недеља, 29.03.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:14

Остали смо без мита а добили маркетинг

Аутор: Весна Рогановићпетак, 25.04.2008. у 22:00
Мирослав Максимовић (Фото Латиф Адровић)

С тачке гледишта ваздуха, свуда је крај земног света, записао је Бродски у песми из збирке „Врста речи“. Ту филозофску тачку као да запоседа и наш саговорник, песник Мирослав Максимовић (1948),  у својим новијим књигама поезије, нарочито у последњој, сонетном венцу „Скамењени“. Безмало свака од његових десетак збирки песама (Спавач под упијачем, Сонети о животним радостима и тешкоћама, Животињски свет, Небо...) освојила је неко од врхунских српских песничких признања, којима је ових дана придружена и награда „Десанка Максимовић“.

Ваша поетика могла би се описати као митологизација свакодневног живота ради откривања себе и унутрашњег смисла који том животу песник у вама придаје? Како сте открили то митско својство свакодневице?

Сви митови су настали из неке свакодневице, из потребе да се она осмисли, да се нађе ослонац за живот. Свакодневица мог (нашег) времена није изузетак, ма колико изгледало да није згодна за митска уопштавања. А није згодна зато што ово време не воли дубљи критички приступ стварима, који је неопходан за настанак великих митова, него се све своди на површинску манипулацију. Остали смо без мита а добили маркетинг. А то не иде заједно. Или иде? Па онда кока-кола постаје носилац мита. Можда сам, у тој ситуацији – бежећи од тог митског маркетинга – несвесно нашао песнички излаз: свакодневица, што ближе животу, извору, да би се одатле кренуло у дубљи приступ који може да води ка миту.

Чини се, после ваших књига Небо, Скамењени... да за песника више нема откривалачких чари света и смисла, и да је ваша поезија ушла у резигнирани филозофски дијалог са историјом, веком и судбином? Како вам та судбина и тај смисао изгледају данас?

Та резигнација, ако је има – а изгледа да је има, јер ју је више људи помињало у последњих неколико година – није последица сагледавања. Више је последица осећања да никаква сагледавања нису довољна. Лако је резигнирати кад се погледа то што називате (општом) судбином. Али иза тог погледа, у дубини, налазе се необјашњиви разлози јединог правог човековог задатка – разлози креације. Из тог простора изашле су и Небо и Скамењени. Неки моји стари пасионирани читаоци нису примили те књиге као оне раније. А то је иста рука, само затамњена тешким бојама „историје, века и судбине”, да искористим Вашу формулацију.

У вашим песмама о детињству, често се понавља реч „свет”, са својеврсном градацијом: свет собе, свет иза зидића у дворишту, касније свет канцеларије, свет свеске („Свет од мога трајнији/ спавао је у досадном папиру” из Спавача под упијачем), па животињски свет... Који вам је од ових светова најдражи?

Можда тај „иза зидића у дворишту”. И не најдражи него најинтересантнији. Стваран је, а тајанствено далек. Све тајанственији што сам даље од тог дворишта у Његошевој 21.

И у вашој најновијој књизи сонета, Скамењенима, инспирисаној Раичковићевом Каменом успаванком”, песничка тачка гледања је измакнута, да би видик био шири (као некад у песми „Небо”). Да ли су сукоби, мржње, хаос... који се отуд виде, доиста „скамењени”, непремостиви? Слутња апокалиптичног повратка у камено доба?

Ти који су успавани, скамењени, пре више од педесет година, у једној од најбољих и судбински најтачнијих песама српске поезије у другој половини 20. века, на истом су месту, скамењени, и почетком 21. века, али истовремено и веома далеко. Као да се, непокретни, крећу. Пут их може одвести на разне стране, можда и тамо где сугерише Ваше питање. Изненадили бисте се, као и ја, да сте чули куда је тај пут усмерио аутор „Камене успаванке”, али нажалост, због неких детаља, морам ту причу да задржим у приватности разговора са покојним пријатељом.

Иза сваке ваше метафоре, на концу, чучи песник. И иза оног „певца до последње зоре”, и иза „птице до последњег неба” у „Животињском свету”, која у последњем сонету Скамењених постаје „последња птица”. Каква је птица песник?

Она која лети од речи до речи, тражећи праве, које крију тајну смисла. То је поглед из угла песника. А из угла актуелне епохе, види се један од последњих, кажу непотребних, летача по небу духа.

Које су то „Звери, аждаје и страве” данашњег времена?

Када бих и могао да их све које ми падају на памет побројим, нашло би се људи којима би оне личиле на куце и маце. А да их има – има их (не куца и маца).

Шта значе стихови: „Кад себе немате, све вам буде туђе/ Што више повести, све сте више неми”?

Требало би да то питање ја упутим Вама. Ако ти, или било који други стихови не значе никоме ништа, залуд су сва ауторова тумачења.

На које сте песнике, конкретно, мислили рекавши да је ваша „унутрашња побуна”, песничка, била против атмосфере и језика тадашње владајуће поезије?

То је ситуација од пре четрдесет и више година, у неким текстовима сам је прилично тачно већ описао. Мислим да искуство загушљивости песничке атмосфере има сваки млади песник који покушава да дође до свог даха. Ту нису битна имена него властито осећање да вас актуелна поезија (коју слушате по књижевним вечерима, читате по часописима, итд.) гуши и да морате да изађете из те „собе пуне загушљивог дима”. Ја сам изашао на свој начин и у своје време. Можда неки млади човек данас, читајући ово, има исто осећање и тражи свој начин изласка.

Има ли данас „бунтовника” у поезији? Како бисте описали атмосферу и језик савремене српске поезије? Који вам се ток чини најзначајнијим у „дискурсу модерне”?

Има, ако постоје млади људи из претходног мог одговора. А „токови”? Нисам стручњак за њих. Нисам, чак, сигуран да ти „токови” стварно постоје, верификовани у књижевним текстовима. Више су то штаке које нам помажу да што лакше и површније схватимо књижевност, или – ако је реч о самим актерима „токова” – да се што лакше етаблирамо у тзв. књижевном животу.

Да ли и данас осећате „страх од живота” који је у младости мотивисао ваш одлазак у поезију?

Не сећам се контекста у којем сам то рекао да бих знао да ли и данас осећам исто, али из искуства знам да су животни страхови младости и позног доба различити утолико што се живот гледа из различитих (биолошких) позиција. Начелно говорећи, страх од живота је плодно тло за настанак уметности јер упућује на креативност а не води у равнодушност.

Не тако давно, рекли сте да је време песника данас сменило време трговаца, а томе је посвећена и ваша стална полемика у Бестселеру са економистом Бошком Мијатовићем? Какво је то време, како поезија да опстане у њему?

Управо је тај мој говор у Жичи о смењивању епоха трговаца и епоха песника и тврдња да је данас време трговаца изазвао мог друга Бошка да реагује на, по њему нетачан, опис особина тзв. тржишта. Па смо повели полемички разговор, јер сам сматрао да се неки моменти епохалне ситуације поезије не могу расправљати само међу песницима. Полемика траје већ шест месеци у Бестселеруи сад је при крају. Поезија збиља не постоји у видокругу времена у којем је тржиште (иначе, од памтивека нормалан начин размене рада и добара међу људима) хипертрофирало удоминантан амбијент и главно мерило човекових подухвата – чак поприма и улогу идеологије која моделује смисао живота – а профит (брз, тај придев му додаје тзв. транзиција) постао његов главни циљ. Такво време није доба размаха слободне креације, оне која је направила културну историју човечанства. Стимулисано је само оно што је директно искористљиво. Па, шта да раде песници? Да се укључе у брзо тржишно трчање? Или да буду кадри на страшном месту постајати? Ако ме осећање из жичког говора не вара, епохе се смењују, па ће епоха (не буквалних, већ симболичних) песника доћи чим претходна уђе у ћорсокак. Опстати (бити) се може само ако си оно што јеси. Ако се помисли да се мора загристи било који мамац који се нуди као спас, онда то није размишљање о томе како да се опстане, него како да се у датом тренутку нешто сажваће.


Коментари2
89120
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zedna
U mitovima su sve istine . Niko ne zalazi dovoljno u njih da bi ih otkrio . Misljenja sam da nam ih , jedino , pesnici mogu otkriti . Kada pronadjete smisao zivota , objavite ...
Зоран
Нажалост, без мита нисмо остали. Има га много, посебно у државним установама. А што се тиче оног другог мита, опет нисмо остали, сада их имамо два. Једаа је демократски мит и зове се маркетинг, а други је народњачки и зове се свакојако...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља