понедељак, 24.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:54

Пријатељ са севера Европе

Шел Магнусон, слависта и социолог, који је први пут дошао у Београд пре пола века да би изучавао наш језик, културу и књижевност, овога пута је позван да прими Златну медаљу Републике Србије за јачање сарадње Србије и Шведске
Аутор: Александра Мијалковићпонедељак, 28.05.2018. у 22:00
Шел Магнусон (Фото Д. Жарковић)

Професор Шел Магнусон, Швеђанин, слависта и социолог, редовно чита „Политику” на интернету, каже да је то најозбиљнији дневни лист у региону. А када допутује у Београд – не више тако често као некада, док се активно бавио истраживањима Балкана, и док није отишао у пензију – уз наше новине купи и све политичке недељнике како би се обавестио о свему што се дешава у земљи коју помно проучава.

Овога пута, др Магнусон је дошао посебним поводом, као гост амбасаде Шведске да прими државно одликовање, Златну медаљу Републике Србије за заслуге у јавним и културним делатностима, посебно у јачању сарадње Србије и Шведске. Као изврстан познавалац нашег језика – говори га без грешке – превео је на шведски неколико српских писаца и песника, а „у обрнутом смеру” текстове о Иви Андрићу и, најновије, стихове савремених шведских аутора за 12. Фестивал поезије „Тргни се! – Трећи трг” који је недавно одржан у Србији.

У интервјуу за „Политику” др Магнусон објашњава када се први пут заинтересовао за српски језик и књижевност, зашто се определио да преводи управо Васка Попу, Филипа Давида и Драгана Великића, и како се догодило да своја социолошка интересовања усмери баш на Југославију, а онда на Србију.

– Моје занимање за словенске језике почело је још у гимназији, у малом месту Фалун, 200 километара од Упсале, где сам учио руски. Касније сам, уз студије социологије, односно историје религија, почео да „ослушкујем” и језике тадашње Југославије, јер је у то време, шездесетих година прошлог века, много људи из СФРЈ долазило да живи и ради у Шведској. Онда сам одлучио да упишем славистику. Први пут сам дошао у Београд на годину дана 1967, захваљујући размени студената, да пишем рад о Стринбергу у југословенској позоришној и књижевној критици, а онда сам, до 1970, уз помоћ стручних стипендија више пута боравио овде и у Скопљу, проучавајући језик, књижевност и културну историју – каже др Магнусон.

По повратку је предавао српскохрватски на Катедри за славистику у Упсали, а онда почео да ради у Центру за источноевропске студије.

– У то време су у Шведској биле популарне источноевропске студије, и за свој докторски рад сам одабрао као тему секуларизацију у југословенском друштву, па сам тим поводом 1974. поново дошао у Београд на годину дана – прича др Магнусон.

Услед озбиљне болести, међутим, морао је да направи кратку паузу у каријери. Променио је и предмет изучавања. Докторска теза, коју је одбранио 1986, била је посвећена Југословенима у Шведској, а међу њима су Срби били, све до деведесетих, највећа група дошљака.

– Тих година је на заједничком нордијском тржишту постојала потреба за страном квалификованом радном снагом, у Шведској је чак основан биро при Министарству рада који је регрутовао раднике из Југославије, углавном медицинско особље. Истовремено је међу нашим социјалдемократама јачало интересовање за југословенски политички систем, за самоуправљање, а до Титовог писма осећао се и велики помак у друштвеним наукама, оснажила је критичка мисао. Све то је утицало да мишљење наших људи о Југославији, и Југословенима у Шведској, буде веома повољно. Наши интелектуалци су чак долазили на радне акције у тадашњу СФРЈ – присећа се наш саговорник.

Деведесетих година се све променило.

То се одразило и на Шела Магнусона који је праћење друштвених, политичких и културних процеса на Балкану усмерио ка етничким конфликтима, масовном насиљу, идентитету, етницитету, национализму.

– Био сам сарадник Центра за миграцију и етничке односе при Универзитету Стокхолм од 1994. до 1997, а затим прешао у Центар за етничке односе, где сам био укључен у пројекат о холокаусту и  геноциду. Логично, усмерио сам пажњу на оно што се догађа у бившој Југославији. Проучавао сам међународне конвенције и друга документа и дошао до закључка да у БиХ није било геноцида. Геноцид је оно што се десило Јеврејима у Другом светском рату и Јерменима у Турској. У Руанди је такође био геноцид, дакле, покушај да се потпуно или делимично уништи један народ. Имам утисак да се данас сувише олако користи ова реч, а ако је све геноцид, онда више ништа није геноцид! Као да нисте прави народ, ако нисте били жртва геноцида – коментарише др Магнусон који је на ту тему написао и књигу „Геноцид као метафора. Слика о рату у Босни и Херцеговини“.

Сад се поново вратио књижевности. Преводи Великићевог „Иследника”.

– Први моји преводи са српског су били стихови Васка Попе, кога сам упознао преко једног овдашњег пријатеља. Био је занимљива особа и памтим живе разговоре које смо водили. Књигу „Кућа сећања и заборава” Филипа Давида запазио сам кад је добила Нинову награду, али ми је и сама тема о којој говори веома блиска, таква је била и прича једног дела моје породице. А Великић је свакако један од савремених аутора који ће наићи на интересовање шведских читалаца – сматра наш саговорник.

Пола века је прошло између првог и овог последњег Магнусоновог боравка у Београду. Шта је остало исто, шта се променило?

– Иста је срдачност, љубазност и добронамерност људи. Овде се увек осећам добро, и добродошао. Не само зато што сам „осведочени пријатељ Срба” и преводилац са српског језика. Разлика је у томе што је Београд постао део глобалне културе, у којој сви градови почињу да личе један на други. Али оно што је другачије, а одушевило ме, јесу боје. Некада је Београд био сив, а сада је бео и шарен, и то заиста прија оку – истиче др Магнусон.


Коментари1
7efbf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Siki
Ovakve ljude treba negovati.Jedno veliko hvala nasem prijatelju

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља