недеља, 17.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:05
Срби пре Немањића

Досељавање Срба на Балканско полуострво

Одлучујућа фаза у словенском освајању и насељавању Балкана одиграла се између 610. и 626. године када је дошло до уништења великих градова у његовој унутрашњости
Аутор: Предраг Коматинасреда, 06.06.2018. у 12:00
Лични печатњак (типар) кнеза Стројимира

Као словенски народ и Срби своје корене имају на подручју прапостојбине свих Словена, северно од Карпата, у данашњој јужној Пољској и северозападној Украјини. На том простору су Словене под именом Венета забележили још антички писци I и II века хришћанске ере, Плиније Старији, Тацит и Клаудије Птолемеј, али их под именом Словена помињу тек на самом крају V и у првој половини VI века византијски писац Прокопије и готски историчар Јорданес. У то су се време, међутим, Словени већ били населили како на простору данашње Словачке, Моравске и Чешке у средњем Подунављу, тако и источно од Карпата у данашњој Румунији и у сарадњи са својим сродницима Антима почели да упадају на подручја Римског царства којим је тада владао велики Јустинијан I (527–565).

Најјачи замајац словенски упади на простор Балканског полуострва добијају тек са доласком Авара у Панонску низију 567. године. Од тада Словени наступају пратећи Аваре у њиховим рушилачким подухватима, који су довели до пада Сирмијума 582, Сингидунума (Београда) 584. и првих аварско-словенских опсада Солуна 584. и 586. године, упада у Далмацију 597, пропасти целокупног дунавског лимеса после 602. године и незаустављивог напредовања освајача по Балканском полуострву. Одлучујућа фаза у словенском освајању и насељавању Балкана одиграла се између 610. и 626. године када је дошло до уништења великих градова у његовој унутрашњости, пустошења простора од Дунава до југа Грчке и нових опсада Солуна 616. и 618. и Цариграда 626. године. Тек је пораз под зидинама Константиновог града довео до престанка варварских пустошења и смиривања ситуације на полуострву, али је оно тада већ у великој мери било насељено словенским племенима.

У таквим околностима се појављују и Срби на Балканском полуострву. Предање о свом пореклу и сеоби стари Срби су памтили и три века касније, када га је у својој интерпретацији забележио византијски цар Константин VII Порфирогенит (913–959) у 32. поглављу свог списа De administrando imperio, састављеног између 948. и 952. године. Према њему, Срби потичу од некрштених Срба, званих и Бели, који станују с оне стране Турске (Угарске), у земљи коју они зову Бојка, којима се приближава Франачка, исто и велика Хрватска, некрштена, звана и Бела. Тамо су, дакле, и ови Срби од почетка живели. Из тог свог завичаја кренуо је део Срба пут Балканског полуострва, а њихова сеоба се одиграла на следећи начин:

Пошто су пак два брата од оца наследила власт над Србима, један од њих узимајући половину народа пребеже Ираклију, цару Ромеја, њега и примивши исти цар Ираклије, даде му место за насељавање у Солунској теми, Сервију, која од тада има такав назив. Међутим, наставља Порфирогенит, после неког времена одлуче исти Срби да се врате у своју земљу и цар их отпосла. Када пак пређоше реку Дунав, предомисливши се поручише цару Ираклију, преко стратега који је тада држао Београд, да им да другу земљу за насељавање. И пошто је садашња Србија и Паганија и такозвана земља Захумљана и Травунија и земља Конављана била под влашћу цара Ромеја, а остадоше пак те земље пусте због Авара (јер одатле протераше Романе који сада настањују Далмацију и Драч), насели цар ове Србе у тим земљама, и беху цару Ромеја потчињени, цар њих доводећи свештенике из Рима покрсти, и научивши их да исправно врше дела побожности, изложи им хришћанску веру, пише Константин VII Порфирогенит.

Земља коју они зову Бојка, коју су Срби памтили као место одакле су дошли на Балкан, по свој прилици је Boihaemum античких писаца, историјска Bohemia, тј. Чешка, одакле су доиста потицали они Срби који су се почетком VII века населили у Полабљу, а које је српско предање забележено код Порфирогенита називало Белим. Сеоба Срба на Балкан описана код Порфирогенита је по свој прилици била део велике најезде словенских племена између 610. и 626. године, пропраћене великим пустошењима и нападима на Солун и Цариград. Део Срба је у VII веку заиста насељавао подручје у околини Солуна и тамошњи град по њима назван Сервија, а трагова српског присуства има и у многим другим деловима Грчке, све до Пелопонеза. Управо из околине Солуна је цар Јустинијан II преселио 688/689. године неке Србе у Витинију у Малој Азији, где су они основали град по имену Гордосерба. Помен епископа тог града међу учесницима Трулског сабора у Цариграду 691/692. године представља и прво помињање српског имена на европском југу.

У следећем наставку: Срби од VII до X века


Коментари23
95cdd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Доментијан
Штета је што овај млади човек није научио на факултету да критички користи изворе. Такозвани Порфирогенитов текст је крајње проблематичан и нико не може поуздано да каже како је он гласио када је писан. Постоји више верзија које се знатно разлукују једна од друге и многе ствари су очигледно дописане вековима после Порфирогенитове смрти. Например, у горе наведеном помињању Угарске која је настала пола века после ауторове смрти. Даље, помињање франачко-саксонског краља Отона под именом Отон Велики, а то име је настало век после ауторове смрти. Име Сервија односило се на широку област од Солуна до Пелопонеза. Како је могуће да ти тобоже насељени Срби остају врло кратко време у тој области, а онда се враћају на Дунав, док име Сервија остаје за њима вековима? Колико је племена привремено упадало на ромејску територију, а своје име нису оставили управо због кратког боравка? Критичка историја данас користи мултисциплинарни приступ у обрди теме. Штета пропуштене прилике за озбиљнији текст.
Vuk Samčević
Nije bilo par miliona. Ceo Balkan je imao par miliona stanovnika (2-3) u to vreme. Veća plemena (narodi) su mogla u najvećem slučaju imati oko 100 hiljada ljudi, ako i toliko.
Sofija
Bravo za Politiku,odličan tekst!
Marlone
Даде Цар Ираклије Србима да се населе у Сервију (Сербију) и онда кад се Срби предомислише, насели их на један поприлично велик простор. Проблем је само што је Сервија и њена околина мален простор у односу на простор који им је као касније додјељен, па испаде да је пар десетина хиљада у Сервији, преко ноћи постало пар милиона на далеко већем подручију Србије, Далмације, Захумља.
Цехо
Да ли је за тебе више од хиљаду година 'преко ноћи'?
Препоручујем 1
Dimitrije
Nisam istoričar ali mi ova priča nešto vise ne drži vodu. Karateristično za istoričare - prezentujem dokumente koji podržavaju moju tezu a sklonim ono što mi se ne uklapa, a što se tiče teze važno je da se uklapa u neke stereotipe koji su podržani od strane onog ko je trenutno najjači.
Boris
Klasika za laike, uradim to isto i galamim drz lopova.
Препоручујем 13

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља