уторак, 25.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:32
ДОБИТНИК „ЗЛАТНЕ ПАЛМЕ” 71. КАНА: ХИРОКАЗУ КОРЕ ЕДА, јапански редитељ

Дан у кући сиромашних љу­ди

Мислим да сам у „Крадљивцима” ипак мало побегао од интимне драме и више заронио у друштвена питања
Аутор: Дубравка Лакићчетвртак, 24.05.2018. у 22:00
Хироказу Коре Еде (Фото АП)

Чим је био приказан, негде на половини 71. Канског фестивала, филм „Крадљивци”, у Кану већ више пута награђиваног јапанског редитеља Хироказуа Коре Еде, издвојио се високо на критичарској листи могућих лауреата, те одлука жирија предвођеног глумицом Кејт Бланчет да му се додели „Златна палма” није била изненађење. Изненађења није било ни 2013, када му је жири под председничком палицом Стивена Спилберга за филм „Какав отац, такав син” доделио Prix du Jury (Награду жирија), као додатну потврду универзалности приче Коре Едине дирљиве и мисаоне породичне драме, ритмичног и у документаристичко-веристичком стилу режираног и глумљеног филма.

Коре Еда (Токио, 1962), као сценариста, редитељ, монтажер и продуцент филмова какви су: „Мабороси”, „После живота”, „Дистанца”, „Нико не зна” („Златна палма” за комплетан дечији глумачки ансамбл 2003), „Још увек ходамо”, „Ваздушна лутка”, „Ја желим” , „После олује”, „Наша мала сестра”, „Треће убиство”, веома је познат и српској публици, која је његова дела гледала углавном на београдском Фесту. Гледаће и његов победнички кански филм „Крадљивци”, јер га је за дистрибуцију откупила кућа „Мегаком”.

Као и многи Хироказуови филмови, и овај је тематски окренут породици, унутрашњим односима на релацији родитељи–деца и питањима родитељства, о чему славни аутор говори и у овом интервјуу за „Политику”, на који се и овог пута радо одазвао.

– И ја сам постао родитељ. Отац сам лепе девојчице, а не проводим довољно времена са њом. Сувише сам заузет да бих се са њом играо, а са друге стране стално осећам нелагоду што то не чиним, чак и љубомору што видим како је она блискија са мајком него са мном. Мајке имају ту природну везу и блискост, а очеви другачије гледају на интеракцију са децом и то је некако сложенија ствар. Како се као отац осећам веома компликовано зато то све покушавам да истражим и прикажем већ у неколико својих последњих филмова, каже Коре Еда.

У „Крадљивцима” чини се да настављате тамо где сте стали у филму „Какав отац, такав син”?

Јесте, наставио сам да истражујем шта је то што породицу веже у заједницу. У филму „Какав отац, такав син” видите сву мајчинску, а касније и очинску љубав према сину који заправо није њихово дете, јер сам се, инспирисан једним истинитим догађајем, бавио темом замене деце у јапанским породилиштима. За причу филма „Крадљивци” инспирисао ме је један новински чланак о пензионим фондовима, када се испоставило да многи не пријављују смрт својих остарелих родитеља како би настављали да примају њихову пензију. То је био само основ на који сам надградио причу о класним поделама у савременом јапанском друштву и о томе како све више људи осећа социјалну несигурност.

Ваше филмове „Још увек ходамо”, „Ја желим” и „Какав отац, такав син” можемо назвати трилогијом савременог јапанског породичног живота, а онда сте трилогији додали и „Крадљивце”?

Те филмове нисам снимао имајући у виду трилогију, али сада када чујем како сте ви то дефинисали, могу да кажем да се слажем. Сви ови филмови рефлектују савремени јапански породични живот, али рефлектују и моја осећања током промена у мојој породици. „Још увек ходамо” снимио сам када ми је преминула мајка, тај филм је опроштај од ње. „Ја желим” је настао пред порођај моје жене, „Какав отац, такав син” је последица моје свести о очинству, а „Крадљивци” је филм у којем настављам да дочаравам породицу, али из другачијег угла.

Из угла породичног криминала?

То је била прва помисао када сам кренуо да размишљам о овој причи о пензионим фондовима у Јапану и о родитељима који своју децу чине крадљивцима. Прва реченица која ми је пала на памет била је „Само нас криминал повезује”, а онда сам ипак одлучио да продубим ствар јер сам се питао зашто се у јавности створио толики бес због неколико случајева породичних превара пензионог фонда када много већи криминал често прође неопажено и некажњено.

Петочлана породица у „Крадљивцима” је породица са друштвене маргине?

Јесте, и таквих има много у Јапану. У случају мог филма то је породица која живи у веома малом бакином стану, од њене оскудне пензије, због чега су принуђени да краду из продавница. Крађе су специјалност оца и сина, а њима се прикључује и петогодишња девојчица коју су пронашли на улици и прихватили је као своју. Односи између оца и сина, као и сина и његове „сестрице” откриће ону важну страну у животима маргинализованих људи у нашем друштву.

Из по­бед­нич­ког фил­ма „Кра­дљив­ци” (Фо­то прес-слу­жба Кан­ског фе­сти­ва­ла)

У овој вашој необичној филмској породици син оца никада не назива тата?

За мене је управо та веза између оца и сина веома занимљива. Мој јунак покушава да буде прави отац и сину и тој девојчици коју је довео у сиромашни бакин дом, јер сви тамо могу да се окупе и једино у том и таквом дому постоји могућност да реконструишу своју дисфункционалну породицу. У том дому породица успева да се одупре свему што их тишти, све до тренутка док их није напала држава тражећи неку своју правду за ситне крађе по продавницама, које та два детета чине доживљавајући све то као игру.

Без намере да откривамо гледаоцима детаље о филму који ће тек гледати, можете ли да кажете нешто више о одлуци да нам понудите тужно, веома дирљиво финале?

Једноставно, закон је преварен, заобиђен, а тада на површину излази и његово окрутно и нехумано лице. Мали злочини људи у друштву које одавно више није друштво средње класе какво је некада било. Постоји класа сиромашних људи који су присиљени да чине ситне преваре и ситне крађе да би преживели. Како да их осудимо? Да ли треба да их осудимо, ако као друштво ништа нисмо учинили да то таквих ствари не долази? Сам крај филма остављам отвореним, јер мислим да гледалац треба да начини сам свој избор. Да сам одлучи како би желео да се заврши ова филмска прича.

Иако сте ми прошли пут рекли да ћете покушати да мало побегнете од породичних драма, „Крадљивци” су доказ да у томе нисте успели?

То је тема која ме и даље заокупља јер живимо у времену у којем породица већ одавно није стуб друштва. Мислим да сам у „Крадљивцима” ипак мало побегао од интимне драме и више заронио у оно што се зове друштвена питања.

То је била и преокупација вашег славног земљака Јасуђиро Озуа?

Да, и мени само може да импонује што ме понекад упоређују са њим. Један сам од великих фанова Озуових филмова, али мислим да је оно што ја радим блискије филмским преокупацијама Микијо Нарусеа, чак и Кена Лоуча, којег веома поштујем. Волим да наглашавам мале, ситне детаље како бих ликове осветлио и са симпатичних аспеката. Рецимо, како припремају храну, како једу или жваћу, како седе док то раде и на тај начин покушавам да уђем дубље у њихов карактер. То је нека врста уздигнутог реализма, а то је и начин на који бележим живот и стварност.

Сећате ли се тренутка када сте заволели филм?

Заволео сам га захваљујући својој мајци, која је много волела филмове и водила ме са собом да их гледамо, иако често није имала довољно новца за биоскопске улазнице. Она је волела, па сам и ја заволео америчку кинематографију. Рецимо филмове са Џејн Фонтејн и са Ингрид Бергман. Моја мајка касније се, наравно, дивила и мојим филмовима и била поносна на мене. Дистрибуирала је редовно ДВД-е својим пријатељима да би се мноме хвалила. Срећан сам што сам имао такву мајку.

Ви сте од оних аутора који учестало снимају, шта би могло да буде следеће?

Много је тема које ме интересују, а једна од њих је и улога и учешће Јапана у Другом светском рату. Међутим, за тај пројекат било би ми потребно и много новца и много времена, па ми се мале породичне приче чине и бржим, јефтинијим и једноставнијим за реализацију.


Коментари0
4a37c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља