Ниш – По­зна­ти мла­ди ху­ма­ни­та­рац и осни­вач Ху­ма­ни­тар­не ор­га­ни­за­ци­је „На­ђи Ра­у­ла” Јо­ван Ми­лић, од­лич­ни сту­дент тре­ће го­ди­не Ма­шин­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Ни­шу, ор­га­ни­зо­вао је ових мај­ских да­на је­дин­стве­ну ак­ци­ју под на­зи­вом „22 срећ­не по­ро­ди­це за 22 го­ди­не жи­во­та”. Уз по­моћ љу­ди до­брог ср­ца при­ку­пио је хра­ну, слат­ки­ше, гар­де­ро­бу и обу­ћу и све да­ро­вао чла­но­ви­ма 22 си­ро­ма­шне по­ро­ди­це у Ни­шу и Вра­њу. Ак­ци­ју је ре­а­ли­зо­вао по­во­дом свог 22. ро­ђен­да­на.

– Уме­сто ор­га­ни­зо­ва­ња про­сла­ве ро­ђен­да­на у не­ком клу­бу или ре­сто­ра­ну од­лу­чио сам да но­вац ко­ји бих из­дво­јио за то ис­ко­ри­стим мно­го ко­ри­сни­је. Био бих крај­ње се­би­чан да то ни­сам учи­нио јер сма­трам да као ху­ма­ни­тар­ни рад­ник не­мам пра­во да сла­вим све док у мом окру­же­њу има си­ро­ма­шних и оних ко­ји мно­го те­шко жи­ве. Ус­пео сам на ро­ђен­дан, 21. ма­ја, да по­се­тим све ове си­ро­ма­шне по­ро­ди­це ко­је за­и­ста жи­ве на иви­ци ег­зи­стен­ци­је и да с њи­ма про­ве­дем при­јат­не тре­нут­ке у дру­же­њу и раз­го­во­ру. 

Во­лео бих да се сва­ко у свом жи­во­ту бар ма­ло по­све­ти љу­ди­ма ко­ји је­два са­ста­вља­ју крај с кра­јем, по­ро­ди­ца­ма без ика­квих или с ми­ни­мал­ним ме­сеч­ним при­ма­њи­ма, а ко­је ипак во­де ве­ли­ку бри­гу о сво­јој де­ци и ко­је шко­лу­ју сво­је де­ча­ке и де­вој­чи­це ко­ји по­сти­жу из­у­зет­не ре­зул­та­те и у ре­дов­ном уче­њу, али и на так­ми­че­њи­ма. Био сам у при­ли­ци ових мај­ских да­на да из­ве­сно вре­ме про­ве­дем у ова­квим по­ро­ди­ца­ма, да бо­ра­ве­ћи код њих ви­дим ка­ко жи­ве и да се уве­рим да њи­ма ни­ка­да и ни­шта ни­је те­шко и по­ред ве­ли­ке не­ма­шти­не с ко­јом су су­о­че­ни.

Ка­ко сам се ја осе­ћао и за­што ми је су­за у јед­ном тре­нут­ку кре­ну­ла из ока нај­бо­ље мо­же да по­све­до­чи до­га­ђај из јед­не од тих си­ро­ма­шних по­ро­ди­ца. Ка­да су уз из­у­зет­ну ра­дост и оду­ше­вље­ње ма­ли­ша­ни пре­гле­да­ли по­кло­не ко­је сам са са­рад­ни­ци­ма до­нео, јед­на де­вој­чи­ца ми је при­шла и по­кло­ни­ла чо­ко­ла­ду ко­ју је, са­знав­ши да до­ла­зи­мо, са сво­јим бра­том и ро­ди­те­љи­ма ку­пи­ла за ме­не – ис­при­чао је Јо­ван Ми­лић. 

У сво­јој ху­ма­ној ми­си­ји овај мла­ди чо­век и ве­ли­ки при­мер од­ра­сли­ма по­кло­нио је чла­но­ви­ма 22 по­ро­ди­це на ју­гу Ср­би­је ско­ро хи­ља­ду ки­ло­гра­ма хра­не и на­мир­ни­ца, до­ста гар­де­ро­бе за де­цу и од­ра­сле, обу­ћу и мно­го то­га дру­гог што је нео­п­ход­но за иоле нор­ма­лан жи­вот.

Зна­чај­ну уло­гу у овој ак­ци­ји има­ли су и сви оста­ли чла­но­ви ор­га­ни­за­ци­је ко­ју је овај ни­шки сту­дент ху­ма­ни­та­рац осно­вао пре не­ко­ли­ко го­ди­на, а он сам по­себ­но се за уче­шће у при­ку­пља­њу по­мо­ћи си­ро­ма­шни­ма за­хва­лио уче­ни­ци­ма, про­фе­со­ри­ма и за­по­сле­ни­ма у шко­ли „Кре­а­тив­но пе­ро” у Бе­о­гра­ду. Ова обра­зов­на уста­но­ва је за ма­ли­ша­не ко­је је по­мо­гао Јо­ван из­дво­ји­ла мно­го гар­де­ро­бе при­ку­пље­не зи­мус у ак­ци­ји „Сви смо ми Де­да Мраз”. Ка­ко сам ка­же, и ње­го­ви број­ни при­ја­те­љи, по­зна­ни­ци из Ни­ша и око­ли­не, по­мо­гли су ка­ко би успе­шно ор­га­ни­зо­вао ову ак­ци­ју.

Јо­ван Ми­лић је мла­ди чо­век ко­ји је на се­бе скре­нуо па­жњу још пре не­ко­ли­ко го­ди­на као сред­њо­шко­лац сво­јим ве­ли­ким ан­га­жо­ва­њем на број­ним про­јек­ти­ма ко­јим су афир­ми­са­ни и по­пу­ла­ри­зо­ва­ни Ни­ша и Ср­би­ја. За то је 2013. го­ди­не до­био „Је­да­на­е­сто­ја­ну­ар­ску на­гра­ду”, од­но­сно нај­ви­ше град­ско при­зна­ње Ни­ша. А не­дав­но је но­ми­но­ван за на­гра­ду Ује­ди­ње­них на­ци­ја за успе­шно ре­а­ли­зо­ва­не ак­тив­но­сти на по­љу људ­ских пра­ва и пр­ви је кан­ди­дат за ово при­зна­ње из Ср­би­је.

Ако бу­де на­гра­ђен у УН по­ста­ће је­дан од нај­мла­ђих до­бит­ни­ка овог пре­сти­жног при­зна­ња на пла­не­ти.