Великан српске и светске науке Милутин Миланковић својом научним радом обележио је науку 20. века. Један је од најчешће цитираних научника у научној заједници, кога с разлогом убрајају у највеће истраживаче који су се бавили планетом Земљом. Али, за разлику од других српских великана, попут Николе Тесле или Михајла Пупина, у Србији нема музеја, задужбине нити спомен-собе посвећене Милутину Миланковићу.

Трагови његовог научног опуса, као и подаци о његовом животу, још се налазе расути у архивима, музејима и библиотекама, у местима у којима је живео и радио, као што су Даљ, Осијек, Беч, Београд, Будимпешта, али и у Грацу, Хамбургу, Фрајбургу, Халеу, Лаjпцигу и Минхену. Заоставштина за којом се трага, налази се и код приватних лица.

– Материјали су необрађени, у изворној форми, често и оштећени, па су тешко доступни корисницима. Будући да његово научно дело све више добија на вредности и актуелности, постоји потреба да се његова богата заоставштина прикупити на једном месту, обради, сачува и као музејска поставка, учини доступном свим заинтересованим лицима и институцијама. То би било значајно не само као културно или научно наслеђе значајно за нашу заједницу, већ и за светску баштину – каже Славко Максимовић, председник Удружење „Милутин Миланковић”.

Ово удружење је код надлежних државних органа покренуло иницијативу за оснивање музеја Милутина Миланковића, обраћајући се писмом Министарству за културу и информисање, потпредседници Владе Зорани Михајловић и Секретаријату за културу града Београда.

– Често се заборавља да је Миланковић исказао неизмерни патриотизам према свом народу. Док су остали великани српске науке одлазили за бољим условима у свет, Миланковић је на позив српске владе напустио удобан живот и финансијски веома уносан посао грађевинског инжењера у Бечу и дошао у Београд за професора на Филозофском факултету. Одолео је свим искушењима и читав свој стваралачки век провео у Србији, одакле је своје капитално дело „Канон осунчавања земље и његова примена на проблем ледених доба” послао у свет. Нажалост, српски народ није му се одужио на начин који одговара његовом делу – каже Максимовић.

Удружење „Милутин Миланковић” годинама прикупља све што би могло да буде садржај будућег музеја. Идентификовани су места и установе заштите код којих се налази Миланковићева заоставштина и прибављена њихова сагласност о условима коришћења грађе – као поклон, привремено коришћење или откуп.

– Из тих извора до сада су прикупљена бројна документа која се обрађују и дигитализују, па је сабран значајан број музејских експоната. Прикупљено је и дигитализовано преко 1.500 различитих докумената, али и других артефаката о животу и раду Милутина Миланковића, попут оригиналних старих издања књига, од којих највећи број спада у веома ретке и тешко доступне јавности, научна документа, личне ствари, фотографије, преписке са познатим светским научницима, што може бити ембрион будућег музеја. Као део музејске грађе могу се искористити и експонати с изложбе коју је 2009. године организовала Српска академија наука и уметности – напомиње Максимовић.

Иницијативу удружења за оснивање музеја подржале су бројне научне и образовне институције и државни органи. За оснивање музеја у овом моменту постоји неколико могућих решења. Најповољније јесте оснивање заједничког научног и документационог центра за српске великане из области техничких и природних наука – Тесле, Пупина, Миланковића, Михаила Петровића – Мике Аласа, Руђера Бошковића... Ова идеја има велики број присталица и веома је присутна у научној јавности Србије. Друга могућност је обезбеђење посебног простора за музеј, који би истовремено био и истраживачки центар посвећен изучавању Миланковићевог научног дела. Трећа могућност је да се, у оквиру неког од постојећих музеја, успостави изложбена поставка посвећена Миланковићу.

Делом великог научника до сада су се бавили углавном појединци, поштоваоци његовог лика и дела окупљени у Удружењу „Милутин Миланковић” и другим сличним удружењима. Захваљујући њиховим иницијативама булевари и улице, школе и установе у Србији и Републици Српској понели су Миланковићево име. Београд је добио Булевар Милутина Миланковића, а круна је постављање споменика у Парку Милутин Миланковић, тик уз вожда Карађорђа, Народну библиотеку и Храм Светог Саве.

Миланковићеви унуци живе у Аустралији и поседују углавном његову преписку са сином који је 1948. године напустио Југославију.

Да ли ће великан српске и светске науке, 60 година после смрти, добити музеј? Милутин Миланковић преминуо је 12. децембра 1958. године у Београду.

Архива и у трезору НБС

Највећи део Миланковићеве заоставштине налази се у Архиву Српске академије наука и уметности, али се богата архивска грађа о Миланковићу налази и у Архиву Србије, Архиву Матице српске у Новом Саду, Архиву Српске православне цркве у Сремским Карловцима, Астрономској опсерваторији у Београду, Архиву Народне банке Србије, Железничком музеју у Београду, Архиву Команде Ратног ваздухопловства, Архиву Београдског водовода и канализације, Државном архиву Осијека, Архиву општине Ердут, Уметничко-историјском музеју у Бечу, Уреду за патенте из Беча, Архиву Мађарске академије наука, Архиву Мађарског метеоролошког института, Архиву Патентног уреда у Будимпешти, као и  у  другим музејима и архивама и код приватних лица.