субота, 24.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:46
ДАНАС ПОКЛОН ДОДАТАК ЧИТАОЦИМА „ПОЛИТИКЕ“

Срби пре Немањића: Вечито од немила до недрага

Са жељом да својим читаоцима дамо тачне, научноисторијске чињенице, без много нагађања и претпоставки, одлучили смо се за овај додатак у договору са младим доктором историјских наука Предрагом Коматином – коме је овај период историје специјалност
Аутор: Градимир Аничићчетвртак, 31.05.2018. у 22:00
Јован Владимир, икона из манастира Арденица у јужној Албанији

Срби, народ најстарији. Срби, небески народ. Срби, библијски народ… претеривањима никад краја. Поготово када се траже пречице а не озбиљни научни подаци и докази.

Са жељом да својим читаоцима дамо тачне, научноисторијске чињенице, без много нагађања и претпоставки, одлучили смо се за овај додатак у договору са младим доктором историјских наука Предрагом Коматином – коме је иначе овај период историје специјалност. Реч је о нашем времену трајања о којем имамо веома мало података, углавном посредних, где се Срби помињу узгред, осим код Константина Порфирогенита. Тако је настала ова кратка историја Срба и српских подручја на Балкану до стварања потпуно независне српске државе у доба Немањића.

Најранији помен Срба налази се код античких писаца међу којима су Тацит (50. године н. е.), затим Плиније Старији (77. године н. е.). Римски историчар Амијан Маркелин (325–391) Карпате назива Српске планине. Вибијус Секвестер (4. век) у својим делима такође помиње Србе под називом „Сербс“.

Што се етимологије имена тиче, у науци нема сагласности. По једнима име долази од пољског pasierb и руског пасерб у значењу – пасторак. По другима, прасловенско срьбъ је у етимолошкој вези са наведеним пољским и руским речима и значи супротно од њих – посинак, по трећима…

Николај Велимировић каже да је Срб једино национално име у Европи чије се значење изгубило и да је српско име тајна, скривена и дубока, као и сва судбина српскога народа.

Фреска краља Михаила из цркве Св. Михаила у Стону

У раном средњем веку Срби се помињу у писаним изворима као Σέρβοι (Серви), Sorabi, Surbii. De administrando imperio (О управљању царством) у оквиру Србије династије Властимировића српска племена су Срби. У грчким списима тог периода Срби су Σέρβιοι, Σέρβλοι, а у старим српским списима су Срьбинъ, Срьблинъ, Срьбли.

Према спису О управљању царством који се приписује византијском цару Константину Порфирогениту, Срби су се доселили на Балкан за владавине цара Ираклија (610–641), почетком 7. века (610–626. године). Од тада се са сигурношћу може говорити о нашој историји.

У истом делу се каже да су Срби на Балкан дошли из Бојке (Беле Србије) (Бојка = Бохемија, тј. Чешка), чија локација није са сигурношћу утврђена. О томе постоји неколико хипотеза. Према једном мишљењу, она се налазила на подручју Полабља. Према другом, била је у горњем току Висле и Одре (данашња Пољска), док је према трећој варијанти лоцирана на подручју данашње западне Украјине. У сваком случају, српска народна традиција не зна за земљу Бојку.

Раносредњовековна историја Срба је због оскудице писаних извора нажалост позната само у траговима.

Одакле год дошли, Срби и остали Јужни Словени су у новој постојбини на Балкану затекли романизовано становништво. Оно је у почетку избегавало додире са придошлицама. Међутим, односи су с временом отоплили, па је дошло до трговачке и културне размене, а негде и до мешања и спајања. Вероватно као резултат тога у српски језик су још тада доспеле неке речи из латинског као што су: босиљак (basilicum), конопац (canapus), креста (crista), купус (composita), ловор (laurus), мазга (muscus), мрамор (marmor), русаље (rosalia), сапун (sapo), сумпор (sulphur), уље (oleum), цер (cerrus) и др. Романизовано становништво се негде стопило са Словенима пре, а негде касније. Најдуже се одржало у приморским крајевима. Успомену на њих чувају имена насеља: Скадар (Scodra), Улцињ (Ulcinium), Будва (Butua), Рисан (Rhizon), Стон (Stagnum); планина: Дурмитор (dormire), Виситор (од глагола videre, vidi, visum), Леотар (од leo, лав); река: Неретва (Narenta), Бојана (Barbana), Дрим (Drino, Dirnius), Цетина (Cnetona) итд.

Најранији помен Срба налази се код античких писаца међу којима су Тацит (50. године н. е.), затим Плиније Старији (77. године н. е.). Римски историчар Амијан Маркелин (325–391) Карпате назива Српске планине

Порфирогенит у свом спису пише да су Срби још за време Ираклија примили хришћанство, и то преко свештеника из Рима. Нова вера се постепено учвршћивала међу Србима до времена Св. Саве, који је успео да се избори за самосталну српску цркву.

Осим поменутог списа О управљању царством, Срби се помињу, додуше кратко, и у Аналима франачког краљевства, латинском делу из 9. века, и то као народ који је обухватао велики део некадашње римске провинције Далмације, која се простирала од мора до Саве и Дрине.

Јелена Вукановић и угарски краљ Бела

Срби су на Балкану, током раног средњег века, формирали неколико кнежевина. Поред саме Србије, у јадранском приморју су формиране српске кнежевине Дукља, Травунија, Захумље и Паганија. За становнике тих области Порфирогенит изричито каже да су Срби. Могуће је да су код Срба у употреби била два имена, једно опште –означавало је потомке првих досељеника на Балкан, представнике нове, шире заједнице – а друго обласно. У сваком случају, у 11. веку обласна имена (нпр. Дукљанин) све се ређе појављују у писаним изворима (углавном византијским), али се зато за ова подручја све чешће везује етноним „Срби“.

Тако се код Катакалона Кекавмена, византијског војсковође из 11. века, у спису Стратегикон на једном месту кнез Дукље Стефан Војислав (1034–1050) назива „Дукљанин“, а на другом „Травуњанин Србин“. Кекавмен вероватно није сматрао довољним да назове дукљанског и травунског владара само по имену његових поседа, него је употребио и распрострањенији етноним тога доба – Србин. Слично пише и Јован Скилица, византијски хроничар, такође из 11. века, да се против цара побунила „Србија“ и да је „архонт Срба“, Стефан Војислав, побегавши из цариградског заточеништва, „заузео земљу Срба“. Идентичне термине Скилица употребљава када говори о Војислављевом претходнику Јовану Владимиру, за кога каже да је владао „Трибалијом и оближњим областима Србије“.

Српски народ је, попут многих других, веома везан за своје историјско памћење. Вертикала српске историје почива на неколико обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића и празновање крсне славе. Модерна српска нација спада у групу јужнословенских народа.

Данас се као ни раније не може наћи ниједна земља чији су становници аутохтони, иако су територијално уједињени. Историја и догађаји добро су измешали и накалемили народе једне на друге: и генетски и културолошки. То потврђују и најновија антрополошка и генетска истраживања Y-ДНК хаплогрупе I: припадамо истој породици данашњег европског човека пореклом од старих народа који су овде живели још у неолиту.

Наставља се наша вечита борба да сачувамо идентитет и територије које нам други отимају, без обзира на то што смо духовно и територијално испреплетени са другим културама и народима. Многи би хтели нашу родну благородну земљу. Као и у време великог Ромејског царства – ми смо ту где смо, са сличним надама и бригама. Данас окружени земљама НАТО-а и стална монета за поткусуривање и намиривање између великих сила. Онда између Цариграда и Рима, данас Вашингтона, Москве, Брисела и Берлина, мање силе да не спомињем, као и на почетку своје историје, тако и сада – други би да им се приклонимо или поклонимо, да им будемо вазали и да нам контролишу и државу и територију. Ако успемо да се ујединимо око националног интереса и створимо економски јаку и независну државу, са мудром спољном политиком попут оне немањићке у средњем веку, опстаћемо и сада без обзира на све претње.

Због лепоте, благородне климе и природног богатстава водом и ретким рудама, раскршћа водених и копнених путева који спајају континенте, стална смо мета напада, вазда између немила и недрага. Једни су одлазили, други су долазили. Ми добро знамо – како то лепо рече Милош Црњански – има сеоба, смрти нема.

О српским земљама и српским владарима од досељавања на балканско полуострво читајте у петак, 1. јуна у штампаном издању нашег листа у најновијем додатку „Срби пре Немањића“, аутора Предрага Коматине.


Коментари63
c3016
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Haplo grupe starosedeoca
Posle pronalska naučnika Kljosova (da su Srbi najveći nosioci najstarijeg evropskog gena-haplogrupe, koji je nastao na Balkanu), svi istoričari moraju da usklade svoje teorije sa ovom činjenicom ! Ipak su Vinčanci preci Aleksandra Makedonskog, Cara Konstantina, Nemanjića, Karađorđevića,.... i svih današnjih Srba .
Саша
Наишао сам на ово па да додам. Зашто се у списима географа Страбоа спомиње језеро Сербонис на северу Африке, град Сирбин који је ранији назив Ксантос./Постоји место Гордосервон. Што се тиче речи пре ће бити да је доста Латинских речи узето са поднебља Балкана и шире одакле смо и ми. Зна се да су Етрурци тј Расции ту дошли из предела Илирика и да је латински настао мешавином тога као и оног старијег Грчког. Са друге стране и сами Грчки је био под великим утицајем Српског или Словенског како хоћете јер се зна да Грци никад до 19. века нису били житељи северно од Солуна. Нека ми лингвиста објасни зашто Грци користе реч ТСЕКИРОУ за оно што Срби зову СЕКИРОМ? Али уместо да се као и код других речи све своди на "индоевропски" и не дај Боже Славенски(а Српски још мање) контролни је да је на југу Србије прво пут обрађиван метал па је свима јасно да прва реч за секиру може да настане само тамо где је неко измислио ливење метала у нешто што ће му требати. Ово друго је пуно рупа. Поз.
Mиро Марковић
Другови професори са Филозофског факултета! Да ли Вас је срамота да предајете нашим студентима лажну историју? Морали смо да Вас слушамо јер нисмо знали. Сада смо као мали мачићи прогледали, јер нам је интернет отворио очи. Научили смо старо грчки, латински па и друге нове језике као: француски, енглески, немачки, шпански, италијански и тако редом. А тамо пише да није било сеоба Срба у шестом и седмом веку. Србско писмо је постојало пре Ћирила и Методија. Од тог Србског писма су Грци написали своју азбуку и Италијани своју латиницу. Зашто о томе Ви, другови професори, не предајете нашим студентима? Срам да Вас буде! Извршите колективно самоубиство да бисте спасили Србију!
Nole
Због таквих затуцаних интернет историчара као што си ти стигли смо овде где смо. Где су ти докази за те фантазије о којима причаш? Јеси ли погледао шта кажу Y-DNK анализе о пореклу данашњег становништва Србије. Прочитали сте једну књигу од оног шарлатана Деретића и мислите да све знате.
Препоручујем 26
Milan
Mislim da Srpska Pravoslavna Crkva treba da bude cuvar istorije kulture i tradicije naseg "viseimenog" naroda. Mnoge istoriske licnosti su kanonozovani svetitelji. Znacajne istoriske dogacaje takodje obiljezava. Bili verujuci ili ne, moramo postovati te cinjenice. I sam SPC svesna sve slabije religijoznosti evropske populacije, mora otvarati nave puteve delovanja i odrzavati kontinuitet nacionalnog postojanja. Naravno, ne odricuci se kosmopolitske hriscanske duhovnosti.
Леон Давидович
Давна историја свих европских народа бар у нечем је слична. А то је да увек унутар народа постоји борба око власти, најчешће око наслеђивања власти, те да суседни народи или неки даљи народи теже да потчине други народ и да загосподаре с њим. То увек доводи до ратова, а ратове прате пустошења, смрт и прогонства народа. Српски народ имао је ту несрећу да су на његове животне просторе увек претендовали моћни агресори, те колико су несрећа и пустошења доживели добро је да их уопште има. На жалост ни данашња времена се не разликују много од давне прошлости. Људи су заправо остали исти поред свих напредака у области науке, технике, технологије, културе.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља