четвртак, 20.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:53
ИНТЕРВЈУ: ЂА ЖАНГКЕ, кинески редитељ

Успомене које је потопила вода

У традиционалној кинеској култури ђангху је врста братства људи са маргина друштва чији се чланови међусобно помажу. То није мафијашка организација, али они такође могу бити чланови тог братства
Аутор: Дубравка Лакићпетак, 18.05.2018. у 22:00
Ђа Жангке поново у Кану (Фото Дубравка Лакић)

Кан – Један од најбоље котираних и оцењених филмова из досадашњег дела главног такмичарског програма на 71. Канском фестивалу јесте кинески филм „Пепео је најчистије бео“ Ђа Жангкеа, славног кинеског сценаристе, редитеља, продуцента, дистрибутера и оснивача међународног „Прикривени тигар, скривени змај“ Пингјао фестивала и идејног творца уметничког села са филмском школом и изложбеним простором у близини његовог родног града у покрајини Шанси.

Творац светски награђиваних филмова попут „Платформе“, „Света“, „Непознатог задовољства“, „Мртве природе“, „Додира греха“ и „Планине могу да оду“, сада је уронио у седамнаестогодишњу љубавну причу између девојке одрасле у рударским крајевима покрајине Шанси и мафијаша, припадника ђангхуа, којег ће саможртвовањем спасити од затвора. У филму, уз издају љубави, тематизовао је последице убрзаних промена у модерној Кини у којој се губитак традиционалних вредности сваким даном све више осећа. Жангке је још једном успео да нам покаже и дочара за нас још увек недовољно познат свет - кинеско друштво које збуњује својим напретком, својим културним богатством и различитошћу, о чему Ђа Жангке говори и у овом данашњем интервјуу за „Политику“...

Оно што је за нас „западњаке“ помало збуњујуће јесте постојање организације ђангху у комунистичкој Кини, да ли је то мафијашка организација?

У традиционалној кинеској култури ђангху је врста братства људи који живе на неким од маргина друштва чији се чланови међусобно помажу. Штите се, чувају једни другима леђа. То није мафијашка организација, али мафијаши такође могу бити чланови братства ђангхуа. Људи у ђангхуу су самоорганизовани, имају неке своје принципе и филозофију, правила по којима функционишу. Такође, у контексту традиционалне кинеске културе оваква братства углавном су контра главне струје моћи и власти и главне културне струје.

Чланови ђангхуа имају и божанство које поштују?

То није божанство, то је светац заштитник и сваки ђангху има свог свеца.

Зашто сте се овог пута фокусирали на женског протагонисту, то је супротно од свих досадашњих ваших филмова?

Уколико посматрате и културу ђангхуа, али и свеопшту културу и кинеског и светског друштва, јасно је да је она снажно под доминацијом мушкараца и да је још увек на снази патријархална структура. Међутим, у данашњем, савременом кинеском друштву ја свуда око себе видим много снажних, освешћених и способних жена које воде и бригу о интересима своје породице и својих љубави, а које се, нажалост, још увек боре и да буду прихваћене и да буду признате у друштву. Оно што је такође уочљиво јесте да је новац, борба за моћ, поседовање, власништво и сличне ствари типичне за мушкарце, много мање у фокусу таквих снажних жена. Уз то, желео сам да истражим и каква би могла да буде позиција жене у типичном мушком братству. Како се она под њиховим утицајем трансформише од нежне, наивне девојке у веома грубу и снажну жену.

А није ли један од разлога и тај што сте за главну јунакињу, за тумача лика Чао, одабрали опет своју супругу, глумицу Жао Тао?

Ха, не није то један од разлога. Она је играла и у мојим филмовима „Мртва природа“ и у „Непознатим задовољствима“. Заправо, у монтажи та два филма ја сам још тада исекао неке љубавне сцене, а сада сам их у филму „Пепео је најчистије бео“ искористио и на тај начин су ликови из та два филма у мојој машти постали један.

Жена из вашег филма доживљава и љубав и жртвовање за љубав и издају љубави, а упоредо нам показујете многе стране незаустављивих промена у модерном кинеском друштву?

Прича овог филма обухвата период од 2001. до данас , а то је ера током којих је Кина искусила драстичне промене. Традиционалне вредности и стил живота је драматично промењен. Ипак, фолклорни стил живота ђангхуа и њихови кодови понашања и њихове вредности се не мењају. Контраст између та два света је ироничан и мени веома занимљив. У филму централни пар – Чао и Бин пролазе током тих 17 година и кроз љубав и кроз издају, раздвајање, поновно спајање и поновно раздвајање. Они се не венчавају и имају неку личну слободу, али се све чини да је ова моја прича ипак прича о бунтовницима. И о личном и друштвеном процесу трансформације, а ту је много изазова.

Чини се да у овом филму помало има и вашег жала за младошћу и носталгије?

У мом филму има метафора на друштво, али и рефлексија на оно што смо изгубили, шта смо и какви смо били, шта смо све уништили током овог процеса друштвеног напретка и сазревања. Тај осећај губитка може у публици да изазове осећај носталгије, јер многе ствари више не постоје у име прогреса. Међу мојим јунацима нестаје и љубав, али и смисао за лојалност, за дужност и добре гестове, а ми у кинеском друштву треба да размишљамо о оном што смо имали, шта смо уништили из прошлости, јер је пред нама непозната будућност. Треба добро о свему размислити па видети који следећи корак треба начинити.

У филму, једна од ретких ствари која се није променила током тих 17 година убрзаних промена јесте популарност песме групе „Вилиџ пипл“ – „Y.M.C.A“ у Кини?

Ха, да! Јесте. Филмска прича почиње 2001. године, желео сам да „ухватим“ све оно што су тадашњи млади људи радили и волели, а једна од омиљених ствари из тог времена био је одлазак у диско клуб на плес. У то време нисмо имали много избора што се тиче страних песама које су се могле у диску „вртети“, а две главне су биле „Go West“ групе „Пет шоп бојс“ и „Y.M.C.A групе „Вилиџ пипл“. Како сам песму „Go West“ већ користио у филму „Планине могу да оду“, сада сам желео да искористим и ову другу најпопуларнију песму из кинеских диско клубова. Разлог зашто су биле популарне и још јесу јесте у њиховој мелодичности и ритмичности која помаже људима да плешући избаце своје фрустрације, забаве се и осете се боље. И то доприноси осећају носталгије у мом филму који је скупио колективне успомене на једну еру. И успомене на моју младост.

Неке делове филма снимали сте на истим локацијама као и у претходним филмовима, да ли је све то у областима ваше родне провинције Шанси?

Прошли смо више од седам хиљада километара снимајући у различитим деловима Кине. Наравно, и у областима Шанси провинције, али и на реци Јанг-це у близини бране Три кланца због чије су изградње потопљени градови што је била и тема моје „Мртве природе“. Снимали смо и у возовима, на броду, у лукама и градским улицама и све то је много коштало. Много је уложено у сценографију, костиме, у постизање аутентичности различитог времена. У својим филмовима волим да поставим људе на природна места и просторе што захтева много масовних сцена и статиста. И све то за свега четири месеца снимања уз веома згуснут и напоран распоред.

Судећи по реакцијама овде у Кану, ово је и ваш најкомерцијалнији филм?

Више волим да се каже да је ово мој до сада најскупљи независни филм. Много је труда и новца уложено за те три године његових припрема и настанка. Надам се да ће и у Кини он бити гледан, јер сам много уложио себе и у процес отварања простора за приказивање и независних, уметничких  филмова. Основали смо чак и удружење за њихову дистрибуцију у Кини, али сав тај лични труд није довољан.

То је и један од разлога што сте у Пингјау основали и филмски фестивал на којем се приказују филмови младих и независних кинеских филмских стваралаца?

Јесте, били сте тамо и видели сте колико то њима значи, колико и мени самом значи. Поделили смо искуства те наше прве фестивалске године и овде у Кану. Најавили смо ново фестивалско издање и интересовање је велико. Много филмова које смо прошле године приказали у Пингјау после нашег фестивала позвано је и на учешће на европским и азијским фестивалима тако да је и то једна од користи за његово постојање.


Коментари0
9e1f9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља