четвртак, 24.05.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:16
ЛЕГЕНДЕ

Квизови „Пријатеља звезда”

Наш врхунски аутор квиз-емисије Никола Нешковић и даље креира нове игре и забавља гледаоце пред малим екранима. Са његовом „Слагалицом” дружимо се 25 година. Прошле године је направио „Насловну страну” а ове „Тотални обрт”
Аутор: Љиљана Петровићсреда, 16.05.2018. у 08:00
Никола Нешковић (Фото Н. Марјановић)

Мој рођак Љуба Гођевац је први у Београду имао фабрику која је састављала радио-апарате. Поседовао је лиценцу „Ориона”. Радио је био наша породична прича. Био сам ђак београдске гимназије „Свети Сава”, која је још од 1936. године имала своју радио-станицу и легендарни директор Александар Ципруш нам је дозвољавао да правимо мале емисије о томе шта раде разне секције, какве се радне акције припремају, читали смо и песме..., а ја сам правио своје прве радио-квизове, игрице...

Када је Ципруш отишао, а на место директора дошла Наталија Станковић, десило се да тада популарни лист „Спорт и свет” организује први домаћи тест-квиз. Сећам се да ме је те 1960. позвала директорка и упитала да ли мој разред може да учествује у тестирању. „Добили смо позив, учествује 200 гимназија из целе Југославије...”, рекла је. Попунимо ми тестове и ја будем победник једног кола, у коме је тријумфовао и мој разред. Уђемо у финале и – разред победи а ја освојим треће место. Године 1961. основао сам лист „Сусрет”, следеће постао генерални секретар ОКУД „Иво Лола Рибар”, а већ у 22. сам био помоћник директора за програм Дома омладине. Са Ђорђем Ристићем сам 1966. основао и Београдску ревију аматерских малих сцена (БРАМС). Тих шездесетих година Београд, Србија и Југославија почели су медијско отварање. Организоване су чак две Гитаријаде.

Прича нам то Никола Нешковић, врхунски мајстор за квиз-емисије, и некада чувени „Пријатељ звезда”, водитељ и аутор једне од најслушанијих емисија Радио Београд 2. Тренутно се емитују три његова квиза: „Слагалица”, „Насловна страна” и „Тотални обрт”.

– У породици Нешковић никад није било досадно – присећа се. – Учило се и кроз игру. Тата ми каже: Ја болујем од Ајзенхауеровог синдрома. А ја не смем ни да питам шта је то.

– Био је строг?

– Није – смеје се. – Очекивао је да то сам откријем. На његовом писаћем столу пронађем мемоаре „Од инвазије до победе” Двајта Д. Ајзенхауера, команданта савезничких снага у Западној Европи за време Другог светског рата а касније и председника САД. Прочитам књигу и дођем до дела где је писало: Позлило му је, лекари су га прегледали, детаљно. „Срце је добро, господине Ајзенхауер, али имате мале аритмије. Преморени сте. За вас је све ово било стресно. Одморите се увече, уз једну чашу бурбона „фор роузис”. И тако ја одем у радњу преко пута, купим флашу бурбона „фор роузис”, донесем је и ставим на татин сто а он на то каже: „Ето, видиш, нашао си одговор”.

„Луксембург” у Београду

Сарађивао je Нешковић и у радио-емисијама Јове Алексића (оца Мише Алексића из групе „Рибља чорба”) и у програмима Николе Караклајића, а са покретањем Другог програма Радио Београда – 9. фебруара 1958. – када се отворио простор за прве рок и поп-емисије, водио је ауторске емисије на радио таласима.

– Уредник Саша Марковић ме је упитао: „Омладинац, можеш ли да направиш трочасовни блок o музици младих?” За мене је то био велики изазов, јер тада су прави хит биле радио-емисије тог типа на таласима Радио Луксембурга. Мог „Пријатеља звезда” четири месеца су у новинама најављивали под називом „Повуците ручицу за ритам”. Није ми се наслов допадао, па сам га променио. А нико то у Радио Београду није ни приметио.

Скочко је прављен по мени
Наш саговорник је „Слагалицу” направио за четири месеца. И то је први пројекат РТВ Београд који је реализован уз помоћ компјутера.– Ретко ко зна зашто Скочко носи наочаре – прича нам Никола Нешковић. – Он је по мени прављен. Личи на мене. „Слагалица” је покренута на захтев Милорада Вучелића, некадашњег генералног директора РТС-а. Он и ја се знамо још из СКЦ-а, где је он био секретар. Позвао ме је: „Морате да направите квиз.” Технички директор Јован Валчић ангажовао је групу студената завршне године Електротехничког факултета као програмере. Када смо тражили компјутере, рекли су: „Али ми их немамо.” Отишли смо у „Комтрејд”, добили смо модел „А-1286”. Е, онда смо видели да за сваког такмичара морамо да имамо компјутер, па још један за све информације... Тада је то била „Музичка слагалица”. Биле су нацртане степенице кроз студио, као клавијатура – беле и црне дирке, и требало је да све свирају док се по њима крећемо. Брзо смо схватили да је то технички неизводљиво и одустали. Због тога смо направили да сваки сегмент буде једна мала игра. Ја сам првих хиљаду емисија водио са Драганом Милићевић. За првих пет година променили смо око тридесет игара. Данас на шпици „Слагалице” нећете видети моје име, а сва друга стоје. Тражио сам да се врати. Али... То само говори колико су уплашени што нико у међувремену ништа није урадио.

Прича нам да су добијали стране часописе, али да су им помагали и пријатељи, стјуарти и пилоти који су куповали најновије плоче. С њима се налазио четвртком у ресторану „Мадера” и давао им новац за нове наруџбине. Најбоља продавница грамофонских плоча била је на лондонском Хитроу.

– Тих година сте могли да у коверат ставите хиљаду и по динара, напишете коју желите плочу и за недељу дана добијете поруџбину у картонском омоту. У Србији се плоче нису снимале и правиле до 1951. године. Били су аматерски покушаји уочи Другог светског рата. У згради Радио Београда је некада био биоскоп, потом студио у којем су се правили снимци. Данас се у том Студију 6, рађеном по узору на Би-Би-Сијеве, одржавају уживо велики–мали концерти. Ту је Малиша Маринковић тражио нове таленте...

Некада сам редовно ишао на клизање на Ташмајдану. Клизам се и одједанпут чујем шпицу „Пријатеља звезда”..., све време су ишле мелодије. Стизала су нам писма слушалаца са жељама: пустите ово, пустите оно... Излазили смо у сусрет многима, али проблем је био у броју жеља. Ух, колико их је било. Ова радио емисија је, рецимо, са телевизијским „Концертом за луди, млади свет”, прва направила снимак Јосипе Лисац. И она сама је то потврдила: „Да није било Николе Нешковића, ’Концерта за луди, млади свет’ и Дома омладине нико за мене не би знао.” После су ми говорили: „Ти си довео Бору Чорбу.” Он је већ био изграђен певач, а ми смо га представили. Исто је било са Балашевићем. Кога Бог рукоположи да буде певач, тај ће и бити.

Са 26 година направио је „Пријатеља звезда”, а са 30 „Зелени мегахерц” који се емитовао из два студија, из Београда и Загреба. Била је то педесет одсто његова емисије, а педесет одсто његовог загребачког кума Воје Шиљка. У шали су се договорили: Хајде да нађемо начина да држава плати да се дружимо по Југославији” – и успели су. „Зелени мегахерц” је на радио-таласима био 19 година. У једном тренутку су имали чак десет радио-станица на вези. Прошле године су се састали и – опет су била укључења из београдског и загребачког студија – да обележе 45 година од оне прве емисије.

Мајстор за дуговечне емисије

Од радио-програма Нешковић се млад (34) опростио, далеке 1974. Међутим, он сматра да радио и даље има веће могућности од телевизије, поготово сада у ери покретних апарата. Данас у свом стану на Бањици чува „Златни микрофон”, који је добио 2008. – пет година након одласка у пензију. Каже, лепо је што су га се сетили после толико година.

– Не умем да правим емисије које кратко трају! У новембру ће бити 25 година како се без прекида емитује моја „Слагалица”. За многе телевизије сам радио квиз-емисије. За ТВ Београд, Ин ТВ Подгорица, Хепи ТВ, ТВ Пинк, Пинк БХ, Пинк ТВ Словенија, РТ РС, ТВ ЦГ, ТВ Б 92, Планет ТВ Љубљана. Моје су и „Сфинга”, и „Главоломке”, и „Мозгалице”, и словеначке „Брхтнице”, и „Лавиринт”, и „Знам да знаш”, и „Коцка је бачена”, и „Златни круг”, и „2 на 2”, и „Берза”... У Србији је данас мали број играча. Сви иду из једног квиза у други. А онда смо за „Слагалицу” тестирали око 10.000 људи. Многи дођу на тест, али није сто посто сигурно колико ће њих да се и такмичи у квизу. Једно је када седиш испред малог екрана, а друго када си у „врућој столици” и упале се рефлектори. Жао ми је што нисам успео да направим олимпијски квиз, захтеван јесте, али... Све што је у вези са Олимпијадом мора да прође кроз Међународни олимпијски комитет, што уопште није проблем. Највећи је проблем то што наше телевизије нису заинтересоване, а то даје такве могућности... Није ту само реч о спорту. Олимпијске игре су почеле као и надметање певача и песника. Верујем да би то био јако добар квиз. Осим тога, овакав пројекат би могао да буде начин за прикупљање новца за спортисте, спорт, за велике хуманитарне акције...

Никола Нешковић је у срећном браку са глумицом Добрилом – Бобом Стојнић, имају ћерку и два унука. Прошле недеље приредили су му уз торту, лепо славље, за 76. рођендан.

 


Коментари0
f762b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља