Возачи су у последње две године поднели 23 тужбе због рупа на друмовима које су проузроковале оштећења на њиховим аутомобилима. Током претходне године обештећени су са 50,76 милиона динара, а у овој са 11,8 милиона динара, с тим што је ове године било само седам притужби.
– Грађане који нам се обраћају због наплате штете коју су претрпели због ударних рупа или других оштећења на путу, усмеравамо на предузећа за путеве која су одговорна за редовно одржавање државних путева. Она су у обавези и да надокнаде грађанима штету насталу евентуалним неодговарајућим одржавањем – кажу у „Путевима Србије”.
Британци су, на пример, у прва четири месеца 2018. поднели 4.200 захтева за одштету што је више него током целе прошле године. Тамошњим возачима због епидемије ударних рупа на путевима исплаћују по милион фунти месечно.
Или су наши путеви бољи, у шта је тешко поверовати, или ће пре бити да наши возачи избегавају да терају мак на конац и подносе одштетне захтеве. Јер сви знају да је борба са бирократијом мукотрпан посао. Мали број притужби није сигурно показатељ да су наши путеви савршени нити да су наши возачи задовољни српским друмовима. Ни „Путеви Србије”, предузеће које њима газдује није задовољно како изгледају.
– Недовољно улагање и недостатак новца довели су до тога да је мрежа путева испод задовољавајућег стања. Један од параметара који говори о квалитету путева јесте индекс равности (ИРИ). Креће се у распону од нула до шест, а просечан индекс равности у Србији је око четири – наглашавају у „Путевима Србије”.
За одржавање путева им је потребно 30 милијарди динара, односно 150 милиона евра годишње, а у последњих пет година су улагали по 17 милијарди динара, односно 250 милиона евра.
Исти проблем мучи и далеко богатију Британију.
– Путеви су нам национална срамота. Буџети локалних самоуправа су толико стегнути да немају ресурсе за одржавање путева – тврди Џенет Конор, директорка АА осигурања.
Министарство саобраћаја Велике Британије је у марту обезбедило додатних 100 милиона фунти за сређивање ударних рупа, али стручњаци тврде да британским путевима годишње фали 556 милиона фунти за ту сврху.
Међутим, „Путеви Србије” имају још један проблем, који чини се други немају. Годишња вредност украдених, оштећених и уништених саобраћајних знакова, путоказа и остале сигнализације износи 120 милиона динара.
– Годинама имамо проблем са несавесним грађанима који уништавају саобраћајну сигнализацију и опрему на путној мрежи, било да се ради о физичком уништавању знакова било о исписивању графита по знацима или зидовима за заштиту од буке. Ради илустрације, само за једну ноћ на деоници ауто-пута Љиг–Прељина украдено је жичаног плетива у дужини од готово 2,5 километра, а на деоници ауто-пута Нови Сад – Суботица код Врбаса, такође за једну ноћ, украдено је око два километра жичане ограде – наводе у „Путевима Србије”.
Непрекидно се, кажу, краде жичано плетиво на деоницама ауто-пута Дољевац–Лесковац, Смедерево – Велика Плана – Баточина, на Обилазници око Београда (деонице Добановци–Батајница и Сурчин–Обреновац).
Краде се чак и заштитна ограда мостова, надвожњака, натпутњака и драстичан пример тога је крађа која се догодила на деоници обилазнице око Београда од Добановаца до Батајнице.
Они наводе да цена једног саобраћајног знака (који се поставља на ауто-пут) износи више од десет хиљада динара, цена носача – цеви (на коју се поставља знак) износи најмање хиљаду динара, на шта треба додати и цену уградње –постављања знака.
– Ради поређења, ако узмемо у обзир да цена пресвлачења (асфалтног коловозног застора) на једном километру пута у просеку кошта око 10 милиона динара, можемо закључити да бисмо годишње могли да рехабилитујемо 12 километра пута за износ утрошеног новца за замену украдене или постављање нове, уместо оштећене саобраћајне сигнализације и опреме – наводе у „Путевима Србије”.
Иако „Путеви Србије” већ годинама константно апелују на грађане, број крађа је константан или је у благом порасту.
Они редовно подносе кривичне пријаве надлежним органима против познатих или непознатих починилаца.
