субота, 20.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:13
„ПОЛИТИКА” У ПРИЗРЕНУ

Од Душановог царског града до „престонице Косова”

Одржана манифестација „Спасовдански дани” у Призрену. – Омаж Петру Костићу (1852–1934), најзначајнијем Призренцу свога доба
Аутор: Мирјана Сретеновићуторак, 22.05.2018. у 22:00
Хор уче­ни­ка Срп­ске пра­во­слав­не бо­го­сло­ви­је „Све­ти Ки­ри­ло и Ме­то­хи­је” из При­зре­на (Фо­то М. Сретеновић)
Изложба „Призренски времеплов” (Фо­то М. Сретеновић)

Призрен – „Данас свако Српче и Српкињица, бар који су кроз основну школу прошли, знају да је Призрен главна варош у Старој Србији и да је недалеко од Призрена Пећ, некадашња столица наших патријарха, око које се прикупљаше наш народ од белога до Јадранскога мора и од извора Црног Дрима па до Дунава. И када фанарским интригама испаде за руком (1766) да нашем народу и тај стожер униште, да нашу Патријаршију укину и својој присаједине, осташе народу славни споменици некадашњих његових владара, многи манастири, међу којима су најсјајнији патријаршијска црква у Пећи и манастир Високи Дечани.”

Како данас звуче ове речи које је 1928. забележио Петар Костић (1852–1934), најзначајнији Србин Призренац свога доба, у светлу најновијих дешавања, када је косовска скупштина усвојила Закон о главном граду, којим се стари српски град Призрен проглашава престоницом тзв. државе Косово? Присвајање средишта српске средњовековне државе оцењено је у Србији као покушај прекрајања историје и корак до стварања нове Албаније. Уз подсећање да је Призрен „српски Јерусалим”, у којем је некада било три стотине цркава и манастира.

Непосредно пре проглашења Призрена за престоницу, у овом граду одржана је манифестација „Спасовдански дани”, на коју су дошли Срби из околних енклава, са децом. Присуствовали су литургији у Атријуму Цркве Светог Спаса и представљању књиге Петра Костића, публицисте и ректора Богословије, који је описивао старе српске обичаје, записивао народне умотворине и своје радове историографског и етнографског карактера објављивао у „Босанској вили”, „Јужном прегледу”, „Гласнику Етнографског музеја”.

Манифестација, у организацији рођених Призренаца и Дома културе Грачаница, отворена је изложбом фотографија „Призренски времеплов – фотографије митрополита и епископа Рашко-призренске епархије (1854–1941) и ректора Призренске богословије (1871–1941)” историчарке Александре Новаков, о чему је говорио Владан Виријевић, професор и продекан за наставу на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Наступио је Хор ученика Српске православне богословије „Свети Кирило и Методије” из Призрена, а потом је било речи о Костићевој књизи „Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. веку”.

– Петар Костић је пореклом из Брода у Гори, из једне од последњих горанских православних породица Лековци. Двадесетих година 19. века његови преци су из Горе пребегли у Призрен да би сачували православну веру. Рођен је 1852. у Призрену, где је завршио основну школу, а захваљујући помоћи Симе Андрејевића Игуманова у Београдској богословији је наставио школовање као државни питомац. Потом је постављен за наставника Богословије у Призрену – каже Александра Новаков, историчарка у Матици српској.

Сима Игуманов предложио је српској влади да послове управитеља Богословије обавља Петар Костић, те је он српску владу обавештавао како о Богословији и другим школама, тако и о политичким приликама у Старој Србији. Био је директор и наставник Српске гимназије у Солуну, секретар Рашко-призренске митрополије, посланик и председник Скупштине отоманских Срба у Скопљу.

– Иницијатор је оснивања призренског „Друштва Свети Сава”, првог певачког друштва Старе Србије „Свети Урош”, као и новчаног фонда Цркве Светог Ђорђа, који је имао веома важну улогу у економском напретку Срба у Старој Србији. Носилац је Ордена Светог Саве, Карађорђеве звезде, Ордена Југословенске круне. Преминуо је 1934. и сахрањен је у Призрену – подсећа Александра Новаков.

– Костић је писао и о економским приликама свештеника и парохија. Једно поглавље посветио је манастирима у Призрену и околини. Такође, пронашао је историјске изворе, који су неколико деценија након тога неповратно нестали. Његова књига је документ о историјском праву Срба на те територије. Не само зато што је то колевка српске државности, већ и због тога што су Срби, упркос свим насилним сеобама, тамо живели у великом броју, у време османско, све до последње сеобе – каже Александра Новаков.

Европа се мало пита

Владан Виријевић (Фото М. Сретеновић)

Владан Виријевић, ванредни професор историје у Косовској Митровици, за наш лист каже да је у Призрену евидентна тиха маргинализација других етничких заједница.

– Замрзнути конфликт или брза решења – то је велика прича о тамном вилајету. У овом тренутку можемо много више да изгубимо. Чекање неког бољег тренутка је боље решење. Тренутно нам се ништа не нуди. Поготово за оне које зову, а што ме веома нервира, „српски етнос јужно од Ибра”. Наше заједнице јужно од Ибра осуђене су на тихо одумирање уколико држава озбиљно не стане иза њих. На та места треба послати најбољег професора историје и српског језика, лекара... да се ти људи осећају делом овог народа. Да им се омогући одржив развој. Зашто се не оформи квалитетна штампарија у Штрпцу, где би се запослило 15 младих, отвори још малих погона или дају субвенције српским домаћинима? – каже Виријевић.

Како је најављено, од јуна Еулекс остаје само у саветодавној улози на КиМ, па наш саговорник каже да се ближимо „врућем лету”.

– Док овде имамо живог човека и катастарски лист, ми имамо неку наду. Безбедност није лоша, али не значи да за секунду неће бити супротно. Неупућен човек који је гледао Рамуша Харадинаја у емисији Миломира Марића могао би да се заљуби у таквог хуманисту. Овде је геостратешки прелом интереса Русије и САД, и Европа се овде премало пита – каже Виријевић.

Помиње да је његов факултет издао тротомни зборник „Век српске голготе 1915–2015”, зборник у пет томова „КиМ у цивилизацијским токовима”, „КиМ у Другом светском рату, седам деценија касније”.


Коментари29
32556
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mirko
Sta sada? Patrijarh u Pec. Ministar kulture u prizren. I sve tako redom . . .
Стефан Зоран
Sinisa, "Србине", разумем да за тебе "Kosovo nije nikakva svetinja" и да су за тебе српски манастири "tamo neke crkve... kao podsecanje na srednjevekovne robovlasnicke despotije". Али, ако су ти у животу једино важне материјалне ствари, не разумем зашто је за тебе Косово "obicna teritorija kao i svaka druga". Јер та територија по проценама америчких стручњака крије рудно богатство у вредности од 980 МИЛИЈАРДИ долара! А залихе лигнита су довољне да се цела Европа непрекидно осветљава наредних 400 година! Ту су и Газиводе, Брезовица, Шара...
Stole
Bilo bi pametnije da ucimo decu da nije sve srpsko gde je pre 1000 godina prosao neki kralj, car, knez li sta vec jer po istoj analogiji Turci bi imali veca prava na zemljama gde su vladali 500 godina.
Трајко Призренац
@Stole Пре 1.000 година и Косово и Метохија, које су већински насељавали Срби (и на планинама Власи), били су под влашћу Византије. A Турци су дошли тек после 400 година! Срби су под њиховом влашћу опстајали пуних 300 година, док није започета колонизација дивљих исламизованих Арнаута са Проклетија, због чијег терора почињу и велике сеобе Срба. А тек крајем XIX века Арнаути постају већинско становништво. А Турци никад нису у значајнијем броју живели на КиМ!
Препоручујем 3
Гаврило
Заиста не видим потребу за стручном терминологијом. Сврха и циљ мог коментара је логичко рашчлањивање и разобличавање тобожње аналогије, која намеће погрешне закључке. Не пада ми на памет, поготову не путем овог медија, да се са било ким препуцавам о томе када се, где и ко доселио.
Препоручујем 2
Прикажи још одговора
Nikola Kiric
Seobe!
Zeljko Vujisic
Призрен је готово био слепо црево у географском смислу и само неко ко је имао породицу у Призрену имао је прилике да упозна овај прелепи град у последњих 70 година. Ја сам само рођен у Призрену и проводио сам распусте код своје бабе и заволео сам град који је једини на КиМ где корзо никада није било етнички подељено. Говорити да Срби нису били присутни на овим просторима је права глупост, и људи који са ниподаштавањем пишу о њему као и о цару Душану и о српском народу не завређују коментаре. Коментаре завређује сваки текст који велича прави суживот свих, а Призрен је до 1999.године био прави пример на КиМ. Надам се да ће доћи време да слободно одем и запалим свеће својим најмилијим, али не на начин као што се иде данас, углавном на Задушнице и под пратњом полиције. Цела моја ужа и шира породица напустила је Призрен 1999. године и то више од 100 душа. Срећом сви су живи.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља