среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:01
НЕ САМО О ПОСЛУ: МИШЕЛ СЕН ЛО

Хаићанин заслужан за добробит деце

Директор Канцеларије Уницефа у Београду открива како је добродошлицу у Србији осетио чим је закорачио на наш аеродром, а престоницу хвали због безбедности и зелених паркова
Аутор: Катарина Ђорђевићсреда, 30.05.2018. у 08:15
Мишел Сен Ло са сином Мануелом и ћерком Талијом

Након четири и по године рада у Србији Мишел Сен Ло, директор канцеларије Уницефа у Београду, има пуно разлога за задовољство.

Урађена је прва студија о узроцима насиља над децом, а забрана физичког кажњавања деце ускоро би требало да постане саставни део српског законодавства. У сарадњи са министарствима здравља, просвете и рада покренута је национална кампања „Сваки тренутак је важан” чији је циљ да се подигне свест о важности првих хиљаду дана живота. У току је и јавна кампања о важности ране едукације, с обзиром на то да свега половина деце узраста од три до пет година иде у вртић.

Осим тога, Уницеф је у сарадњи са партнерима почео интензиван рад на превенцији дечјих бракова – подаци говоре да се сваке године у Србији склопи око 2000 малолетничких бракова. Успостављена су и чврста партнерства са медијима – први конкретан споразум о сарадњи био је са листом „Политика”, као и са приватним сектором, који даје велики допринос раду Уницефа у Србији за добробит деце.

УН као део породичног наслеђа

Богата породична историја Мишела Сен Лоа скоро цео један век у вези је са Уједињеним нацијама. Његов деда Емил Сен Ло, био је први амбасадор Хаитија при УН и члан комисије која је писала Универзалну декларацију о људским правима. Осим тога, њему је припала част да ову декларацију представи јавности у чувеној палати Шајо 10. децембра 1948. године у Паризу. Мајка нашег саговорника, Никол, била је министарка образовања и министарка за социјална питања у влади Хаитија, а сестра Даниел министарка индустрије, привреде и туризма на Хаитију и блиска је пријатељица са принцезом Катарином Карађорђевић.

Без обзира на чињеницу што се велики број чланова његове породице бавио политиком и људским правима, Мишел Сен Ло никада није маштао о каријери у Уједињеним нацијама. Након завршених студија архитектуре на Хаитију, запослио се у приватном сектору, а потом је почео да ради као консултант за Министарство просвете и Министарство планирања. Иако никад није размишљао о одласку са Хаитија, судбина је имала друге планове за њега...

– Са Хаитија сам одлучио да одем након војног удара 1991. године. У то време радио сам као консултант Уницефа за Африку и у Њујорку, а 1994. године постао сам шеф програма Уницефа у Малију. Када је војни режим свргнут уз подршку владе САД дао сам оставку у Уницефу и вратио се на Хаити, на свој рођендан 9. септембра 1994. године. Земљу сам поново напустио након три месеца и почео да радим за Уницеф 1995. године као виши саветник за воду и заштиту човекове средине. Од 1995. до 2001. године радио сам у Њујорку, наредне три године био сам шеф испоставе Уницефа у Нигерији, а 2004. године у Индији сам био шеф канцеларије Уницефа у Хајдерабаду. После тога сам у Бангладешу радио као заменик директора канцеларије Уницефа, 2013. године долазим у Србију – резимира наш саговорник своју богату каријеру у УН.

На питање која му је била најизазовнија мисија, он објашњава да су све биле једнако важне, јер је свугде радио са најугроженијом категоријом деце. Док је био на мисији у Нигерији болест дракункулијаза, која се преноси прљавом водом, искорењена је за 90 одсто. У Индији је радио на превенцији дечјих бракова и дечјег рада и поносан је на чињеницу да је више од 10.000 деце извучено из гротла радне експлоатације. У Индији се затекао и 2005. године када је био цунами – захваљујући помоћи Уницефа обновљено је преко 2000 школа.

Чуди се увек пуним кафићима
„Иако већ четири године живим у Београду, још нисам успео да разрешим загонетку: Ако људи раде – где су запослени са таквим радним временом? Ако не раде – одакле им паре за ноћне изласке. У Србији је стопа незапослености веома висока, а све кафане су пуне”, чуди се Мишел Сен Ло.

Мишел Сен Ло истиче да у све земље путује са супругом и децом, јер је то једини начин да породица остане на окупу. Његова деца из првог брака Мануел (23) и Талиjа (25) живе у Њујорку, док Кора (17) и Малаика (13) путују са њим и његовом другом супругом Катијом, са којом је у браку од 1999. године.

– Иако моја деца иду у међународне школе и имају континуитет у образовању, знам да није увек једноставно да се прилагоде на нову средину. Јер, не ради се само о новој земљи, већ о новом језику, култури, храни, клими, суседству, школским другарима, кући, соби... Али, морам да истакнем да је Београд први град после Њујорка у којем моје кћерке могу безбрижно да се крећу, да саме иду градским превозом, у биоскоп, у шетњу, у школу... Њихово слободно кретање и шетање били су незамисливи у Бангладешу и под строгим надзором у Индији. Син Мануел се недавно оженио и ради у маркетингу једне велике телекомуникационе компаније, а кћерка Талиjа је стилиста. Недавно је дизајнирала две насловне стране модног магазина „Ел” за Србију – каже дипломата.

Његова друга кћерка, Кора, ишла је у средњу школу у Београду и на јесен уписује факултет у Великој Британији, а најмлађа Малаика наставља живот са родитељима у Мадагаскару. Супруга Катиjа је преводилац, блогер и списатељица.

– Када стигнемо у страну земљу, она прво проверава каква је интернет конекција, јер јој од тога зависи посао. Шалу на страну, Интернет је свима олакшао живот, јер смо у могућности да будемо у контакту са породицом и пријатељима широм света – истиче наш саговорник.

Мама из Пирота, тата из Новог Сада

Мишел Сен Лот признаје да је фасциниран природним лепотама Београда и додаје да никада није био у тако зеленом граду.

– Свугде се налазе паркови и често имам утисак да људи проводе напољу 24 часа: шетају, џогирају, возе бицикл, сви кафићи су пуни, а млади у десет ујутру излазе из ноћних клубова. Србија је ретка земља у којој сам се осетио добродошлим чим сам изашао из авиона. Када ме питају одакле сам, ја у шали кажем да ми је мама из Пирота, тата из Новог Сада, а да сам ја одрастао у Београду!–  уз осмех ће Сен Лот.

Једино што му овде смета јесте дувански дим – нико не води рачуна о пасивном пушењу, тако да у зимском периоду готово уопште не излази на јавна места, а ако изађе труди се да напусти ресторан до осам часова, када почиње да се пуни пушачима, примећује наш саговорник, који за неколико месеци одлази из Србије и дипломатску каријеру наставља на Мадагаскару.


Коментари1
7ca1a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stefan Petkovic
Hvala ovom gospodinu za dve cinjenice na koje je ukazao - kako su kafici i kafane pune ako smo nezaposleni i beda?! Kakvo je to drustvo kome omladina iz nocnih klubova izlazi u 10 ujutru?! Drustvo poraza! A sto se tice njegove glavne misije - mislim da mozemo reci "neka hvala!". Nigerija, Banglades, Haiti i Indija definitivno ne mogu da se porede sa Srbijom! I profesor Zoran Milivojevic kao glas vapajuceg u pustinji jedini se bori protiv zabrane fizickog kaznjavanje dece. To mozda treba navedenim zemljama, ne i Srbiji.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља