уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:27
ИНТЕРВЈУ: ЏЕЈМС ШИФ, професор на Универзитету у Синсинатију

Апдајк би данас био ужаснут Трампом

За великог писца нај­бо­љи је уред­ник био онај ко­ји се ни­је мно­го ме­шао. Кри­ти­ча­ри су га нер­ви­ра­ли
Аутор: Марина Вулићевићсубота, 02.06.2018. у 22:00
(Фото М. Ву­ли­ће­вић)

Пета бијенална конференција Друштва „Џон Апдајк” (1–5. јун) први пут се одржава изван САД, и то на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Међу гостима конференције налази се и Џејмс Шиф, један од највећих познавалаца дела Џона Апдајка, професор на Универзитету у Синсинатију, аутор и уредник пет књига о савременој америчкој прози.

Недавно му је литерарни фонд, који носи име Џона Апдајка, поверио задатак да уреди књигу писама овог америчког аутора. Шиф је уједно и уредник Ревије „Џон Апдајк”. Породична фондација Роберта и Адел Шиф, која иначе подржава реформу државних школа у Америци, помогла је рестаурацију Апдајкове породичне куће.

Такође, ова фондација пружила је подршку и конференцији на Филолошком факултету у Београду. Наш град посећује први пут.

Иако политика није примарно у Апдајковом фокусу, он као и други амерички писци, попут Филипа Рота и Де Лила, захвата ширину друштвене стварности сачињену од утицаја политике, спорта, културних модела на човека свакодневице. Како се личности појединих америчких председника преламају у свести његових јунака?

Историјски посматрано, амерички аутори углавном су представљали људе са маргине, аутсајдере. Сетимо се Тороа, Мелвила, Ричарда Рајта, те Тони Морисон и Џуна Диаза, који су писали и пишу о људима искљученим из политичког дијалога због расе, рода, сексуалне оријентације, економије, најразличитијих разлога. За разлику од њих, Апдајк пише „из центра”. Његов јунак Зека Ангстром покретач је тог обраћања из центра, које није нужно политичко, већ представља економско и географско средиште државе, оне велике „америчке буке”. Мислим да Апдајк, говорећи о владавини различитих председника, јунаке као што је Зека, на нивоу имагинације, повезује са председником, тако да на њега личе. У другом наставку серије романа о Зеки Ангстрому, када се Линдон Џонсон суочава са проблемима вијетнамског рата, чини се да су у исто време са њим повезани и Зека и Апдајк. Апдајков отац био је наставник, као што је то у једном периоду био и Џонсон. Могуће је да је он критике упућене овом председнику доживљавао као да су упућене и његовом оцу, да је саосећао са њим. Пит Ханема, јунак романа „Парови”, личи на Кенедија: упушта се у многе љубавне афере, заводник је, живи међу паровима који траже нешто што не постоји. Упечатљива је сцена у том роману која се збива на дан Кенедијевог убиства, када Пит каже: „Осећам као да играмо над његовим ковчегом”.

Да ли је то писање „из центра”, из наше данашње перспективе, ускраћено за дозу субверзивности коју је, на пример, имао Рот?

Апдајк јесте различит од Гора Видала или Филипа Рота. Можда је тај недостатак субверзивности у томе што су његови јунаци схваћени као конзервативни, нису побуњеници. Апдајк јесте са супругом присуствовао протестима Покрета за грађанска права шездесетих година у Бостону. У приватности је напуштао „центар”, гласао је за демократе, и мислим да би данас био ужаснут због Трампа, али сматрам и то да он није желео да буде схваћен као политички писац.

Да ли у Апдајковом приказу љубави, секса, брака или развода има нечег подривачког и узнемирујућег?

Он је врло отворен и искрен у вези са људским бићима и њиховим жељама, посебно у вези са онима које нису друштвено прихватљиве. Када студентима предајем о Апдајку, они су тиме погођени, посебно романима о Зеки Ангстрому, који се махом збивају у подсвести јунака. Многи људи не би желели да улазе дубље у његов начин мишљења, због тога што није политички коректан. Ако бисте те неизговорене мисли могли да издвојите и изложите, људи би били ужаснути. У том смислу Апдајк јесте субверзиван, посебно у приказу унутарњег живота мушкарца.

Каква писма је писао Апдајк?

То су писма читаоцима, пријатељима, породици, уредницима, писцима, као што су Филип Рот, Ијан Макјуан, Џојс Керол Оутс. Није користио имејл, али свакодневно је писао духовита, смешна писма. Док их читате, то је као да видите Апдајка у неком другом жанру. Мајци је написао пар хиљада писама, само на првој години на Харварду било их је 40. И мајка је писала њему. Због ње се као врло млад бавио уредништвом, називајући себе најмлађим неплаћеним уредником у америчкој историји. Његова мајка слала је своје приче литерарним часописима и он их је читао као дете.

Пошто сте га познавали, како бисте га описали?

Био је смирен, несебично се односио према времену. Јасно се изражавао и био је врло духовит. Дивне реченице његове прозе навирале су, такође, и са његових усана. Приликом његове друге посете Синсинатију провели смо читав један дан заједно, у музеју, у разговору са студентима, као и током вечере. Многим писцима то би било и превише, али он је све беспоговорно извршавао. Тако је и одговарао на многа писма читалаца. Онима који су му слали своје приче и рукописе, давао је предлоге и сугестије. Можемо да се питамо одакле му та енергија, али вероватно то има везе са његовим одрастањем уз мајку која је покушавала да објави своју прозу. Због тога је другим писцима пружао подршку. Као дечак, слао је писма цртачима стрипова, објављивао је чак и политичке стрипове педесетих. Био је сјајан ликовни критичар.

Да ли се у писмима може видети да га је нешто можда забрињавало?

Мислим да је имао проблема са брљивим уредницима, није волео да много интервенишу на текстовима. За њега је најбољи уредник био онај који се није много мешао. Критичари су га нервирали. У причи коју смо уврстили у ново издање Апдајкове ревије налази се прича „Бек ноар” о јунаку-писцу Хенрију Беку који хоће да убије своје критичаре: једног хоће да гурне на шине у метроу, другоме шаље отровано писмо. Нервирали су га критичари као што је Харолд Блум и Мичико Какитани.

Колико је Апдајк био заокупљен проблемом тероризма, будући да је аутор романа „Терориста”?

Он је видео напад на Светски трговински центар, тога дана када су куле срушене био је у Бруклину. Иако је био сведок тог догађаја, нисам сигуран у којој мери га је тема тероризма заиста забрињавала. Иако је после 11. септембра проблем тероризма утицао на све Американце више него икада пре. Али, мислим да одмицањем времена тај догађај све више бледи. Нисам сигуран зашто је написао тај роман, али мислим да је желео да се прикључи нечему што је обузело читаву земљу. Тај роман привукао је пуно пажње, и продат је у великом тиражу, али је добио и оштре критике.


Коментари0
59f23
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља