уторак, 18.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:19

Сценарио 2004

Аутор: Биљана Баковићсубота, 02.06.2018. у 22:00

Већ неко време у домаћој политичкој јавности није се толико наметало подсећање на 2004. годину као у последњој недељи маја. Сећање на мартовски погром на Косову и Метохији пре 14 година изазвано је низом инцидената претходних дана, у којима су нападачи припадници албанског народа, а нападнути – српског.

Као да се не иде у сусрет наставку преговора Београда и Приштине, кад год то да буде (Марко Ђурић каже да нема још никаквих најава о томе, а Енвер Хоџај тврди да ће се два тима састати у Бриселу већ почетком јуна), него изгледа да су кола кренула уназад. Бојазан да се не зауставе у поменутој 2004, то јест да посреди може да буде сличан сценарио, исказао је и председник Србије, који је у петак подсетио да су у оно време немири и нереди били „некакав клик, окидач за давање такозване независности” Косову.

„У свему овоме ме брине то што знам да све ово што раде не раде сами”, навео је Александар Вучић.

Драган Стојановић

 

Од убиства Оливера Ивановића у јануару ове године, преко хапшења Марка Ђурића у Косовској Митровици крајем марта, до последњих догађаја, у које спада и најновији покушај присвајања „Трепче”, забринутост и страх Срба с КиМ само расте. Отуда, заменик косовског премијера Енвер Хоџај није могао да нађе неадекватнији тренутак да поручи да су „миротворци потребни у зонама сукоба, али постојање Унмика на Косову је сада непотребно јер у земљи постоји одржива стабилност”.

Зато ни албански премијер Еди Рама није могао да звучи циничније, него управо хвалећи положај националних мањина у косовској „држави”. Или је избор тренутка – да на међународној сцени каже да је „Косово данас светли пример поштовања права мањина”, да се „не може поредити како се третирају Срби на Косову и Албанци у Прешеву” и да „Косово има највише стандарде, а тек иза њега иду остали” – условљен управо стањем на терену, односно потребом да се оно прикрије? Истовремено и Хашим Тачи даје интервју који би у добром делу и Вучић могао да потпише, будући да говори да исход дијалога о Косову треба да буде повољан за обе стране, да решење „не може да се мери у километрима територије, већ напретком у будућим интеграцијама у ЕУ”, као и о потреби постизања компромиса ради нормализације и историјског помирења.

„Ми морамо да понудимо безбедност и максималну могућност за Србе с Косова, али и једнако место за Косово у породици УН”, поручио је још Тачи из Беча, с представљања књиге о њему, у којој га аутори, британски новинари, приказују као модерног државника, а судећи по медијским извештајима, отприлике као синтезу Нелсона Манделе и Рамба. Да ли је, међутим, Тачи, звани Змија, несвесно повезао ова питања у једној реченици? Ако Београд не пристане на столицу за Косово у УН, шта ће бити с безбедношћу и могућностима за Србе на КиМ? Да ли је протекле недеље на делу била показна вежба?

За то време, Албанци се међусобно чвршће повезују, бришу баријере. Косовска скупштина у среду је усвојила резолуцију којом се укида контрола кретања путника на прелазима с Албанијом код Ђаковице и код Призрена, као и одлуку о укидању роминга за мобилну телефонију између оператера на Косову и у Албанији. Српског шефа дипломатије Ивицу Дачића такви потези, каже, не изненађују јер нису новост, већ нешто што се дешава више деценије и векова – жеља за успостављањем „велике Албаније”. Без дипломатске уздржаности, Дачић је навео да нико у Европи не поставља питање у вези с албанским изјавама и радњама које се дешавају на територији Албаније и КиМ, а у међувремену престају контроле на границама, отварају се заједничка конзуларна представништва. А онда, каже, Србију питају шта мисли о изјави Милорада Додика о уједињењу Србије и Републике Српске.

Председник РС, који ваљда о повезивању Србије и Српске сведочи и самим својим честим присуством у Београду, баш уме да изнервира бошњачко руководство, онда и све остале заговорнике унитарне Босне и Херцеговине, али и све оне који су против промена граница на Балкану, па и у свету (осим кад је реч о Србији 2008. и „Косову” данас). Додик своју жељу за уједињењем, макар до краја овог века, није крио ни у обраћању на Факултету политичких наука у Београду прошле недеље, чиме је изазвао лавину реакција. Тако су и министар Дачић и председник Вучић морали да понављају како Србија поштује територијални интегритет БиХ и већ су револтирани, како Дачић каже, хистеријом коју изазове свако помињање тог питања.

Председавајући Савета министара БиХ Денис Звиздић поручио је да ће река Дрина заувек остати граница између БиХ и Србије. „Позивам Додика, али и све друге који маштају о променама граница и новим поделама да престану да сањају будни и да схвате и прихвате реалност по којој је архитектура западног Балкана завршена”, изјавио је Звиздић, на шта је Дачић навео да у вези с различитим аршинима међународне заједнице има милион „зашто”, истовремено дајући и свој одговор: „Зато што подржавају великоалбански национализам и стварање унитарне муслиманске државе у Босни и Херцеговини. Изгледа да ни после свега што су урадили Србији, Србија, ипак, није довољно мала да за неке не би била и даље сувише велика.”

Поврх свега, али и то, нажалост, није ништа ново, Београд мора да остане будан и помно прати положај Срба у Хрватској јер иницијатива „Народ одлучује” тражи измену хрватског устава, којом би се посланицима свих националних мањина у Сабору ускратило право да гласају за владу и буџет. Ту, крајње антицивилизацијску идеју, подржало је, како су управо објавили, око 390.000 грађана, или 10 одсто бирачког тела, чиме стичу право да предложе расписивање референдума на ту тему.


Коментари1
f75eb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksandar Mihailovic
Zbog čega nam se sve ovo događa već skoro dve decenije? Zbog toga što nemamo diplomatiju sa kičmom, što nemamo svoje ja, što se naše "JA" čuje samo kada kalimerišemo ili sami sebe hvalimo. Koja druga država koja drži do sebe bi godinama pregovarala, potpisala mnogo toga, sve svoje obaveze ispunila, druga strana niti jednu, a da i dalje navodno pregovara svesna činjenice da ne ide napred nego unazad? Srbija ima R1244 koju priznaje celi svet, ali, ona postupa po parafima Borka i onom što je potpisano pre 5g a da se ništa nije sprovelo u interesu Srbije i Srba, za koje vreme je nestalo mnogo građana i na desetine hiljada umrlo usled posledica dejstva onih koji tvrde da su njihovi topuzi plišani, rakete i avioni plastični a otrovi lekoviti. Ako nas Priština i "prijatelji" sa Zapada vraćaju u 2004.g, imamo li mi uopšte neka merila i sisteme vrednosti prijateljstva, ili se tu podrazumeva da moraš da ćutiš dok te rastaču i radiš sve protiv sebe, čak do uništavanja odbrambenog sistema države?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља