Дужност је нас архитеката да направимо зграду која неће штрчати у амбијенту, која ће бити лепа, која ће уз све то да садржи меру, подсвесну дозу уграђених норми и љубав према граду у коме сте рођени и где сте одрасли, овако је говорио Иван Антић, један од најзначајнијих српских архитеката.
Дела овог градитеља најбоље описују његову теорију и зато је главна изложба 13. београдске међународне недеље архитектуре БИНА посвећена овом модернисти. Поставка „Архитектонично” биће отворена сутра у 16 сати у Галерији РТС-а, а њени коаутори си брачни пар Дијана Милашиновић Марић и Игор Марић.
Историчарки уметности и архитекти Антић је 2002. три године уочи смрти уступио личну документацију, фотографије и пројекте од којих ће поједини попут спомен-дома „Политике” у Крупњу и базена за Медитеранске игре на Пољуду у Сплиту бити први пут изложени широј јавности на поставци која може да се види до краја месеца.
– Насловом архитектонично хтели смо да нагласимо Антићев став о архитектури. Тај појам подразумева слад између конструкције, функције и облика, разрађен однос према окружењу, пропорционалност, зналачка употреба материјала, савременост. Позната Антићева реченица је да оно што није функционално није ни лепо – објашњава Милашиновић Марић.
У то се уверио свако је крочио у Музеј савремене уметности у Београду, Антићево ремек-дело које је пројектовао са Иванком Распоповић. Син инжењера и мајке Италијанке хемичарке успео је у својим делима да помири модерно и свевремено и зато је он данас као никада пре толико актуелан.
Јер, сада влада логика профита, продукција је велика и не ангажују се најбољи архитекти и кад се подвуче црта добијамо архитектуру која не оставља траг за собом, каже Милашиновић Марић.
– МСУ је светски признато дело, а у Музеју у Шумарицама који је настао пре познатог Либескиндовог музеја Холокауста у Берлину Антић је градио концепт којим се како музејском формом, тако и простором удубио у духовност и амбијент страдања и патње који је остварио архитектуром, а не само поставком – истиче историчарка уметности.
Антић је стварао у континуитету скоро пола века, а његова дела су и Спортски центар „Милан Гале Мушкатировић”, Хала „Пинки” у Земуну, хотел „Хајат” и зграда „Југопетрол” у Новом Београду, хотел „Бреза” у Врњачкој Бањи, Позориште „Душко Радовић”...
