четвртак, 22.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:05
Срби пре Немањића (2)

Срби од VII до X века

Прва два века српске историје представљају једно „мрачно доба“, из ког готово да нема ниједног историјског податка о њима
Аутор: Предраг Коматиначетвртак, 07.06.2018. у 12:00
Црква Св. Петра и Павла из VIII века у древном Расу код Новог Пазара (Фото Викимедија/Pudelek)

То што су се Срби нашли на Балканском полуострву почетком VII века није, међутим, значило и да су се нашли у светлости историјских извора. Прва два века српске историје представљају једно „мрачно доба“, из ког готово да нема ниједног историјског податка о њима, што није ни чудно, имајући у виду да је то период из кога чак ни у Византији није сачувана ниједна савремена хроника или историја. Ипак, то је био период који је имао несумњиво велики значај за српску историју.

У то време завршен је процес расељавања Срба на простору централног Балкана, током кога су населили уске долине у сливовима река Западне Мораве, Ибра, Белог Дрима, Лима, Дрине и Босне, гравитирајући ка истоку Моравској долини, а ка северу Сави, док су поједине групе Срба прешле високи динарски масив и спустиле се на обалу Јадранског мора, где су се организовале у посебна српска племена – Неретљане између Цетине и Неретве, Захумљане између Неретве и Дубровника, Травуњане између Дубровника и Боке Которске и Дукљане од Боке до Скадарског језера.

У време када коначно излазе из сенке историјских збивања, у IX веку Срби важе као „народ за који се каже да држи велики део Далмације“ у њеном римском смислу, између Јадрана, Саве и Дрине, који су суседи Хрватима Цетине и Ливна, а на истоку се успешно супротстављају експанзији Бугара, док српска приморска племена заузимају читаву обалу Јадрана и суседна острва од ушћа Цетине до Румије, изузев још увек византијских романских градова Дубровника, Котора, Бара и Улциња. Међутим, није цео простор унутар описаних граница био тада насељен Србима. То је био велики простор, али планински и неприступачан, испресецан високим венцима Динарских планина. Унутар њега су Срби заузели само изоловане и међусобно удаљене речне долине, крашка поља и плодне котлине, погодне за земљорадњу, док су тешко приступачна планинска пространства остала махом ненасељена.

У таквим мањим и изолованим подручјима Срби су организовали своје основне територијално-политичке јединице – жупе (словенска реч која означава мању географску целину, обично речну долину или котлину оивичену брдима и селима која се налазе у њој), којима су, као челници у њима настањених мањих група становништва, управљали жупани. О њима прво сведочанство потиче из приче Анала Франачког краљевства о бекству панонског кнеза Људевита из Сиска 822. године код Срба, при чему је злоупотребио гостопримство и убио свог домаћина, једног од њихових вођа, највероватније неког српског жупана, и заузео његов град. Жупани су били потчињени кнезу (грч. ἄρχων, лат. dux) – који је био старешина и владар читавог народа – и представљали су непосредну везу између њега и народа по жупама.

О том односу речито сведочи податак забележен код Константина Порфирогенита, како су Бугари, кренувши у поход против српског кнеза Захарије почетком X века, позвали српске жупане да изађу пред њих и приме Часлава, кога су водили са собом, за новог кнеза. Као и другде у раносредњовековној Европи, српска „држава“ тог времена није подразумевала владавину над територијом, него над народом, тако да је српска политичка организација обухватала само она подручја која су била насељена српским становништвом, док су ненасељена подручја била изван ње, те „држава“ није имала јасно утврђене границе.

Српски кнежеви су потицали из лозе оног кнеза који је довео Србе на Балканско полуострво у време цара Ираклија. Као и његово, и имена његових првих наследника већ су била избледела из сећања до времена цара Константина Порфирогенита, који је средином Х века забележио податке из историје српске кнежевске породице. Први по имену познати кнез из њихове лозе био је Вишеслав, чија владавина припада другој половини VIII века. Њега је наследио син Радослав, њега потом син Просигој, а њега син Властимир, са којим подаци о догађајима из српске историје коначно постају богатији. Није познато где је било седиште власти ових најранијих српских кнежева, али се у време Властимирових синова и унука као главни међу српским градовима помиње Достиника, Дестиникон (грч. Δοστινίκα, Δεστινίκον), који се идентификује са Дрсником у Метохији (поред Клине).

Српски кнежеви су потицали из лозе оног кнеза који је довео Србе на Балканско полуострво у време цара Ираклија. Као и његово, и имена његових првих наследника већ су била избледела из сећања до времена цара Константина Порфирогенита

Том најранијем периоду по свој прилици припада и покрштавање Срба. Иако није извесно да је мисију ширења хришћанства међу њима организовао већ цар Ираклије (610–641), тај процес јесте почео веома рано, јер података о деловању хришћанске цркве међу Јужним Словенима има већ с краја VII и из средине VIII века. Окончан је свакако до средине IX века, када се у породици тадашњег српског кнеза Мутимира јављају први чланови који носе хришћанска имена – његов син Стефан и синовац Петар. Из тог времена потиче и златни печатњак Мутимировог брата Стројимира, који садржи представу крста и око ње натпис Κύριε βοήθει Στρωίμιρ (Господе, помози Стројимиру).

Истом Мутимиру се 873. године једним писмом обратио и тадашњи папа Јован VIII, позивајући га да своју земљу „следећи обичају предака“ подложи јурисдикцији новог панонског епископа, Св. Методија. Многобројни аргументи указују на то да главна заслуга за евангелизацију Срба припада Римској цркви и њеним мисионарима који су долазили у српске земље из приморских градова. О томе сведоче најстарији хришћански појмови у српском језику, који потичу из латинског језика (нпр. олтар < altare), најранији слој хришћанских топонима, као и присуство неких празника у верском календару српског народа који по својим датумима одговарају календару Римске цркве, као што су Видовдан, Михољдан, Мратињдан. Најзначајније материјално сведочанство периода христијанизације српског народа јесте најстарији хришћански храм у српској земљи, црква Св. Петра у древном Расу код Новог Пазара.

Први познати догађај из политичке историје Срба био је већ поменути долазак панонског кнеза Људевита, избеглог из своје престонице Сиска пред франачком војском, међу Србе 822. године. Људевит је злоупотребио гостопримство које су му Срби пружили, па је убио једног од српских жупана и завладао његовим градом, да би затим побегао код Хрвата, где је већ наредне године убијен. Ти догађаји су се одиграли на западним српским подручјима, негде у Босни, у суседству Људевитове Паноније и Хрвата. Ипак, најзначајнији догађаји српске историје IX и X века одвијаће се на источној страни српског простора и биће у вези искључиво са њиховим односима са Бугарима.

Бугари су били народ хунског порекла, који се 680. године сместио на крајњем североисточном ободу Балканског полуострва, између доњег Дунава и Црног мора, где су успоставили независну и добро организовану политичку заједницу. У првој половини IX века дошло је до њихове велике експанзије, током које су нападали Цариград и загосподарили многим словенским племенима на Балкану и остацима Авара у Панонској низији. Тада су под своју контролу ставили и Моравску долину и Београд, што их је довело и у непосредан додир са Србима.

Према подацима које је забележио Константин Порфирогенит, бугарски кан Пресијам (836–852) заратио је против Срба, којима је у то време владао кнез Властимир, желећи да их потчини. Међутим, његово трогодишње ратовање против Срба није му донело ништа осим великих губитака у људству. Када је 852. године умро, наследио га је син Борис (852–889), који је после неког времена решио да освети очев пораз и поново напао Србе, али је и његов напад био безуспешан. Срби, којима су тада већ владали Властимирови синови Мутимир, Стројимир и Гојник, поразили су га и чак заробили његовог сина Владимира са дванаест великих бољара, што је присилило Бориса да склопи мир.

Тај други српско-бугарски рат се највероватније водио око 863/864. године и био је део ширих војно-политичких збивања на простору средњег Подунавља, у вези са бугарско-хрватским ратом и настојањима Византије да уздрма бугарско-франачки савез против Велике Моравске и културно окретање Бугара Риму.

За српску историју и културу од посебног значаја било је деловање византијске просветитељске мисије солунске браће Константина (Ћирила) и Методија у Великој Моравској од 863. године, који су тамошњим Словенима донели властито писмо и преводе византијских црквених и политичких списа

Браћа Мутимир, Стројимир и Гојник су после смрти свога оца кнеза Властимира владала заједно, међусобно поделивши земљу. Међутим, недуго после победе над Бугарима настали су међу тројицом браће кнежева унутрашњи раздори и најстарији од њих, Мутимир, сам је преузео власт, а осталу двојицу, Стројимира и Гојника, са Стројимировим сином Клонимиром, протерао је у Бугарску. Код себе је задржао само Гојниковог сина Петра, али је и он  ускоро побегао од њега и склонио се код Хрвата. То се догодило негде између 863/864. и 873. године, када се папа Јован VIII својим писмом обраћа самом Мутимиру. Његову самосталну владавину обележио је низ значајних догађаја.

Када је 867. царску власт у Цариграду преузео Василије I Македонац (867–886), Арабљани из јужне Италије су напали далматинске градове и опсели Дубровник, чији су се становници обратили новом цару за помоћ. Цар је послао флоту под заповедништвом великог друнгарија (заповедника морнарице) Никите Орифе, која је натерала Арабљане да подигну опсаду и да се повуку. Тиме је обновљена византијска поморска контрола на Јадранском мору, која је претходних деценија била делимично запостављена. Успеси царске флоте на источној обали Јадрана омогућили су да се тамошњи становници искористе као помоћни одреди у заједничкој византијско-франачкој опсади арабљанског Барија, која је уследила 870–871. године. У њој су, према Порфирогениту, уз Хрвате учествовали и становници далматинских градова и припадници српских племена.

Византијска држава је у то време била веома ангажована и на пољу културне и верске експанзије. Године 864. успела је да присили Бугаре да коначно приме хришћанство њеним посредством и трајно их укључи у свој културни круг. За српску историју и културу од посебног значаја било је деловање византијске просветитељске мисије солунске браће Константина (Ћирила) и Методија у Великој Моравској од 863. године, који су тамошњим Словенима донели властито писмо и преводе византијских црквених и политичких списа, чиме су ударили темељ словенској писмености и књижевности, која је убрзо нашла своје место и код Срба и дала печат њиховој традицији и култури. Након смрти Константина – Ћирила у Риму 869. године, Методије је наставио њихову делатност, као епископ Паноније између 870. и 885. године, а папа Јован VIII (872–882) покушао је да његову епископску јурисдикцију 873. године прошири и на српска подручја, ради чега је писао кнезу Мутимиру да се „следећи обичаје предака“ стави под надлежност Методијеве Панонске епископије.

С друге стране, и Цариградска патријаршија је у то време ширила подручје своје надлежности, нарочито када је 870. године потчинила целокупну новоуспостављену цркву у Бугарској, укључујући и подручје Београда и Моравске долине, где је основала Моравску митрополију. Мутимир је остао на власти све до 891. године. Имао је три сина – Прибислава, Брана и Стефана, од којих га је наследио најстарији.

Међутим, Мутимирова смрт дала је прилику потомцима његове браће, Стројимира и Гојника, које је он био протерао из земље, да покушају да освоје власт у Србији. Тако је већ наредне, 892. године, Петар, син Гојника, дошао из Хрватске, протерао Прибислава, Брана и Стефана, који су побегли такође у Хрватску, и преузео власт. Он је успео да је задржи све до 917. године, пошто је успешно сузбио покушај Мутимировог сина Брана да преузме власт и ослепео га 895, и Клонимира, сина Стројимировог, кога је поразио и убио 897. године. Негoвао је добре односе са византијским царем Лавом VI (886–912), али и са новим бугарским владарем Симеоном (893–927), са којим је склопио мир, али и кумство. Током његове владавине дошло је до избијања великог византијско-бугарског рата који ће потрајати од 913. до 927. године и пресудно утицати и на судбину Срба и њихове кнежевске породице.

У време битке код Анхијала 917. године, једне од најзначајнијих у том рату, српски кнез Петар се повезао са византијском страном и састао се са тадашњим византијским стратегом Драча Лавом Равдухом. Захумски кнез Михаило Вишевчић, који је био у добрим односима са бугарским владарем, дојавио је Симеону како Византинци подмићују српског кнеза да у савезу са Мађарима нападне Бугаре. Због тога је Симеон послао своје војсковође да нападну српског кнеза, заробе га и одведу у Бугарску, где је у заробљеништву и умро. Српски престо преузео је Павле, син Брана, који је у почетку владао као бугарски штићеник. Због тога је нови византијски цар Роман I Лакапин (920–944) против њега послао његовог брата од стрица, кнежевића Захарију, сина кнеза Прибислава, који је тада живео у Цариграду, да преузме власт.

Међутим, Захаријина акција није била успешна и он је као Павлов заробљеник послат у Бугарску. Три године после тога, око 923, Павле се окренуо против Бугара, па је тада Симеон послао Захарију против њега. Он је тада имао више успеха – протерао је Павла и преузео власт. Међутим, убрзо се и он окренуо против Бугара, успоставивши поново везе са царем Романом. Двојица Симеонових војсковођа послатих против њега претрпели су пораз и изгубили живот, а њихове главе и заплењено оружје из битке Захарија је послао као трофеје цару у Цариград. Но, Симеон је убрзо послао нову, већу војску, уз коју се налазио и српски кнежевић Часлав, син Клонимира.

Пред том војском Захарија је напустио земљу и побегао у Хрватску. Бугари су позвали српске жупане да изађу пред њих, тобож да приме Часлава за новог кнеза, али су их на превару заробили и одвели у Бугарску. Затим су опустошили читаву земљу и поробили многи народ, који су са собом одвели у Бугарску, док је један део успео да избегне у Хрватску. Своје излагање о тим догађајима Порфирогенит завршава констатацијом како је тада земља остала пуста. То се по свој прилици догодило 925. или 926. године, непосредно пре него што су се Бугари сукобили са Хрватима и претрпели пораз, мало пре Симеонове смрти, маја 927. године.

Травунија је још од средине IX века била под влашћу кнежева који су потицали од Крајине, сина травунског жупана Белоја, ожењеног кћерком српског кнеза Властимира, и који су, према Порфирогениту, увек били под врховном влашћу српског кнеза

Смрт цара Симеона 927. године довела је до наглог слабљења Бугарске и присилила његовог наследника Петра (927–969) да склопи мир са Византијом. У тим промењеним околностима стекли су се и услови за обнову Србије. Око 934. године, неких седам година после њеног уништења од стране Симеонове војске, у Србију је из бугарске престонице Преслава дошао српски кнежевић Часлав, син Клонимира, сина Стројимировог, и једне бугарске племкиње, који се родио и све време живео у Бугарској. Према Порфирогениту, он и његова четворица пратилаца у земљи нису нашли никог до педесетак самаца без жена и деце. Уз помоћ богатих дарова, сарадње и доброчинстава византијског цара Романа Лакапина, коме се обавезао на оданост, Часлав је успео да организује живот у земљи, да је обнови и поново насели избеглим становништвом и да се учврсти као кнез.

Часлав је последњи српски кнез о коме пише Порфирогенит, тако да се по свему судећи и даље налазио на власти у Србији у време када је учени цар састављао 32. поглавље свог списа De administrando imperio, око 949/950. године. Порфирогенит истиче изузетно добре односе и благонаклон став византијских царева према Чаславу, па се може рећи да је његова владавина у другој четвртини Х века, у условима трајног мира на Балкану, заиста била период обнове и успона.

Симеоново уништење Србије 925. или 926. године довело је и до промене политичке оријентације његовог дотадашњег савезника, захумског кнеза Михаила. Већ 925. он учествује, као представник Срба, на црквеном сабору у Сплиту, на коме су решавана питања црквене организације у далматинским градовима и на хрватском и српском простору, а 926. као византијски вазал изводи смео поморски напад на град Сипонт у јужној Италији, да би се повезао још чвршће са цариградским двором и од цара добио високо достојанство антипата и патрикија (дворска почасна титула). Травунија је још од средине IX века била под влашћу кнежева који су потицали од Крајине, сина травунског жупана Белоја, ожењеног кћерком српског кнеза Властимира, и који су, према Порфирогениту, увек били под врховном влашћу српског кнеза. Паганија, за коју је забележено да је била подређена српском кнезу Петру, кренула је путем веће самосталности, док о кнежевини Дукљана још увек нема значајнијих података.

Из истог времена датирају и први подаци о црквеној организацији српских земаља. У време бугарског цара Петра (927–969) аутокефална Бугарска црква, основана 880. године, обухватала је не само епископије градова у Моравској долини већ и епископију града Раса у унутрашњости Србије. На црквеним саборима у Сплиту 925. и 928. године помињу се епископије далматинских градова у суседству српских кнежевина, Дубровника и Котора, као и епископија у Стону, на подручју Захумља, као део Сплитске архиепископије.

Међутим, већ средином Х века од ње се издвојила посебна архиепископија са седиштем у Дубровнику, која је осим Дубровника обухватала и Котор и подручје српских кнежевина Травуније и Захумља, са епископијама у Стону и Требињу. Епископија Дукље наводи се у другој половини X века, уз епископије приморских градова Бара, Скадра, Дриваста, Пилота и Градца (Будве), као део Драчке митрополије Цариградске патријаршије, али њена црквена припадност пре тога није позната.

У следећем наставку: Доба византијске доминације у другој половини X и првој половини XI века

ПретходноДосељавање Срба на Балканско полуострво


Коментари18
0591e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ташко Васиљев
Сасвим је погрешно мислити да су Византијци-Грци Ћирило и Методије прерадили грчко писмо да би описменили Словене. Писмо је у том времену било инструмент покрштавања, а не описмењивања. Описмењивање је оно што су комунисти радили 1946. са великим бројем неписменог становништва на подручју Југославије.
Miloš
Kako rekoh, krv nije voda. U toku istorije, ako već gledamo to što je najmanje u nama izražen slovenski gen, a to je zato što su se Sloveni (tj. Srbi) mešali sa tadašnjim narodima. Dalje je taj proces se odvijao među "elitom", dok u današnje doba globalizacije, neoliberalizma, i nažalost otvorenih granica sa crncima, arapima, i pokojim iz zapadnog sveta. S Kinezima ne, jer se oni drže sebe. Tako da kultura, jezik, preci, etnička pripadnost, genetika, to su sve zajedno odlike jednog naroda.
Миљуш
И опет ни слова о Вишеслављевој крстионици, најстаријем споменику хришћанства у Срба
Anabela
Doseljavanje u vreme cara Iraklija je cinjenica, ali je takvih doseljavanja bilo i pre posle toga. Srbi su ziveli u Podunavlju u doba Iraklija. Kada to budu objavili nemacki i engleski istoricari, prihvatice i nasi zvanicni istoricari. Kod nas je drustvena nauka odavno poltronska i kukavicka.
Vladislav Marjanovic
Cela istorija, i stara i nova, je jedno beskonacno mracno doba o cijem se stvarnom razvoju malo zna, jer istoriju pisu (i brisu) elite kako bi legitimirale svoje najcesce prljave interese (zedj za bogacenjem i za vlascu). To je konstanta koja prati covecanstvo jos od najstarijih vremena, a sve ostalo uz propratne -izme, cemu nas uce i cemu nasedamo, nije nista drugo do propaganda. Najveci problem za istorijsku nauku jeste kako dokuciti sta iza mitova stoji, pa tako pokusati da se shvati kako su se dogadjaji razvijali. Pomoc drugih nauka, recimo genetike, je dragocena jer pokazuje (i potvrdjuje) ono sto se znalo (ako se smelo da se tvrdi): da velikih narodnih kretanja nema. Seobe su vrsile manje grupe koje su nametale svoju prevlast, kulturu i jezik, na odredjenoj teritoriji cije se vecinsko stanovnistvo nije menjalo. To treba znati, ali ne i zloupotrebljavati manipulisanjem sa kolektivnim identitetima.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља