среда, 19.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:34
НЕБРИГА О НЕМИМ СВЕДОЦИМА СРПСКОГ СТРАДАЊА

На Капији слободе

Знатан број српских војних меморијала и места страдања на тлу Грчке и Македоније, који су настајали до 1941. године, оштећен је или је срушен током Другог светског рата. У Грчкој има 17, а у Македонији укупно 34 српска војна меморијала, од чега је убедљиво највише оних из Првог светског рата и балканских ратова. Већину нагризају небрига и зуб времена
Аутор: Жарко Ракићсубота, 02.06.2018. у 22:00
Кајмакчалан 2018. (Фото Ж. Ракић)
Мокра књига утисака (Фото Ж. Ракић)

Од нашег специјалног извештача
Кајмакчалан – У туристичком водичу за северну Грчку, уз одредницу Ворас, стоји објашњење да је реч о зимском (ски) центру на самој граници с Македонијом. За путнике намернике из Србије Ворас је последња станица пред успон на Кајмакчалан – Капију слободе.

Средином септембра 1916. године Кајмакчалан је био поприште једне од највећих, епских битака српске војске у Великом рату, која је окончана њеном величанственом победом. Тренутак када је први српски војник крочио на врх планине Ниџе (македонско име ове планине) значио је повратак у отаџбину. После две године жестоког ратовања, албанске голготе, опоравка на Крфу и борби на Солунском фронту, српска нога је одавде кренула у тријумфалан повратак у своју земљу.

Солидан асфалтни пут вијуга тридесетак километара уз планину до последње станице на две хиљаде метара где је смештен скроман туристички центар. Одатле крећу и две жичаре које зими превозе скијаше до снежних стаза. Ту је и велики паркинг где се обављају последње припреме за успон на сам врх планине који је висок 2.525 метра.

У подне, тог мајског дана, када смо стигли, време је било право пролећно, сунце се вешто пробијало кроз безазлене облаке, термометар је показивао пријатних 13 степени. Временска прогноза наговештавала је, додуше, кишу за прве послеподневне сате, али нисмо се много обазирали на речи метеоролога – чврсто смо решили да, попут српских војника пре нешто више од једног века – победимо планину и крочимо на врх.

Добро смо се опремили за успон, дубоке ципеле за планинарење, ранац с кексом, водом и топлом одећом, капа, наочари за сунце, фотоапарат, лагана кабаница... Тог мајског поднева били смо сами на планини. У једном тренутку појавила су се двојица мотоциклиста, али су, после кратког задржавања, нестали у серпентинама неког споредног макадамског пута. Од Грка који у овом периоду чува објекте на почетку ски стазе добили смо упутства за кретања.

„Само пратите стубове успињаче и онда скрените лево”, објаснио нам је симпатични Грк на чудној мешавини македонско-грчко-енглеског језика. Тако смо и урадили. Наше освајања Кајмакчалана почело је око 13 часова. Пред нама је око четири километра пешачења, потребно је да савладамо око 500 метара успона – као да се од подножја Авале пењемо на њен врх.

Првих пола сата успона деловало је прилично безазлено, одмор смо направили на месту где се завршава краћа успињача. Одатле је успон постао озбиљан а, што је још опасније, време је почело да се нагло мења. Сунце је нестало иза забрињавајућих црних облака који су се „играли” око планинских врхова. Почела је киша.

За нас, мање упућене у тајне планинарења, било је потребно доста акробатике да се, по јаком ветру, обуче пелерина. Киша је кренула да пада све јаче, ионако стрми успон постао је клизав, свуда је из траве вирило опасно камење.

Наша група се осула, двојица су одустала, а преостали двојац продужио је успон. Имали смо делимично среће, из мрачних облака нису почеле да севају муње и ударају громови – највећи непријатељи планинара. После сат времена успона набасали смо на једва видљив земљани пут и претпоставили смо да води на сам врх.

Коначно, после сат и по пењања, с последње узвисине пукао је поглед на врх Кајмакчалана и капелу. Природа је у том тренутку признала пораз – киша је утихнула. Лагано смо наставили даље прескачући још добро очуване ровове. У тим тренуцима мора да вам кроз главу прође упечатљив текст о Капији слободе.

„Око поднева смо били близу врха Кајмакчалана . Коње смо оставили у његовом подножју и пењемо се на врх да видимо бојиште. Готово све је остало на свом месту. Тек што је закопано неколико тела погинулих киша их поново откопава. Језиви призори с бојног поља. На висини од 2.525 метара на овом огољеном, пространом терену леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растерује ветар а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једу њихово месо…”

Овај потресни запис с бојишта на коме је погинуло око пет хиљада српских војника оставио је доктор Арчибалд Рајс у својој књизи „Шта сам све видео и проживео у великим данима”.

Већ прилично уморни прилазимо капели – спомен-цркви која је подигнута после Првог светског рата српским јунацима који су погинули на Кајмакчалану. Застајемо последњи пут како бисмо направили неколико снимака капеле које се гордо пробија из магле. Одједном, попут магије, капела нестаје у црном, претећем облаку. Одустајемо од снимања и једва назирући пут стижемо до грађевине.

Врата су одшкринута, у капели је велики неред. Све је влажно, има ђубрета, недогореле свеће и восак попадали су на под, књига утисака потпуно је мокра... У једном ћошку је урна у којој је, по личној жељи Арчибалда Рајс, било похрањено његово срце. Урна је у солидном стању а срца одавно нема, највероватније су га, током Другог светског рата, бугарски војници однели или уништили.

Немамо, нажалост, много времена, јер киша снажно удара по крову капеле. Овога пута још јача него приликом успона. Покушавамо да затворимо врата, али не успевамо. Набрекла од воде, јогунасто пружају отпор и најгрубљим покушајима.

Још неколико снимака и крећемо назад у долину. Капела је опет нестала у црним облацима који се на снажном ветру напросто ваљају у свим правцима. Проналазимо стазу и пажљиво крећемо низбрдо, избегавајући велико, клизаво камење и рупе.

После сат времена хода киша изненада престаје, долина испод Кајмакчалана опет је окупана сунцем. На место одакле смо кренули на успон стижемо нешто пре пола пет, време је лепо а тамо горе опет ковитлају облаци и ратују са сунцем.

Капија слободе данас је у туђој земљи, али стихови Алексе Шантића испевани 1920. године у знак сећања на српске јунаке заувек остају наши.

Путниче стани! Овде леже они!

Гомиле ове прах краљева крију.

С капом у руци њима се поклони.

И редом тако ижљуби их свију!

Из ових хумка, из хрњега кама,

Где труба свети срца јака сврста,

Празници славе гранули су нама

И мученике скинули са крста.

Овде су вечни, што ватрама жртве

И билом срца пробудише мртве –

Србине стани! Овде леже они!

Ово су наше лавре и олтари;

Њиховим светлим сјајем се озари,

И чело своје молитвом приклони.


Коментари4
2a212
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nikola andric
Marks je pisao o ''akumulaciji kapitala'' mi Srbi sami akumuliramo historiske obaveze. Imamo mnogo slavnih dogadjaja na koje se mozemo ponositi. Mozemo ih sve slaviti u nasem secanju dok je njihova ''materijalna strana'' zavisna od nase sopstvene. ''Kad se nema zabe vam trazenje''. I tu je, na zalost, potrebna selekcija. Sacuvati ono sto smatramo najvaznijim a ono drugo odloziti za ''bolja vremena''. Odloziti nije isto sto i zaboraviti.
duric dragan
U pravu ste gospodine, ali da li ima ista vaznije od ovoga u srpskoj istoriji? Tad smo bili na granici unistenja, vojno i kao narod. Svaki narod mora da ima elitu koja ce da ih usmerava da opstanu. Ja licno mislim da od tada, nikad nismo imali elitu sa vizijom. Srbi su predivan narod. Lako zaborave i oproste neprijatelju. Eto recimo danas. Dok nas isteravaju, cerece, ubijaju, otimaju na Kosmetu nasi politicari i to oni najinteligentniji pevaju pesme nasim dusmanima. Pre nekoliko godina pojedini nasi politicari su recimo kupovali dragocene stvari od PinkPantera. Umesto da kupe u prodavnici, pa da plate taksu, pa da od te takse drzava napravi skole, obdanista, puteve obnovi spomenike. Svakom plemenu treba vodja ali izgleda da se nase vodje zadovolje sa malom kolicinom novca i onda tako nestajemo, odlazimo da radimo po zapadnim zemljama kod onih istih sto su poubijali nase pradjedove i djedove. I to bez ikakve grize savesti.
Препоручујем 13
dušan petrović
Treba obratiti pažnju na činjenicu koja vojska je bila sa druge strane - Bugari. Isti oni što su za vreme I svetskog rata činili strašne zločine u Toplici, a prethodno izazvali albansku golgotu jer su presekli put za Grčku. Isti oni koji su za vreme II svetskog rata i Rajha u Srbiji , držali pola Srbije i opet činili ne male zločine. Šta je tu interesantno? To što se o tome ćuti, a o ratnoj ošteti još manje priča.
duric dragan
Treba uvesti u skole, kao obaveza, da svaki srpski djak mora da poseti i vidi ovo sveto mesto. U Srbiji sam rodjen i odrastao a nikada nisam video a i vecina koje ja poznajem nije videla nikad. I sad me grize savest kako to da sam propustio da vidim ovo mesto koje je bilo jedno od najvecih stratista nasih junaka, nasih pradjedova. Eto kako skolstvo i drzava mogu da upropaste istoriju a sa time izgradjivanje novih generacije kao licnosti i patriota. Ako smo mi uspeli da zaboravimo ova mesta mi onda neznamo ko smo niti imamo buducnost kao nacija. Sta mislite sta bi drugi narodi uradili za ovakve neke spomenike svojim junacima. Hrvati posecuju Blajberg a sta mislite da imaju ovako nesto??

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља