шћи­ва­ња Вла­де да је из­не­ве­рио свог оца, ње­го­ву бор­бу и вред­но­сти за ко­је се за­ла­гао. Ина­че, сва де­ца у фил­му су на­тур­шчи­ци и же­ле да се ба­ве глу­мом. И Па­вле Че­ме­ри­кић ни­је по­ха­ђао филм­ску шко­лу, а од­и­грао је већ не­ко­ли­ко сјај­них уло­га.

Стил­ски, „Те­рет” је филм ат­мос­фе­ре и ста­ња, успе­шно кре­и­ра­те осе­ћај те­ско­бе у че­му вам по­ма­жу из­ван­ред­не фо­то­гра­фи­ја и мон­та­жа?

Се­дам го­ди­на смо ра­ди­ли на фил­му, у пи­та­њу је исти тим као и у „Ду­би­ни 2”. То је и тим ко­ји је за­јед­но са мном на­пра­вио и Пан­че­во Филм фе­сти­вал. Има­ли смо мно­го вре­ме­на да се при­пре­ми­мо, а на кра­ју смо ра­ди­ли са ве­о­ма ма­лим бу­џе­том за не­што што је рат­ни филм и „ро­уд му­ви”. За не­што што има и спе­ци­јал­не ефек­те и што је епо­ха. Иако се ра­ди о 1999. го­ди­ни, мо­ра­ли смо и све ауто­мо­би­ле и ка­ми­о­не да на­ђе­мо из тог вре­ме­на. 

На естет­ском пла­ну има слич­но­сти из­ме­ђу „Ду­би­не 2” и „Те­ре­та”?

Овај филм  ни­ка­да не бих на­пра­вио да ни­сам от­крио на­чин на ко­ји бих ис­при­чао ту при­чу, ко­јим сти­лом, ко­јом фор­мом. Да ни­сам на­шао пра­ви кључ и об­лик, струк­ту­ру, да ко­ри­стим дра­ма­тур­ги­ју у ко­јој је све суп­тил­но, а све ин­фор­ма­ци­је од­сут­не, не бих отво­рио мо­гућ­ност гле­да­о­цу да учи­та сво­ја ис­ку­ства и раз­ми­шља­ња. Нај­ве­ћи страх је да се не бу­де па­те­ти­чан и ба­на­лан, на­ро­чи­то ка­да се при­ча­ју ова­кве при­че. 


Коментари1
278f9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Radmila Mišić
Veliki francuski filosof Volter je citirao posovicu iz Renesanse: Put u pakao je poplocan iskljucivo najboljim namerama. Ne sumnjam u plemenite namere mladog reditelja ali je nesporno da ce u ovom trenutku, kada se resava pitanje Kosova, ovakav film oslabiti nasu pregovaracku poziciju. Verovatno malo, mozda ce za jedan promil biti slabija ali ce biti SLABIJA. Film ce, bez sumnje, u inostranstvu dobiti nagrade i priznanja ali se nadam da ce u Srbiji imati gledanost koliku je imao i film A.Dzoli.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља