четвртак, 22.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:46
Срби пре Немањића (4)

Прво српско краљевство у XI веку

Између 1039. и 1042. године Стефан Војислав успео да сузбије византијску власт у српским земљама и да се учврсти као владар јединствене српске државе која је обухватала Србију у ужем смислу, Дукљу, Травунију и Захумље, први пут у историји
Аутор: Предраг Коматинасубота, 09.06.2018. у 12:00
Фреска Светог Ђорђа из Цркве Светог Михаила у Стону

Међутим, византијски поредак успостављен 1018. године ускоро ће бити уздрман, и то најпре у Србији. Према Јовану Скилици, већ после смрти цара Романа III Аргира 1034. године, Србија се одметнула од царске власти, али је 1036. била присиљена да се поново потчини. На челу тог српског одметања налазио се Стефан Војислав, српски кнез који је највероватније потицао из травунске кнежевске породице. Након угушења устанка, он је допао заробљеништва у Цариграду, у Србији је обновљена непосредна царска власт, а за стратега Србије постављен је Теофил Еротик. Међутим, 1039. године Стефан Војислав је побегао из Цариграда, дошао у Србију, протерао Теофила Еротика и завладао земљом.

Одмах затим је проширио своју власт и на приморске крајеве, пре свега Дукљу и илирске обале, што се односи на подручје градова Бара, Улциња и Скадра, који су дотада припадали Драчкој теми, где је запленио злато са царских бродова. Царска администрација Михаила IV Пафлагонца (1034–1041) одговорила је слањем казнене експедиције против њега под вођством Георгија Провате 1040. године, али је била поражена. Након тог успеха Војислав је наставио да шири своју власт и да угрожава „суседне и Ромејима потчињене народе“, што је изазвало новог цара Константина IX Мономаха (1042–1055) да 1042. године пошаље против њега нову експедицију, овог пута предвођену драчким дуком (војни и цивилни управитељ једне провинције највишег ранга) Михаилом. Међутим, српски кнез је ову царску војску, која је бројала више десетина хиљада људи, до ногу потукао у кланцима Румије у близини Бара. Тако је између 1039. и 1042. године Стефан Војислав успео да сузбије византијску власт у српским земљама и да се учврсти као владар јединствене српске државе која је обухватала Србију у ужем смислу, Дукљу, Травунију и Захумље, први пут у историји.

Стефана Војислава је средином XI века наследио син Михаило. Један од првих његових корака било је склапање уговора о пријатељству са царем Константином Мономахом око 1054/1055. године, приликом чега је српски владар био почаствован и високим достојанством протоспатара. Добри односи између њега и ромејских царева потрајали су по свој прилици све до почетка седамдесетих година XI века. Међутим, након великог пораза код Манцикерта 1071. године царство је нагло ослабило и почеле су да га потресају унутрашње размирице и побуне. Тако је септембра–октобра 1072. године избио велики устанак словенског становништва на подручју византијске Бугарске, предвођен скопским бољаром Ђорђем Војтехом.

Од Великог раскола 1054. године српске земље су биле верски подељене. Унутрашњост је још у X веку припадала Бугарској цркви, а од 1019. године њеној наследници Охридској архиепископији и била је чврсто везана за њену византијску православну традицију

Вође устанка су се за помоћ обратиле српском владару Михаилу, који им је послао свог сина Константина Бодина са три стотине ратника. Савезници су се окупили у Призрену, где су Константина Бодина прогласили за цара Бугарске, доделивши му име Петар, по бугарском цару Петру, Симеоновом сину. Царска војска послата да сузбије њихов покрет била је тешко потучена. Након тог успеха, Бодин је са једним делом војске кренуо према Нишу, док је други део, под заповедништвом свог заменика Петрила, послао на југ, ка Охриду, Деволу и Костуру. Петрилов одред је био поражен, али је Бодин успео да заузме Ниш, а онда је на позив Ђорђа Војтеха кренуо ка Скопљу да се суочи са новом царском војском. Међутим, децембра 1072. године та војска је код места Таонион (Пауни на Косову?) пресрела и потукла Бодинову војску, а њега самог заробила. Ни нови одреди које му је послао отац нису успели да му помогну. Бодин је као заробљеник одведен у Цариград и заточен у манастиру Светог Сергија, а затим је одведен у далеку Антиохију у Сирији. Одатле га је избавио отац, подмитивши млетачке трговце, и вратио у земљу. Интересантан је податак да је том приликом Михаило Бодину поново поверио ранију власт, из чега се може закључити да му је можда већ и пре 1072. године био савладар.

У време кварења односа са Византијом Михаило је остварио везе са Римом, где је папа Гргур VII (1073–1085) већ ушао у дубоки сукоб око инвеституре са римско-немачким краљем Хенриком IV (1056–1106), у коме су обе стране настојале да обезбеде што више савезника. Тако је 1075. године папа преко свог легата Гебизона доделио краљевску круну Михаиловом суседу, хрватском владару Димитрију Звонимиру, а и Михаило се очигледно налазио на истом путу.

Од Великог раскола 1054. године српске земље су биле верски подељене. Унутрашњост је још у X веку припадала Бугарској цркви, а од 1019. године њеној наследници Охридској архиепископији и била је чврсто везана за њену византијску православну традицију. У Приморју, Травунија и Захумље су од средине X века припадали Дубровачкој архиепископији Римске цркве, док је Дукља у то време припадала Драчкој митрополији Цариградске патријаршије. Међутим, након раскола романски градови попут Бара, Улциња, Скадра, Дриваста по свој прилици су исказали тежњу да се у црквеном смислу одвоје од грчке Драчке митрополије и придруже римској Дубровачкој архиепископији. Тако у писму које је папа Гргур VII 9. јануара 1078. године упутио Михаилу налазимо барског епископа као једног од епископа потчињених дубровачком архиепископу, а српског владара као заштитника права Дубровачке архиепископије у њеном спору са Сплитском архиепископијом. Што је још значајније, у том писму се папа српском владару обраћа као Михаилу, краљу Словена (Michaeli Sclavorum regi).

То је било формално обраћање са пуном тежином, из чега се с правом закључује да је Михаило био први од српских владара који је понео краљевску круну и наслов, које је му је исти папа доделио највероватније у току 1076. или 1077. године. То је било уједно и међународно признање српске државе. Промену у рангу и титули српских владара убрзо је признала и сама Византија, која је за Михаиловог сина и наследника Константинa Бодинa у својој хијерархији страних владара уместо дотадашњег наслова архонт или архиг (поглавар, кнез) користила вишу титулу ексусијастис (прeдстaвљaлa је jeдну oд нajвиших титулa кoje je византијски цaрски двoр признaвao влaдaримa сусeдних нaрoдa, вишу и знaчajниjу oд титулe архонт, додељивана је владарима у рангу краља). Са краљевском круном Михаило је представљен и на ктиторском портрету у својој задужбини, цркви Св. Михаила у Стону.

Када је дошло до битке са Норманима под Драчем, српски краљ није испунио своје савезничке обавезе, него се у току битке држао по страни, а када је видео да Нормани надјачавају, једноставно се са својом војском повукао у своју земљу

Краљ Михаило је још увек био на власти, коју је по свој прилици делио са сином Бодином, и у првој половини 1081. године, када је византијски дука Драча, бежећи од воље новог цара Алексија I Комнина (1081–1118), код њих потражио спас. Међутим, већ октобра исте године налазимо Бодина као јединог српског владара. Тада су Нормани из јужне Италије напали Драч, а српски краљ је са својим одредима требало да пружи помоћ византијској одбрани. То сведочи о добрим односима које је нови цар првих месеци своје владавине успоставио са српским владарем, а највероватније му је том приликом доделио и високо достојанство протосеваста (једно од највиших после царског).

Ипак, када је дошло до битке са Норманима под Драчем, српски краљ није испунио своје савезничке обавезе, него се у току битке држао по страни, а када је видео да Нормани надјачавају, једноставно се са својом војском повукао у своју земљу. Дезертерство испољено под Драчем трајно је покварило Бодинове односе са царем Алексијем Комнином. Након повратка Драча под византијску власт 1085. године тамошњи византијски заповедник Јован Дука водио је многе борбе против Бодина и његовог сарадника Вукана, да би на крају 1091/1092. чак успео и да самог Бодина зароби, победивши га у једној великој бици.

У време Бодиновог заробљеништва, које је трајало од 1091/1092. до 1093/1094. године, главну улогу међу Србима преузима поменути Вукан, Бодинов блиски сарадник и вероватно сродник, за кога византијски извори наводе да је тада „имао сву власт код Срба“. Он је наставио борбе против Византије на простору Косовог поља, између Липљана и Звечана током 1093. и 1094. године, поразио византијске заповеднике и чак продро дубоко на византијске поседе, пустошећи околину Скопља, запоседајући Полог и Врање. Стање је по Византију било толико озбиљно да је и сам цар био принуђен да се лично супротстави Вукану. Након сусрета са царем у лето 1094. године Вукан се обавезао да више неће нападати византијске територије, а као јемство је предао цару као таоце своје синовце Уроша и Стефана Вукана и неколико жупана. Вуканова делатност је оставила велики траг, његови продори су указали на правац будуће српске експанзије и даља српска историја кројиће се управо на тим тековинама.

Исте године се на сцени поново јавља краљ Бодин, који се ослободио заробљеништва и заузео своје место у борби против Византије. Последњи значајни догађај из његове владавине одиграо се крајем 1096. године, када је у Скадру дочекао крсташку војску предвођену грофом Рајмундом Тулуским и епископом Адемаром од Пуја, након њиховог вишенедељног напорног проласка кроз беспућа источнојадранске обале, а на путу ка Светој земљи са циљем ослобођења Светог града Јерусалима од муслимана. Краљ је срдачно дочекао крсташе и чак се побратимио са њиховим вођом грофом Рајмундом и снабдео их намирницама како би наставили пут даље ка Драчу и Цариграду. То је уједно и последњи помен краља Бодина у изворима, не зна се тачно када је умро, али се претпоставља да је то било око 1100. године. Успон Вукана и његове породице оставио је у сенци Бодинове наследнике. Његов син Ђорђе је наследио власт у Дукљи, али по свој прилици не и краљевску круну и титулу, пошто се на свом печату помиње само као Ђорђе, син краља Бодина.

У следећем наставку: Династија великих жупана – Вукановићи

Претходно: Доба византијске доминације у другој половини X и првој половини XI века


Коментари5
5e451
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Magla
Molim Vas ukoliko ste dosli na krilima komunizma normalno je da ste ucili da je balkansko poluostrvo nenastanjeno, Vizantja/u prevodu pusta zemlja/leglo kulture/zlo(do duse bili tu neki narodi pod rimskom vlascu, tu u nekom Naisusu, ko zna gde je to,radjali se neki carevi, da nisu Siptari/moguce). Istoricari sram vas bilo, pokusajte da mislite glavom ne parama. Nemoze sve da se proda. Koren nema cenu, milioni glava su posecene, a vi uporno branite svoju nebulozu od primitivnih novcanih nauka. Zato vas niko ni neceni,svak moze da smislja svoje bajke,vase mu netrebaju. Sedite proucite papire stare, vidite gde su nas putevi vodili, pa onda recite to je to. Ovako ako,posmatram noviju istoriju, sve je manji broj ljudi koji ovde ostaje, mnogi odlaze, bojim se da je mnogo seoba, malo ognjista, malo ognjista, a i decu nam kradu. Srbija ostaje pusta......................................................
Milan S.
Imate prvi deo feljtona nize na stranici.
Коста
Изгледа да се Монтенегрини нису много променили...
Sasa Trajkovic
Pozdravljam ideju o ovakvom feljtonu, bojim se da smo narod koji je pod talasom sveopšte globalizacije i polava tog neo liberalnog društva i smeća kojim je kontaminiran naš medijski prostor društvo koje gubi svoj identitet a narod bez korena nema budućnost već se utapa u svet velikih naroda i kultura.
Milan D.
A zasto nepoceste sa onim kad smo doselili,kolka nam je bila kirija prvih nekoliko mjeseci.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља