понедељак, 18.06.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:28
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 19. МАЈА

Да ли је Пепца Кардељ крила Рембранта

петак, 18.05.2018. у 16:02
Рембрант, Квинт Фабије Максимус (Фото: Из каталога фирме Менсинг и Зон, Минхен, 1931.)

БАШТИНА

Јелена Тодоровић и Биљана Црвенковић проучавале су и истраживале ликовну колекцију Дворског комплекса на Дедињу и за ово истраживање добиле награду Европске уније за културно наслеђе – Награду Европе ностре. Уз овај, за конзервацију су награђени павиљон Кнеза Милоша у Буковичкој Бањи у Аранђеловцу и Тврђава Бач у БачуПотпис:

Када су 2006. године историчарке уметности др Јелена Тодоровић и Биљана Црвенковић започеле пројекат гломазног назива Kаталогизација, инвентаризација и проучавање држане колекције уметности дворског комплекса на Дедињу није им падало на памет да ће овај посао трајати 12 година, а још мање да ће њихов труд и апсолутна посвећеност овом обимном послу бити крунисана највишом европском наградом у области културног наслеђа – Наградом Европе ностре за 2018. годину у категорији истраживања. Поред овог рада, у категорији конзервације награђени су павиљон Кнеза Милоша у Буковичкој Бањи у Аранђеловцу и Тврђава Бач у Бачу.

Државна уметничка колекција Дворског комплекса на Дедињу (ДУК) никада није била у потпуности истражена ни каталогизирана све до 2006. године, када је Министарство за културу Републике Србије основало и финансирало пројекат за њено истраживање. Пројектни тим су чиниле Јелена Тодоровић, руководилац пројекта, и Биљана Црвенковић, док је за надзор пројекта одређен Народни Музеј у Београду.

– Наш мали тим није био први који је ушао у дворски комплекс ради проучавања тамошње ликовне збирке. Седамдесетих година 20. века на каталогизацији и инвентару збирке радили су Павле Васић и Вања Краут са тимом истраживача, али занимљиво је да су сви картони обрађених дела нестали. И деведесетих година је поново покренут пројекат истраживања ове збирке који је прекинут због недостатка средстава и распада земље. Радио је веома велики тим стручњака међу којима су били су Ирина Суботић, Мирослав Тимотијевић и Татјана Бошњак, који данас нису међу нама, а уз чију смо помоћ оствариле велики део нашег обимног посла – каже Јелена Тодоровић.

Марија Ђорђевић

МИЛЕНА ДРАВИЋ
Знаш, оно вечерас није било добро

Када су Жана Вилара новинари питали ко је његов најбољи глумац, он је одговорио: „Мој најбољи глумац је онај који је први у гардероби.“ „А ко је то?“ „Па, то је Жерар Филип“, одговорио је Вилар. Милена је од тог соја

(Фото Анђелко Васиљевић)

Радили смо заједно 1996. године представу Лари Томпсон, трагедија једне младости, по тексту и у режији Душана Ковачевића у Звездара театру. Радио сам много у животу, са сјајним глумцима и у разним срединама, али тај Лари Томпсон је био специфичан, то је била изузетна подела. Ми смо то изузетно лако урадили и представа је имала велики успех. Има нешто што је занимљиво у вези с тим комадом. Било ми је задовољство одлазити на ту представу. Као да сам ишао на неку прославу. Син ме види да се спремам и пита ме: излазиш? Не, идем да радим, имам вечерас представу. Па добро, то је до поноћи, а оно од поноћи до три? Било је то тако дивно дружење и дивна атмосфера. Сећам се, био је и неки оркестар у клубу позоришта и онда бисмо остајали после представе, дискутовали о извођењу, дружили се, уживали. После стоте представе, када је Бата Стојковић изашао из представе, мало се ту „одронило“, али ми је свакако било задовољство да помогнем у представи тим сјајним глумцима. Мислим да је ту Бора Тодоровић остварио своју најбољу улогу у позоришту, Милена је била сјајна, Бата Стојковић такође, одличан текст. Ми смо је играли преко три стотине пута пуних 18 година, и никада није било повишеног тона, што је било напросто несхватљиво.

Тада сам први пут с Миленом Дравић радио у позоришту и једна ствар ме је изненадила. Ја сам је гледао као тинејџер у мом родном граду Пећи, када је радила, као веома млада, први филм Врата остају отворена Франтишека Чапа. Тај филм је оставио јак утисак на мене као и, наравно, Милена. Њу једноставно камера воли. То је очигледно посебан дар. Ја сам растао у Пећи и када су се давали филмови са великим глумцима, попут Прекобројне и Козаре, масовно се ишло у биоскоп. Ако је ико звезда код нас на филму, онда је то сигурно била она. После ме је изненадио њен ангажман када је почела да глуми у позоришту. Видите једну сјајну глумицу, која има толико тога из себе, фантастичну филмску каријеру, да се тако даје, да јој је толико стало до улоге и да свако извођење буде врхунско, као да је први пут. Али, то је очигледно

Миодраг Кривокапић

ПИСМО ИЗ ИРАНА
Персијски мотиви, Хафизов диван

И што даље одлазим, мислио сам, враћајући се из Ирана, све сам сигурнији да разлог свега није крајња тачка, центар у који је забијена игла шестара или бусоле, него час истинског осећаја, који је могуће наћи на местима о којима нисмо ни сањали

Сува река, гледаш је са ћуприје (Фото Л. Блашковић)

Нисам срео Лолиту у Техерану, мада ме је моја лекарка Горана упозорила на исту. Или другачију. Наиме, светом кола извесни нај роман о иранском женскињу које, у читалачким кружоцима, самерава светску литературу, без набеђених мушкараца, али са правоверним шармом, како је то Алаху мило. Једном речју, чега све нема када се одмота ружа или сарма, у зависности од тога какве сте већ среће.

Углавном, тешко да сам далеко отишао од Рин-Тин-Тина Ујевића, што је у „Ауту на корзу” усмерио нашу причу пророчким стиховима: Твоје ћу руке урезати у храсту/прије него кренем путовати/за Техеране и за Испахане.

У Ирану се нисам обрео без разлога. Био сам део министарске делегације и имао сам, чучећи на свом положају, за племенити задатак да потпишем меморандум о сарадњи с иранском националном библиотеком. То сам, наравно, и учинио, употребљавајући читаву десну шаку и обе половине мозга (од малих ногу резанога маказама, како се пророчки зевзечио поменути Ујевић).

Да није било тамошње априлске спарине, лако сам се могао смрзнути у оквиру неколико метара од стотину десет хиљада на којима се шири Библиотека, а које сам могао да заузмем својим хабитусом (ма шта он значио). После церемоније која је замрзнула мој, у врачарској општини,  овековечени ћирилски потпис, обишли смо савремено стециште, махом младих, персијских интелектуалаца. На концу сам, одговарајући на уобичајена колегијална питања проблематизовао заједничку ствар својим дежавијем, јер су вазда питали исто, мене, неприпремљеног футуролога, како замишљам читаоца будућности.

Ласло Блашковић

ФИЛОЗОФИЈА ПРИРОДЕ
Топаловиће нема ко да спаси

Недавна студија популације дивљих животиња у околини нуклеарне електране Чернобиљ указује на њихов процват. Супротно од увреженог мишљења да ће животињска популација показивати лако уочљиве знакове хроничне експозиције зрачењу, показало се да је једини услов за процват животињске популације потпуно одсуство човека, каже Предраг Слијепчевић  

Предраг Слијепчевић (Фото лична архива)

Замислите да разговарате са научником који природу схвата као пулсирајући свет живота у сталном кретању, сличан свету предсократовских филозофа природњака, али и као заиграни свет Алисе у земљи чуда. Као енергију и материју, у чијем средишту ипак није горди човек. Такав је разговор са Предрагом Слијепчевићем, филозофом природе, предавачем на Универзитету Брунел у Лондону, научником који је образовање стекао у Југославији, а посветио се истраживањима молекуларне организације хромозома, генетских механизама старења и рака, филозофије еволуције и филозофије науке. У књизи „Светац и грешник” (Академска књига), Предраг Слијепчевић читаоце води на необично научно путовање историјом планете Земље, биолошким врстама и људском историјом, продирући и у тајне људске природе, свете и грешне у исти мах. Ова студија на филозофски начин проговара о значају симбиозе за еволуцију, о биолошкој социјалности људи и инсеката. Предраг Слијепчевић, после усавршавања на  шкотском Универзитету „Сент Ендрјус”, и на Универзитету Лајден у Холандији, радио је и на Универзитету Кембриџ, у лабораторији коју је водио професор сер Брус Пондер, стручњак за генетику рака.

Због чега је важно ово обједињујуће научно становиште, које филозофију поново приближава природним наукама, и зашто је битно ствари у природи посматрати у сталној повезаности?

Природа је свеобухватна и нераскидива мрежа живе материје, а ми тек једна танка и безначајна нит у овој мрежи. Идеје интегралног знања из доба предсократске филозофије су заборављене. На ово нас подсећају цивилизације које су такво знање неговале, а европска цивилизација их је немилосрдно уништила. У чувеном писму индијанског поглавице Сијетла белом поглавици у Вашингтону су следеће речи о мрежи живота: „Човек није исплео ову мрежу. Он је само једна њена нит. Све што човек ради мрежи, ради самом себи.” Поглавица Сијетл је слутио да његов народ нестаје. Али на агресију није узвратио вербалном агресијом него филозофским упозорењем да ће оно што је европска цивилизација урадила његовом народу једнога дана радити самој себи. Пророчанске речи које потврђује модерна наука. Уништавамо простор за живот нашој деци и унуцима разарањем екосистема. Моја књига је покушај, надам се не узалудан, оживљавања истинске филозофије природе.

Марина Вулићевић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари1
b152f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zdenka djurić
Priča o Pepicinom Rebrantu, šlagvort za pitanje sa popisom umetničkih dela u javnim ustanovama i rezidencijalnim objektima. Priča se da je mnogo toga nestalo i da ima zamena originala, sa falsifikatima. Očekuje se izveštaj istrage o nestanku slika iz Šilerove i ljubiteljima umetnina.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља