четвртак, 15.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:33
Небрига о немим сведоцима српског страдања

Успон до орловог гнезда и повратак српског ратника

Аутор: Никола Белићсубота, 02.06.2018. у 22:00
Кајмакчалан 2014. године (Фото Н. Белић)

Срби, ви сте први отворили пут, ви сте најзад видели наше непријатеље у бекству. Овим речима обратио се командант свих савезничких трупа на Солунском фронту, француски генерал Морис Сарај, победницима борбе на Кајмакчалану, једне од најсуровијих битака у Великом рату, али и најславнијих победа српске војске у њеној новијој историји. На овом неприступачном месту пало је око 4.600 Срба, углавном услед дејства бугарске артиљерије, што је била цена заузимања „капије слободе”, како су ослободиоци називали ову стратешку тачку на самој граници Бугарске и Македоније.

Освојивши врх планине Ниџе, на надморској висини од 2.525 метара, српски ратници могли су да поново закораче на тло домовине, коју су морали да напусте непуних годину дана раније. Савезници који су одлучили да оформе фронт у залеђу Солуна били су свесни да су управо Срби ти који су убедљиво највише мотивисани да отпочну удар на непријатељску линију, јер су на прагу окупиране отаџбине.

Бугарски напад претходно је заустављен у бици код Горничева, па је непријатељ одустао од офанзиве против савезничких трупа под командом генерала Сараја. После Кајмакчалана Прва армија српске војске и француске трупе имале су откључане прилазе према Битољу, који је 19. новембра 1916. коначно повраћен и дуго је остао једини слободан град на територији тадашње Србије. Иако су предстојеће операције успорене и до краја рата протећи ће читаве две године, ослобођење Кајмакчалана било је у темељу коначног пробоја 1918.

Борба за Кајмакчалан заправо је била серија битака вођених између 12. и 30. септембра на висовима планине Ниџе. Делови Дринске дивизије су 16. септембра чак успели да освоје врх, у тешкој борби прса у прса с Бугарима, чији су војници 26. септембра накратко повратили почетни положај. Напослетку, Срби су последњег дана у месецу, с преосталим резервама Прве армије и добровољцима под командом војводе Вука, који је у овој борби и погинуо, кренули у пресудан јуриш и заокружили свој чувени тријумф.

Ова епска жртва и успех вероватно више од тактичког имали су симболични и морални значај. Била је то прва победа Срба после повлачења из земље 1915, страдања у Албанији и опоравка на Крфу. Притом, добро ушанчени Бугари сматрали су Кајмакчалан неосвојивим и називали су га Борисов град. О томе сведочи и проглас српске Врховне команде пошто су њене јединице обавиле овако тежак задатак: „Јунаци, заузели сте орлово гнездо, силну тврђаву и сву наду непријатељеву, заузели сте Кајмакчалан...”

С друге стране, делује да Бугарима, без обзира на њихове тадашње успехе против Румуна, морал више до краја рата није био на оном нивоу од пре краја септембра 1916. Њиховим главним савезницима – Немачкој и Аустроугарској, пред чијим су се трупама Срби повлачили из отаџбине пре мање од годину дана – Кајмакчалан је био јасна порука да нису успели да сломе кичму српске војске, чак ни када су је натерали у албанска беспућа. И што је још важније, да би њихове окупационе трупе у целој Србији могле да прођу као што су њихови бугарски савезници прошли на Кајмакчалану.

Подвиг Срба у тако немилосрдним условима имао је и своју високу цену, о чему је такође нашироко писано. Можда је најбоље упамћено оно што је забележио највећи српски савезник у овој победи, Швајцарац Арчибалд Рајс. „Тек што је закопано неколико тела погинулих, киша их поново откопава. Језиви призори с бојног поља. На висини од 2.525 метара на овом огољеном, пространом терену леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растерује ветар, а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једу њихово месо”, гласи део Рајсовог суморног сведочанства.

Најзад, и поред таквих страдања и борбе из које нико није био сигуран да ће изаћи жив, забележено је више примера с колико су човечности, онако како то ратнички кодекс налаже, српски војници поступали са заробљеним Бугарима. Упамћено је сведочење војника Михаила Жунића о српском борцу који је узјахао коња, а заробљеног непријатеља пустио да хода испред њега. После неког времена исцрпљени и болесни бугарски наредник га је молио да га убије, јер више није могао да хода. „Није могао да то да учини наш војник. Сјахао је, с тешком муком подигао заробљеног наредника у седло. Он је пешачио...”, посведочио је Жунић.

Време је показало да је само ратник који се тако држао на Кајмакчалану могао да се попне на кров Солунског фронта на планини Ниџе, победи у Великом рату и преживи најтежа уништења која је свет до тада видео.


Коментари2
93db6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sreten Bozic -Wongar
Tokom borbi na Kajmakcalanu 1917, postojala je Stara Srbijaa ne Makedonija. Makedonija je Titova tvorevina .
Zoran Matejić
Samo ispravka ociglednog lapsusa: Kapija slobode je strateska tacka na samoj granici Grcke i Makedonije.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља