уторак, 29.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 10.06.2018. у 12:00 Предраг Коматина
Срби пре Немањића (5)

Династија великих жупана – Вукановићи

Окретање Србије ка Угарској и западу довело је до првог значајнијег родбинског повезивања српске са европским владајућим породицама
Мирослављево јеванђеље, најзначајније дело српскословенске писмености из XII века, настало је по наруџбини захумског кнеза Мирослава (брата Стефана Немање), сина Завиде, српског владара из династије Вукановића

После смрти краља Константина Бодина највећим делом српских земаља, у унутрашњости Балканског полуострва са центром у подручју Раса, завладали су велики жупани из Вуканове породице. Српски владари тог времена, почев од Вукановог синовца Уроша I, једног од царевих талаца из 1094, били су сведоци новог великог успона Византијског царства, под столетном владавином тројице моћних царева из дома Комнина – Алексија I (1081–1118), Јована II (1118–1143) и Манојла I (1143–1180). Незнано када и на који начин, византијска војна посада се сместила у Расу и успоставила чврсту контролу над Србијом. У таквим околностима, српски владари су били принуђени да ослонац потраже на другој страни, најчешће у суседној Угарској, која је током XII века често ратовала против Византије. Кад год би се угарска војска нашла на Дунаву, Срби су покретали устанак, почев од рата 1127–1129, када су протерали византијску посаду из Раса, срушивши и сам град. Цар Јован II Комнин је био суров према византијском заповеднику који је дозволио да утврђење падне – наредио је да га обуку у женске хаљине и на магарцу проведу улицама Цариграда.

Окретање Србије ка Угарској и западу довело је до првог значајнијег родбинског повезивања српске са европским владајућим породицама. Велики жупан Урош I имао је три сина – Уроша II, Белоша и Десу и две кћерке – Јелену и Марију. Старију, Јелену, испросио је 1129. године угарски краљ Стефан II за свог брата од стрица и наследника Белу. Када је две године касније Бела II (1131–1141) постао угарски краљ, српска принцеза Јелена постала је угарска краљица. Како је Бела још у детињству био ослепљен, Јелена је била та која је истински владала Угарским краљевством. Управо је она и спровела освету над угарским великашима који су били одговорни за ослепљење њеног мужа, наредивши да се они погубе.

У тзв. Бечкој илустрованој хроници постоји минијатура која приказује Јелену како седећи на престолу покрај свог мужа надгледа погубљење великаша. Јелена је задржала одлучујућу улогу на угарском двору и за владавине свог најстаријег сина Гезе II, када је значајно место у владању Угарском заузео и њен брат Белош, као угарски палатин и бан Хрватске. Брачне везе са угарским двором повезале су српску владајућу породицу и са другим европским дворовима. Јеленина млађа сестра Марија удала се око 1134. за чешког кнеза Конрада II, који је из града Знојма владао својом апанажом у Моравској, док је бан Белош своју кћерку, познату у руским летописима као Бановна, удао за брата руског великог кнеза. 

После Уроша I као велики жупан помиње се његов најстарији син Урош II, који је на престо дошао пре 1146. године. Он је такође имао да трпи тешке последице потчињености византијском цару, пошто је био обавезан да му пружа војну помоћ, како за ратовање у Европи, тако и против Турака у Азији. У време Другог крсташког рата 1147–1149. дошло је до великих потреса на европској политичкој сцени, када су византијски цар Манојло I Комнин и римско-немачки краљ Конрад III склопили моћан савез. Осетивши се угроженим, француски краљ Луј VII, Нормани из јужне Италије и немачки противници Конрада III удружили су се у противсавез, коме је приступио и угарски краљ, али и Урош II, не би ли искористио нове околности да се ослободи византијске власти.

Тако је дошло до српско-византијског рата који се водио током 1149. и 1150. године уз жестоке борбе, током кога је чак и сам цар Манојло I двапут лично предводио походе против Срба. Приликом првог је накратко пала српска престоница Рас, а цар је наредио да се у њему спали великожупански двор. Крајем лета 1150. године дошло је до одлучујуће битке између византијске и српске војске, потпомогнуте значајним угарским одредом, на речици Тари код Ваљева, у којој је цар јуначки се борећи предводио своју војску до велике победе. Велики жупан је поново морао да му се потчини и преузме на себе још теже вазалне обавезе. Урош II је после тога остао покоран цару Манојлу све до 1162. године, када је поново покушао да збаци византијску власт. Цар га је тада коначно збацио са положаја, а уместо њега је за великог жупана поставио његовог млађег брата Белоша, који се нешто раније вратио из Угарске. Међутим, Белош је владао само неколико месеци, те је поново отишао у Угарску, где је и умро после 1163. године.

Тада је пак византијски цар за великог жупана поставио њиховог најмлађег брата Десу, који је средином XII века владао српским поморским земљама, као кнез Дукље, Травуније и Захумља. Његова краткотрајна владавина поклопила се са новим великим византијско-угарским ратом који је почео 1163. године. Иако се трудио да одржи равнотежу између две силе, Деса је ипак више био наклоњен Угрима, тежећи као и његови претходници да се осамостали од царске власти. Покушавао је чак и да се повеже са Немцима и ожени неком немачком кнегињом. Премда га је због његовог држања цар више пута опомињао и чак накратко заробио, ипак га је оставио на престолу до 1165. године, када га је збацио, након чега се и Деса склонио у Угарску.

Збацивши Десу с престола 1165. године у јеку великог рата са Угарском, цар Манојло I Комнин поставио је за новог великог жупана Тихомира, члана друге гране великожупанске династије. Он и његова млађа браћа – Мирослав, Страцимир и Стефан Немања били су синови Завиде и за време владавине Уроша I и његових синова нису имали истакнутију улогу у политичким збивањима, владајући својим удеоним областима. Међутим, најмлађи брат се врло брзо показао најспособнијим и већ  наредне 1166. године збацио је Тихомира, присвајајући великожупански престо за себе.

Тиме је отпочела владавина Стефана Немање и његових потомака названих у историографији Немањићима, која ће потрајати пуна два века и остати упамћена као „златно доба“ српског средњег века.

Крај

Претходно: Прво српско краљевство у XI веку

 

Белешка о аутору

Др Предраг Коматина је виши научни сарадник Византолошког института Српске академија наука и уметности у Београду. Објавио је књигу „Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија Првог” и низ научних радова из области византологије и средњовековне историје у домаћим и иностраним часописима и публикацијама. Изучава претежно византијско-јужнословенске односе и најранији период српске историје.

 

Коментари2
45326
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovan Cvijic
Kako ovde nema lavine komentara, kao na prethodnim delovima feljtona? Znam ja odgovor, narod ne interesuje svoja istorija. Samo bi mnogi hteli da Srbi budu "narod najstariji" i zanima ih da se dokaže da je istorija VI i VII veka falsifikat, a zapravo ništa iz same istorije...
Pantelija
Znaci Srbi nisu najstariji na Balkanu

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља