уторак, 13.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:45
НЕ САМО О ПОСЛУ: ЗОРА БОКШАН ТАНУРЏИЋ

Децу не треба превише хвалити

Педагошки рад обележио је њену редитељску каријеру. Кроз њен драмски студио прошли су и неки данас познати глумци, али она је своје ученике пре свега васпитавала да уче кроз игру, и ако баш морају да буду глумци – да науче поред тога још једно занимање
Аутор: Драгољуб Стевановићчетвртак, 07.06.2018. у 13:15
Зора Бокшан Танурџић (Фото из личне архиве)

Драмски писац и редитељ Зора Бокшан Танурџић учила је бројне генерације младих правим животним вредностима кроз играње бајки на сцени, а они јој и данас враћају захвалношћу и лепим речима. Недавно је у Удружењу књижевника одржана промоција књиге o њеном животу Ранка Р. Спалевића „Живот као драмска бајка”, на којој су говорила „Зорина деца”, данас познате личности Весна Радосављевић, др Сунчица Милосављевић, Драгана Варагић и други.

Много је њих прошло кроз драмски студио Зоре Бокшан, али већина није у глуми већ у разним другим делатностима. Тако их је и учитељица саветовала: „Глума је тежак и неизвестан посао, па ако већ морате тиме да се бавите, обезбедите себи и друго занимање”. И многи су је послушали, ето на пример и свима позната Софија Јовић која је као девојчица глумила у „Отвореним вратима”, после глуме дипломирала режију, а данас је доктор психологије и ради у Њујорку.

Детињство крај Тисе

Зора је рођена у Молу, октобра 1930. године. Крај Тисе у бачкој равници направила је прве кораке, исписале прве реченице, све до трећег разреда када се породица сели у Нови Сад. У ратним година тешко се живело, али је Зорина мајка имала храбрости да се избори са недаћама. Отац Павле је морао да избегне у Србију као српски добровољац и носилац Карађорђеве звезде.

Од њега је јунакиња наше приче наследила љубав према позоришту јер је Павле био глумац аматер, лепо је и певао, а наступао је и у црквеном хору.

Зора кад помисли на те дане сети се филма у коме је играла Ширли Темпл и њене жеље да буде глумица по узору на ово некадашње „холивудско чудо”. Волела је мачке и написала песму о својој љубави према овим животињама. Сећа се и колико ју је учитељица повредила јер јој није поверовала да је она то сама писала, али је из свих тих бајковитих понекад и туробних па и тешких дана израњала њена опредељеност и жеља да се бави писањем, игром, и сценом.

– Математика ми је била велика сметалица, а књижевност ми се све више допадала, припрема школских приредби и забава чинила ми је велико задовољство – каже Зора.

У Новом Саду, као и свугде после рата, тешко. Родитељи јој саветују да упише нешто од чега се живи. Завршава Вишу зубарску школу 1951. године. За оца и мајку идеално решење, имаће од чега да им живи мезимица, за њу то је само прелазно решење. Сазнаје да се отворила једна посебна школа, заправо Академија и то позоришна. То је то, оно што је одувек желела! Хајде сад све испочетка, али како? Зора није знала ни где је та нова Академија, ни како се уписује, информација је било онда мало, па се упутила у Београд, у потрагу. Имала је среће да нађе запослење у зубарској амбуланти код хотела „Мажестик” (што је такође прича за себе, јер се онда запошљавало по строгом плану и програму).

У тој чувеној амбуланти са 14 столица за пацијенте управо је у њену сео позоришни редитељ Народног позоришта који је кроз разговор сазнао за њену жељу и потом јој донео и књигу професора Хуга Клајна „Основи позоришне режије”, са обележеним пасусима на које треба да обрати пажњу да би се припремила за пријемни испит.

Међу више од 200 кандидата она се нашла у примљених дванаест.

Данас када о свему томе размишља некако је уверена да није довољна само воља, мора то некако све помало и да се намести.

– Била је то велика привилегија да се нађете у класи код професора Хуга Клајна од кога сам научила све оно најважније о режији. А он је био личност каква се ретко среће – каже Зора.

„Кућа на углу” била је њена дипломска представа у Народном позоришту у Сомбору. Професор Клајн јој је дао десетку, а други члан комисије Милош Ђурић, највећи српски класични филолог и хелениста, одао јој је признање и рекао да када би могао да јој да и 11, дао би јој ту оцену.

Пуних седам година Зора је као режисер и уметнички руководилац радила у Позоришту лутака у Новом Саду. На сцену је поставила тридесетак луткарских представа које су доживеле велики успех, добила је доста признања за свој рад, а музичко-сценски игроказ „Срећко међу бубама” проглашена је као најбоља представа за 40 година постојања овог луткарског позоришта. И сама је написала многе драмске бајке.

Игра важнија од глуме

Од 1964. до 1967. била је наставник режије за луткарска позоришта на Факултету драмских уметности у Београду, а за тај посао препоручила ју је лично тадашња министарка културе која је била у посети Сомбору и одушевила се представом.

Педагошки рад обележио је њену каријеру јер је много година радила са децом. Почела је у Дому пионира у Београду шездесетих година, где је руководила драмским студијом, а то је укључивало подстицање и развијање стваралачких способности деце, рад на говорној култури.

Одржавала је и семинаре да и другима пренесе то своје умеће рада са најмлађима на сцени. Како да осмисле драму за децу, да поставе бајку, да увежбавају дијалоге, да од импровизације направе причу са дијалозима. Помагала је наставницима који су били заинтересовани за рад са децом да се упознају са садржајима драмских активности, написала је и приручник „Од игре до позорнице”.

– Последњих дана пред одлазак у пензију мој добар пријатељ и колега познати глумац Тома Курузовић препоручио ми је да наставим свој рад у центру за образовање „Ђуро Салај”. Тако сам од 1990. основала Драмски студио Арлекино. Ту сам могла да се у потпуности посветим студију па се рад спонтано проширио и разгранао. Почела сам да припремам представу „Пепељуга иде на жур” коју је написао тринаестогодишњи Бојан Ђорђев. Скоро истовремено се појавила Ана Соколовић, дипломирани композитор, некадашња чланица мог Драмског студија у Дому пионира. Она је сада у Канади и сматрају је, када је у питању компоновање, националним благом Квебека. Ето, игром случаја, или можда и није случајно, компоновала је и музику за нашу „Пепељугу” која је била замишљена као музичка комедија – каже Зора Бокшан Танурџић.

Свој рад и искуства из „Арлекина” касније ће преточити у инспиративну књигу „Пут до плаве звезде”.

Интересовало нас је њено мишљење о данашњем педагошком раду са децом, посебно о жељи многих родитеља и медија да од деце стварају звезде још у раном узрасту. Никако се није сложила са тим сматрајући да то лоше утиче на децу и ствара код њих велика очекивања. А живот није лак ни забаван, не стиже се нигде пречицом. Кад се светла угасе многи ће бити заборављени, а дете навикло на камере и сценске ефекте тешко ће у каснијим годинама преболети свој неуспех и одлазак у анонимност.

Не могу сви успети, успеће једно дете од хиљаду, а шта ће бити са осталима који су навикли на похвале и аплаузе, пита се наша саговорница.

– Ја своју децу са којом сам радила нисам хвалила. Балансирала сам, нешто похвалим, али негде и замерим, кажем добро је то, а на овоме поради. Не сме дете да се превише хвали. И нисам их спремала да буду глумци, учила сам их да лепо говоре, да буду креативни, да се играју и да из те игре створе нешто лепо. Деца треба да се играју, а и старији морају да сачувају бар мало детета у себи – вели Зора.

Из Зорине колевке

Зорина су деца расута по целом свету. Не само њена ћерка Ивана, која живи у Истборну у Енглеској, и унук Патрик Јован, већ и некадашњи клинци који су били део њеног Драмског студија. Композитор Ана Соколовић, глумци Драгана Варагић и Слободан Бештић, спикер презентер Весна Радосављевић, Софија Јовић, глумица, редитељ и доктор психологије, театролог др Сунчица Милосављевић, али и машински инжењери, лекари и многи други који су успешни у неким сасвим другачијим професијама.


Коментари0
d0e09
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља