среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:14
ИНТЕРВЈУ: ЈУРИЈ ПОЉАКОВ, писац

Ако хоћеш да критикујеш своју земљу, ради то изнутра

Ако то радиш споља, тада си савезник њених непријатеља, и то је драма сваког писца који хоће да говори истину а не жели да је неко искористи против његове земље
Аутор: Гордана Поповићчетвртак, 07.06.2018. у 22:00
„Уметник је дужан да власт посматра са хуманистичке позиције зато што је власт велика сила и често не види човеково страдање” (Фото Г. Поповић)

Западни свет је чудна цивилизација – почну рат због ситнице, а у исто време не примете варварска уништавања или геноцид на другој страни, каже Јуриј Пољаков  за „Политику”, осврћући се на своју тезу, коју је ових дана изрекао на округлом столу „Београдског контрапункта”, да у глобализацији постоје двоструки аршини. Кад је реч о рушењу споменика културе на Косову, требало је цео свет да подигне глас, али већина ту трагедију није ни приметила, додаје аутор две књиге поезије и више од десет књига прозе. По многим његовим делима снимљени су филмови, његове драме играју се у руским позориштима, а проза му је  укључена у школску лектиру и у факултетске програме.

Његово најпопуларније дело је свакако сатирични роман „Јаре у млеку” (1995), код нас објављен пре пет година (Zepter Book World, превод Радмиле Мечанин), који је у Русији доживео 26 издања, по њему је снимљен и филм, док је код нас по овом делу постављена и позоришна представа. Овај писац важи и за ангажованог интелектуалца, члан је Савета председника РФ за културу и уметност и већ трећи пут има звање лица од поверења председника Русије.

Као сведок перестројке, рушења комунистичког режима и доласка новог времена, Пољаков каже да Горбачов није могао да се носи са задацима који су у том моменту били пред совјетским друштвом и да је то била катастрофа, у историји његове земље већ виђена када на исти начин Николај Други Романов није могао да одговори задацима које је носило његово време.

Глобализацију која се, тврди, у политичком смислу увек своди на наметање доминантне силе, не прихвата.

– У Русији је отпор према глобализацији повезан са Путиновом концепцијом, за разлику од Јељциновог времена где је држава све своје ресурсе дала на службу Америци, укључујући и сателите. У Путиновој политици сам препознао жељу да се води политика која ће сачувати суверенитет државе. Док сам за време Јељцина био тиха опозиција, то што сам видео код Путина инспирисало ме је да се ангажујем и да почнем да сарађујем са државом – каже Пољаков, познат и по полемици коју је водио са удовицом Солжењицина после своје тврдње да је тај велики руски аутор био за то да САД уђе у рат са Совјетским Савезом.

У својим романима приказујете судар совјетске и постсовјетске Русије, слом епохе и културне потресе. Каква су била ваша очекивања и да ли сте можда и ви остали изневерених нада упркос свом друштвеном ангажману?

Ако се писац не налази у политичком смислу у опозицији према власти, то не значи да се у хуманистичком смислу, у својим делима, не налази у опозицији. Уметник је дужан да власт посматра са хуманистичке позиције зато што је власт велика сила и често не види човеково страдање. Сада се у Русији игра моја сатирична комедија „Коферчић” која говори о томе шта би се десило  када би председнику Русије украли атомски ковчежић са командама за атомски рат. Народу се свидело, али ме сваки час питају када ће забранити ту драму, јер је схватају као критику Путина, пошто у тој драми имамо жену председника која очигледно асоцира на њега. Она се зове Валентина Валентиновна, као Владимир Владимирович. Представа се игра већ три сезоне и још је нису забранили.

Ваши текстови су били забрањивани и за време Совјетског Савеза? Тачно је да моји први текстови нису добили дозволу за штампање. Не бих рекао да су били забрањени, али да би књига била одобрена за штампање било је потребно да се добије печат који ја нисам добио, што се можда своди на исто, иако нико није употребио реч „забрањен”. Био сам тада већ сасвим довољно познат писац, изашле су ми књиге песама, био сам члан Савеза писаца, један од најмлађих, у Москви смо били само нас тројица млађи од 30 година као чланови савеза. Тада сам се према томе односио филозофски, а са годинама још више. Неколико пута су ми предлагали да те приповетке, то су заправо краћи романи, објавим у иностранству, али сам ја сматрао да је боље да се сачекају услови да се објаве у земљи. Ако желиш да критикујеш своју земљу, боље то ради изнутра. Ако то радиш споља, тада си савезник њених непријатеља. Ја сам то разумео и неки од тих романа јесу изашли касније. Тачно је, нажалост, да су многи писци писали истину и да је она  послужила противницима Совјетског Савеза да раде на његовом рушењу. То је драма сваког писца: обавезан је да говори истину, а са друге стране постоји страх да ће неке силе које су непријатељске према његовој држави то искористити.

Не можемо да заобиђемо „Јаре у млеку”, ваш најпопуларнији роман који поставља питање може ли се без дела постати писац? То је сада сасвим могућно, много више него раније. Када сам писао овај роман, то је била једна идеја у заметку, а сада је постало уобичајено да неко постане познат без дела. Многи добијају значајне награде а да при томе не познају руски језик. Нажалост, то одбија читаоце од савремене литературе. Био сам 15 година главни уредник „Литературне газете”. Добијали смо писма читалаца који се, кад виде добитника неке велике награде, питају да ли су они полудели или неко други. Тада им кажем: „Ништа се не брините, са вама је све у реду, а књигу је једноставно писао неко ко не зна руски језик.”

Кажу да сте ви један од оних који се пита о културној политици у Русији. Колико Русија улаже у културу?

За време либералног периода постојала је илузија да је у култури могућа самоодрживост, па сам ја тада проследио једну шалу у медије: самоодржање културе могуће је колико и способност мачке да чисти за собом. Са  Путиновим периодом долази до свести да је култури  неопходна подршка државе. У једном тренутку се појавио либерални став: „Пустите ви државу да нам да паре, али да нас ништа не пита на шта смо трошили.”  Дато је много новца, а резултати су били јако слаби, нико није ни питао за резултате. О томе најбоље говори и скандал са Кирилом Серебрениковом, редитељем, који је настао када га је држава питала где су нестале милијарде које му је дала. Уз то, не може се уопште рећи да је он био опозиција и да је имао идеолошки јасне профиле. Напротив, он је чак био љубимац власти, али када су га упитали где су паре, дигао је дреку и оптужио државу за репресију. Стога сматрам да он не може бити идеолошка жртва. Сада се код нас припрема закон о култури где ће бити пописана сва правила сарадње између културе и државе и где ће бити јасно речено да држава  нема право да се меша у слободни стваралачки процес, али такође и то да културни делатници не би смели да раде на рушењу друштва. Тај закон се ради већ годинама и требало би да буде готов следеће године.

Kолико се чују руски интелектуалци, да ли се њихова реч уважава?

У последњих неколико година може се рећи да је утицај конзервативно и патриотски настројених интелектуалаца порастао, за разлику од раније када су доминирали либерали. Kлуб конзервативно настројених интелектуалаца који се зове Изборски клуб, по месту Изборск, окупља људе који сматрају да Русија нужно треба да развија сарадњу са западним земљама али да им се не потчињава и да не губи свој идентитет. Такве снаге у Русији постају све јаче, а њиховом јачању иде наруку и потпуно сулуда политика САД.


Коментари1
a5fc6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Pik-lon
Pisca i vrhunske umetnike je najlakse zloupotrebiti.Jer su oni vesnici ljubavi medju narodima,govore,pisu i pevaju iz srca.Ne bave se teoremama ili politikanskim analizama.Oni pisu za vecnost u koju ugradjuju svoj kamencic sudbine,koji svetli i mnogo vekova posle njih.Taj belutak je najvece narodno blago koje se u jednom trenu obrelo u dusi umetnika.Bas zbog toga strani neprijatelji prvo napadaju nasledje,dusu(umetnicka dela).Ta dela su u sirokoj lepezi pocev od Andriceve price-"Aska i vuk" do freske lepe Simonide na Kosovu i Metohiji.Nazalost kod nas na trnovitom Balkanu umetnike ne napadaju samo stranci i NATO tuzioci nego i domaca raja,koja u Njegosu,Andricu,Crnjanskom... vidi neprijatelje i zavojevace iako su oni pisali na cistom maternjem Jeziku.Oteli su im dusu da sa njom vitlaju iznad nasig grobova.Otuda i hrvatsko potrazivanje pretekle srpske kulturne bastine.Sve sto su mogli spalili su.Bode ih ovo malo prezivelih slova koje hoce da utamnice u budjav muzej("kulturni"-zahod)!!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља