среда, 19.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:34
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Српкиња се не одриче Отаџбине за чанак сочива.

„Добре, добре, ће видиме”, узвратио је бугарски пуковник бунтовној књижевници Даници Марковић, о јесени 1917. у поробљеном Прокупљу
Аутор: Гвозден Оташевићпетак, 01.06.2018. у 22:45
Даница Марковић (Фото ГБ ДИС Чачак)

Чачак – Отаџбина је ступала из рата у рат, а Даница Марковић о јесени 1913. оставила Београд и осванула у Прокупљу. Са шесторо деце и изабраником животним, Момчилом Татићем, који ту бејаше постављен за окружног начелника. У новом станишту, попут хеленских јунакиња, прикључила се бунтовницима. И, много година касније написала: „Никад не осетих живот тако интензивно, као у паланци за време окупације.”

Овако Милица Баковић, библиотекарка из Чачка, отвара причу о ратној части и усуду прве модерне српске песникиње. Кћи чачанског учитеља, Даница Марковић (Чачак 1879 – Београд 1932), пролећа 1917. стала је уз раме топличким устаницима, али је после слома буне почео нови круг пакла за њу. Те судбинске дане лепе књижевнице описује, у сећањима 1932, њена учитељица Милена Бојовић. Овако...

Прва последица устанка била је долазак 21. пука бугарске војске. Оставише згаришта и крваве трагове наследницима. То је био 11. пук „ополчежаца”, а за њима у јесен, као у најгорим збитијима, дођоше комитаџије, да доврше ако је шта остало. Прочуше се, по злу и нечину, имена пуковника Атанасова, Николова, Оровчанина, Крума...

У Прокупљу је седео неки пуковник, нерад да се подигне против комитског беса, па Даница реши да иде у молбу, генералу Тасову који је столовао у Нишу. Рече, да би је пустили, да у Ниш носи ракију а трампиће је за со. Те крете пешице са још три сиротне жене, које су терале једно натоварено магаре. Даница се срела са генералом и представила му сву несрећу коју трпи њен народ, молила је и неке бугарске журналисте да служе истини, добила адресу бугарског романописца Ивана Вазова, те му писала о злом стању. Мало умирена, и с нешто наде, врати се кући и деци.

Тасов је обећао да ће зулум прекратити, а Даницу је у Прокупљу сачекао пуковник Атанасов и стао испитивати: зашто је ишла у Ниш, с ким се виђала, шта рекла. Једном је претио – одвојићу те од деце и интернирати „в стара Блгарија”. Мотрио је куд се креће. Па окренуо причу. Вели, сад, да ће јој набавити све намирнице, шта треба. Она, овако отпоздравља бугарском пуковнику: „Ви тражите од мене, као Српкиње, да се за чанак сочива одрекнем своје дужности. То нећу никада учинити, ни по цену живота своје деце.”

Јунаштво је било разговарати на тај начин с нечовеком који је водио крваво коло.

„Добре, добре, ће видиме”, отпоздравио је пуковник Чачанки.

Али, генерал Тасов беше од речи, покушао је да домороце реши комитског ига. А једина душевна одбрана несрећницима православним указа се у Кости Војиновићу. И утеха. Часом, онако око Јастрепца против Аустријанаца, часом са ове стране Топлице око Видоваче против бугарских комита. И, тако из дана у дан, док не погибе близу Гргура, на концу 1917. То је било неминовно. Онаки јунаци морају погинути.

Комите се на ту погибију помамише од радости и дадоше у нови бес, трпајући народ у неки подрум у Прекадину код Прокупља, где их је мучио комита Лазар, веома у вољи Атанасову. Очајни народ још једаред моли Даницу да иде у Ниш код генерала, и опет је успела да прође кроз те двери. Срећом, у повратку Атанасов не беше у Прокупљу, Тасов је тамо послао неког пуковника Рајева да ствар испита, а Даница јавила Топличанима: „Доћи ће изасланик генералов и треба ићи пред њега, жалбом против злочина, и молбом да се наши људи отргну из руку Атанасова и Лазара, и спроведу у Белољин где ће поступати командант ’ополчежаца’. Дигоше се жене јер су људи били покупљени, а Рајев се показа као приступачан, и њему је било комита преко главе.

„Чим је стигао Рајев, долетео је и Атанасов да штити своје ’војводе’. Наши беху проведени у оближњи Белоњин, где осташе до почетка јуна. После тих догађаја мене су Бугари протерали на аустријску територију преко Блаца, и више се никад не видех са сиротом Даницом” – забележила је њена учитељица.

У време Топличког устанка, бугарске власти ухапсиле су Даницу Марковић, утамничиле у Нишкој тврђави и осудили на смрт, а ослобођена је благодарећи залагању Црвеног крста, холандске краљице Вилхелмине и бугарског књижевника Ивана Вазова. Све до краја окупације није успела да побегне из Прокупља и у то време умире јој син Слободан.

По повратку у Београд развела се од мужа који је отишао с другом, изгубивши при томе и здравље и прилично имање, па је убрзо умро, остављајући Даницу саму у престоници и немаштини, са петоро деце. У размаку од неколико лета преминуле су и њихове две кћери, Милица и Љубица, а књижевница је скончала 9. јула 1932. на клиници доктора Антића у престоници Србије.


Коментари2
b6f9e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan Knezevic
Najtuznije u svoj prici je nezahvalnost prema dobrociniteljima koja je izgleda sastavni dio naseg karaktera bio i tada i danas.
Dan
To je bilo u proslosti, danas se Srbi prodaju za pricu da ce im sutra biti bolje. Eto dokle smo dogurali :D

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља