среда, 26.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:25
ИНТЕРВЈУ: ИЈАН МАКЈУАН, енглески писац

За мене је писање врста истраге

Аутор: Марина Вулићевићнедеља, 03.06.2018. у 22:00
(Фото Марина Вулићевић)

Jедан од најзначајнијих енглеских писаца данашњице Ијан Макјуан отворио је Пету бијеналну међународну конференцију посвећену Џону Апдајку на Филолошком факултету у Београду. Трећег дана његовог боравка у нашем граду, у којем је први пут и где му је, како каже, указано велико гостопримство, налазимо се с њим и разговарамо о новом роману „Орахова љуска” (Чаробна књига), али и о стању у свету, чији је Макјуан пажљиви аналитичар. Према „Дејли телеграфу”, Макјуан је 19. на листи од стотину најмоћнијих људи британске културе, а „Тајмс” га је уврстио међу 50 највећих британских писаца од 1945. У „Паидеји” читали смо његове романе „Искупљење”, „Амстердам”, „Сањар”, „Истрајна љубав”, а „Чаробна књига” прошле године објавила је и његов роман „Закон о деци”. Макјуан је аутор сценарија за филм по свом роману „Чезил бич”, чије се приказивање очекује. Каже да је велики изазов у другом медију видети причу која је сачињена од унутарњег живота јунака.

Приликом отварања конференције, на једно од питања одговорили сте да је рационалност највећа људска врлина и да као таква не искључуjе трансценденцију. Да ли се коначна истина спознаје разумом?

Не знам за коначну истину, али разумска спознаја је најбољи начин схватања тога како природа и материја функционишу, као и тога како је уређен Соларни систем. Била је потребна дуга борба да би био развијен систем мишљења који нам дозвољава да правимо и исправљамо грешке. Друга промишљања света углавном се ослањају на неког од моћних ауторитета. Обично ти системи мишљења не дозвољавају нова открића, било да су то марксизам, маоизам или хришћанство. Наука је као брод који стално исправља свој курс, једна нова информација може да створи сасвим другачији начин размишљања, смену или револуцију у односу на дотадашњи поредак ствари. Наука сумња у сопствене процесе, већина других модела мишљења није скептична.

У вашем новом роману Орахова љуска”, инспирисаном Хамлетом, приповедач је један фетус...

Да, то је потпуно ирационално...

 Док сам помишљао на Хамлета, на памет ми је пала прва реченица: „Ево? ме, окренут сам наопачке у жени.” Био сам свестан романа „Гертруда и Клаудије” Џона Апдајка, који је много утицао на мене. Знао сам да је ова идеја чудна, али да је добра за краћи роман.

Ово нерођено дете не може да види свет, али из спољашње средине чује страшне ствари које га чекају, и опет жели да се роди?

Оно није свесно само грозних, већ и добрих ствари у свету. Његово схватање света је свеобухватно. Пружио сам му сопствени начин размишљања, усредсређујући се на све проблеме који нас окружују, почев од загађења животне средине, преко промена климе и трговинских ратова, до несугласица међу државама. Не смемо заборавити ни добре ствари: данас људи дуже живе, мали број жена умире на порођају, стопа писмености расте широм света, животни стандард бољи је него пре сто година. Открио сам то да је давање могућности нерођеном детету да говори заправо креирање идеалног наратора: он још увек није део света, за њега не сноси одговорност. То је егзистенцијални глас који нема име, адресу, одећу, нема ништа. Као јунак из неког Бекетовог комада, који се обраћа из таме. Помишљао сам на то да сам можда створио најограниченијег јунака, који је положен наглавачке и који једва може да се помери, али на необичан начин открио сам глас који је слободан.

Можда овај роман поставља питања и о томе какво наслеђе остављамо будућим генерацијама?

Наш проблем је краткорочно размишљање, врло нам је тешко да мислимо о добробити људи које никада нећемо упознати, а чије оптужбе нећемо моћи да чујемо. Ипак, на основу тога што су наши преци саградили дивне катедрале, насликали фантастична уметничка дела и засадили дрвеће, знамо да јесмо способни за дела великог алтруизма. У последње време постали смо свесни тога да су мора отрована. У данашњим новинама налази се вест да је велики број китова угинуо због гутања пластике. Поводом тога нешто мора да се предузме. Највећи загађивачи су Индија и Кина. Потребно је променити мишљење, а то најбоље може да се изведе преко телевизије, тако да људи буду згрожени сликама уништења природе. У Британији је тако остварен велики утицај. Један од Апдајкових јунака Хари Ангстром, док на аеродрому чека сина, снају и унуке, помишља на то како је данас жеђ ванредно стање Запада, зато што сви носе флашице с водом. Та књига написана је пре двадесет година.

Деца која данас долазе на свет затичу општу несигурност. Нова је и вест да ће министар полиције Матео Салвини из Италије протерати све мигранте...

То је немогуће. Морао би да протера пола милиона избеглица. Да би из Италије прогнао једног мигранта, потребна су му два полицајца, значи да му за експедовање свих треба милион униформисаних људи. Где ће с њима? У Либију? Либија је у потпуном расулу. Многи од тих миграната су деца. Нереално је, зато не бринем, знам да је немогуће да то спроведе. Морао би да почини геноцид. То је типична изјава политичара популисте, за све компликоване проблеме потребно је једноставно решење, као то: решити их се.

У ком смеру се креће свет уроњен у популизам?

Нисам добар у предвиђањима, нисам предвидео ни Трампа, ни брегзит, тако да сам сада врло опрезан. Не знам да ли је популизам тренутно стање ствари или ће одредити нашу политику 21. века. Што је врло могуће.

После брегзита Велика Британија је постала несигурна земља. Шта мислите о томе?

То је моја опсесивна мисао. Мислим да чинимо велику грешку. Мењамо своју судбину за следећих 50 или 100 година на основу мишљења половине становништва. Проблем је у томе што су током референдума они који су желели да остану у ЕУ говорили да Европска унија није савршена, али да нисмо могли да је променимо, што је дефанзиван став. Док су они који су били за разлаз имали мистичну слику Енглеске, не Велике Британије, све се збивало око Енглеске. Мислим о томе шта је требало да учинимо, да кажемо: „У реду, мислите да Европа није ништа учинила за вас, а наше плаже, реке, ваздух ? чистији су. Имамо заштиту за раднике у фабрикама, прилаз зградама за особе с посебним потребама. Имали смо трговинске уговоре са 72 земље. Када напустимо ЕУ нећемо имати ниједан, мораћемо све из почетка.” Биће потребна једна читава генерација само да се вратимо тамо где смо сада. Страшно је чекати да се све то оствари. Али, све је вођено истим таласом популизма који је погодио Италију, САД, Мађарску и Пољску.

Да ли чињеница да сте примили награду Јерусалима, иако се противите израелској спољној политици, значи да сте увек спремни на дијалог?

Апсолутно, отворено друштво значи управо то. Критиковати своју или било чију владу, а да и даље остати слободан. То је мера отвореног друштва. Када сам 2011. године у Јерусалиму завршио свој говор, први ми је пришао Шимон Перес. Рекао је: „Волео бих да сам ја одржао овај говор.”

Једна од идеја у вашем новом роману говори о томе да песимизам разрешава интелектуалце потраге за решењима...

Интелектуалци воле песимизам, носимо га као перо за шеширом. Зато ценим друштво научника који, када уоче проблем, разговарају о томе како да га реше. Интелектуалци у проблему пливају, потапају се у њега. Један биолог је пре 50 година рекао: „Одрицање од идеје прогреса сигуран је пут у очајање.” Врло је актуелно, у постмодерним интелектуалним универзитетским круговима рећи да је идеја прогреса просветитељска фантазија. Али, треба обратити пажњу на број људи који нису умрли од малих богиња или колере. Мој поглед је холистички, не смемо одустати од тога да побољшамо услове за људске животе.

У роману Чезил бич”, чију ћемо екранизацију ускоро гледати, истражили сте проблем невиности. Међутим, да ли су данас секс-афере ново бојно поље у свету?

Мислим да је дошло до велике културолошке промене у последње време и да је сада много теже да неки моћни мушкарац контролише понашање жена. Та корекција била је нужна. Али, исто тако сматрам да треба избећи те стаљинистичке ситуације у којима је онај ко је оптужен одмах и проглашен кривим. У томе има и страха од лоше репутације фирми. Неки моји пријатељи изгубили су послове само због тога што их је неко оптужио, као у Русији 1935. године.

Рекли сте да је за Џона Апдајка писање била врста продужене молитве. Како ви видите уметност писања?

За Џона то јесте била молитва, он је био верник, али скептичан, до блискости с атеизмом. За мене је писање врста истраге, стално откривање људске природе. Или тога како прошлост уобличава нашу садашњост.   


Коментари2
d06b3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ljilja
fenomenalan lik
pitanje
sto svi pisci deluju…isprano?ko bez duse?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља