четвртак, 21.06.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:29
ИНТЕРВЈУ: МИРКО БАБИЋ, глумац

Глумац има при­вилегију да живи ван ствар­ности

У Сток­хол­му сам пре пет­нае­стак година играо прво Љу­бу Врап­чета, а сутра­дан вла­дику Ни­колаја. Чуо сам неког из публи­ке како пита је ли то онај исти глу­мац од синоћ
Аутор: Бране Карталовићнедеља, 20.05.2018. у 22:00
Глумац Мирко Бабић (Фото Зоран Ковачевић)

Мир­ко Ба­бић (1948) од ове го­ди­не но­си­лац је при­зна­ња „За­слу­жни гра­ђа­нин гра­да Кра­гу­јев­ца”. Реч је о нај­ве­ћем при­зна­њу ко­је мо­же до­би­ти је­дан Кра­гу­јев­ча­нин. Али у то­ме се, мо­жда, кри­је усуд јед­ног „про­вин­циј­ског глум­ца” ко­ји је ка­ри­је­ру гра­дио ван Бе­о­гра­да. У свом „се­лу” ни­ко не мо­же би­ти про­рок, а до на­ци­о­нал­не сла­ве се те­шко до­ла­зи, ако сте да­ле­ко од „цен­та­ра мо­ћи”. Ипак, Ба­би­ћев Дра­гој­ло из Ба­ји­ће­ве се­ри­је „Се­ло го­ри, а ба­ба се че­шља” ушао је у ср­ца свих гле­да­ла­ца. До­бро­ду­шног чи­чи­цу ко­ји не мр­зи ни­ког, упр­кос то­ме што су му љу­ди на­не­ли мно­го зла, за­во­ле­ла је и мла­ђа пу­бли­ка.

Пун глу­мач­ки по­го­дак на кра­ју ка­ри­је­ре ду­ге ви­ше од 40 го­ди­на. Пр­вак дра­ме Кња­жев­ско-срп­ског те­а­тра ни­ка­да ни­је на­пу­штао Кра­гу­је­вац, иако су га зва­ла мно­га бе­о­град­ска по­зо­ри­шта. А све је по­че­ло 1982, ка­да је Мир­ко Ба­бић по­бе­дио на Фе­сти­ва­лу мо­но­дра­ме и пан­то­ми­ме у Зе­му­ну, игра­ју­ћи Љу­бу Врап­че­та, глав­ног ју­на­ка ро­ма­на Дра­го­сла­ва Ми­ха­и­ло­ви­ћа „Кад су цве­та­ле ти­кве“. За ње­га су та­да гла­са­ли и жи­ри и пу­бли­ка.

 

Тим по­во­дом је Јо­ван Ћи­ри­лов у „По­ли­ти­ци”, из­ме­ђу оста­лог, на­пи­сао: „На сце­ну је иза­шао спорт­ски гра­ђен мо­мак, оби­чан, за­пе­чен, баш та­кав ка­кав је мо­гао да за­лу­та на Ду­ша­но­вац, и по­чео да се ис­по­ве­да за­ди­хан, да ли од тре­нин­га са бок­сер­ским џа­ком или од тре­ме пред пу­ним гле­да­ли­штем. Та­ко је при­род­но и не глу­мач­ки го­во­рио текст, да смо за­бо­ра­ви­ли оног ко­га је нај­ма­ње тре­ба­ло да за­бо­ра­ви­мо, пи­сца ове сјај­не про­зе, и по­и­сто­ве­ти­ли се са суд­би­ном из­не­на­да ствар­ног Љу­бе Врап­че­та. Ра­стао је Љу­ба 'шам­пи­он', ра­сла је ње­го­ва не­из­мер­на му­ка, ра­стао је и глу­мач­ки из­раз Мир­ка Ба­би­ћа”.

– Пр­во да вам ка­жем да тај текст Ћи­ри­ло­ва чу­вам као ико­ну, из­ме­ђу оста­лог и за­то што је об­ја­вљен у „По­ли­ти­ци”. А ту мо­но­дра­му сам ура­дио из про­фе­си­о­нал­ног ина­та. Пред­ста­ва ко­ја је де­се­так го­ди­на ра­ни­је тре­ба­ло да се игра по „Ти­ква­ма” би­ла је за­бра­ње­на. У Па­ри­зу ме је ди­ја­спо­ра те­ра­ла да го­во­рим про­тив си­сте­ма и др­жа­ве, али ја сам из сце­на­ри­ја из­ба­цио све што се ти­ца­ло по­ли­ти­ке. Во­лео сам иза­зо­ве, али са­мо дра­ма­тур­шке и глу­мач­ке – ка­же Ба­бић, Кр­сман у „Ка­ме­ну за под гла­ву“, Ми­ло­рад Цви­јо­вић и Ђор­ђе у пред­ста­ва­ма „Др” и „Све­ти Ге­ор­ги­је уби­ва ажда­ху”, Да­мјан Бли­је­ди у „Го­луб­ња­чи”, Иван Ка­ра­ма­зов у „Ка­ра­ма­зо­ви­ма“, Га­ли­леј у „Га­ли­ле­је­вом жи­во­ту”, краљ Лир...

Ипак, иза­бра­ли сте лик јед­ног мар­ги­нал­ца, бок­се­ра из пред­гра­ђа без пер­спек­ти­ве. Да ли је та ва­ша од­лу­ка би­ла, на не­ки на­чин, ауто­би­о­граф­ски усло­вље­на?

Љу­ба Врап­че је ви­тез свог до­ба ко­ји не уда­ра ис­под по­ја­са, вас­пи­та­ни ман­гуп ко­ји на мај­ку и се­стру ни­ка­да не ди­же глас. Та­ко сам га ја ви­део, са та­кви­ма сам се у Кра­гу­јев­цу дру­жио. Са „Ти­ква­ма” и дру­гом мо­но­дра­мом „Реч је чо­век – та­ко је го­во­рио Ни­ко­лај” об­и­шао сам свет. И ту сам пред­ста­ву ура­дио из ина­та. Нер­ви­ра­ло ме је то што се бу­са­мо у пр­са, а о Све­том Ни­ко­ла­ју ма­ло зна­мо.

Ста­ту­е­ту „Јо­а­ким Ву­јић”, ко­ју Кња­жев­ско-срп­ски те­а­тар до­де­љу­је за из­у­зе­тан до­при­нос по­зо­ри­шној умет­но­сти, до­би­ли сте 2009, а Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква вас је 2013. од­ли­ко­ва­ла Ор­де­ном Све­тог Са­ве дру­гог ре­да. Ко­ли­ко вам зна­че та и дру­га при­зна­ња?

У Сток­хол­му сам пре пет­на­е­стак го­ди­на играо пр­во Љу­бу Врап­че­та, а су­тра­дан вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја. Чуо сам не­ког из пу­бли­ке ка­ко пи­та је ли то онај исти глу­мац од си­ноћ. Иако су га убе­ђи­ва­ли да сам то ја, тај чо­век ни­је мо­гао ве­ру­је да не­ко мо­же да игра и бок­се­ра и све­ца. Не же­лим ни­ког да увре­дим, али то је мо­је нај­ве­ће при­зна­ње.

Те­ле­ви­зиј­ска пу­бли­ка вас је не­ка­да гле­да­ла у „Ти­моч­кој бу­ни”, „При­ча­ма пре­ко пу­не ли­ни­је”, „На пу­ту за Ка­тан­гу”, „Кра­ју ди­на­сти­је Обре­но­вић”, не­дав­но у „Рав­ној го­ри”. Шта се у том ра­спо­ну од го­то­во по­ла ве­ка про­ме­ни­ло у про­дук­циј­ском сми­слу?

Не­ка­да ни­је би­ло да­на­шње хи­пер­про­дук­ци­је, а зе­мља је би­ла мно­го ве­ћа. Све се бри­жљи­во при­пре­ма­ло, ка­стин­зи су би­ли озбиљ­ни, ни­је се мо­гло ући „пре­ко ве­зе”. Ни­ко ни­је ве­ро­вао да ћу у „Ти­моч­кој бу­ни” код Жи­ке Ми­тро­ви­ћа игра­ти на­род­ног три­бу­на Ми­ли­са­ва. Са­ве­то­ва­ли су ме да од­би­јем ту уло­гу, го­во­ри­ли ка­ко ће ме „по­је­сти” по­зна­ти­ји глум­ци. По­што се то ни­је де­си­ло, до­био сам „за­слу­же­но при­зна­ње”. Пет го­ди­на ме ни­ко из Бе­о­гра­да ни­је звао да играм.

Је ли то усуд глум­ца из та­ко­зва­не про­вин­ци­је?

Ка­ко на­род ка­же: да­ле­ко од очи­ју, да­ле­ко од ср­ца.

У јед­ном ин­тер­вјуу ре­кли сте да је пу­бли­ка ве­ро­ва­ла Љу­би Та­ди­ћу због ње­го­ве „кор­пу­лент­но­сти”. Има ли да­нас та­квих глум­ца?

Да би му пу­бли­ка по­ве­ро­ва­ла, глу­мац мо­ра пр­во да ве­ру­је се­би. Али на то­ме се ра­ди, то се ве­жба. На та­кву вр­сту „кор­пу­лент­но­сти” сам ми­слио ка­да сам го­во­рио о Љу­би. На­рав­но да и да­нас има­мо до­бре глум­це. Про­блем је, ме­ђу­тим, тај што се ви­ше не ра­ди тим­ски, већ се пре­ви­ше па­жње по­кла­ња ин­ди­ви­ду­ал­ном чи­ну.

У два на­вра­та би­ли сте и управ­ник Кња­жев­ско-срп­ског те­а­тра. Је ли икад по­кре­ну­то пи­та­ње за­што нај­ста­ри­је срп­ско по­зо­ри­ште не­ма ста­тус на­ци­о­нал­не уста­но­ве?

Сре­ди­ном де­ве­де­се­тих се го­во­ри­ло о то­ме. Та­да је би­ла по­кре­ну­та и ини­ци­ја­ти­ва да по­зо­ри­ште до­би­је но­ву згра­ду. Све је то, ме­ђу­тим, па­ло у во­ду, пре све­га због су­је­те ло­кал­них по­ли­ти­ча­ра. Же­ле­ли су да бу­ду у пр­вом пла­ну, а ни­су има­ли ауто­ри­тет да о то­ме раз­го­ва­ра­ју с над­ле­жни­ма у др­жа­ви. Не мо­гу глум­ци тим по­слом да се ба­ве, та­кве ства­ри се ре­ша­ва­ју на ви­шим ин­стан­ца­ма.

Шта би­сте да­нас по­ру­чи­ли пу­бли­ци?

Има је­дан стих из Је­се­њи­но­ве по­е­ме „Цр­ни чо­век”: „У олу­ји, у бу­ри, крај не­да­ћа свих, уз те­шке гу­бит­ке, и уз ту­гу кле­ту, би­ти на­сме­јан, при­ро­дан, тих – нај­ве­ћа је умет­ност на све­ту”. Се­ћам се 1996. ка­да сам играо кра­ља Ли­ра. Не­ма­шти­на, пла­та све­га не­ко­ли­ко ма­ра­ка, а кар­та за по­зо­ри­ште не ску­пља од ку­ти­је ши­би­ца. Но, ја се сат и по спре­мам за пред­ста­ву ко­ја тра­је три са­та, а по­том још сат и по ски­дам шмин­ку. Глу­мац има при­ви­ле­ги­ју да бар на не­ко вре­ме жи­ви ван гро­зне ствар­но­сти. Ако је то за­до­вољ­ство при­у­штио и пу­бли­ци, ус­пео је.

 


Коментари1
e2a97
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Siki
Veliki glumac,ljubitelji filmske i pozorisne umetnosti mogu samo da zale sto Mirko Babic nije imao vise prilika da sirem auditorijumu prikaze svoj raskosni talenat.Zasluzio je priznanje,mogao je da bira teatarsku kucu,a on je izabrao najstariju,u svom rodnom gradu.Zelim mu da ozdravi,i da sa ponosom nosi dodeljeno priznanje

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља