петак, 14.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:52

Империјалисти у Приштини

Аутор: Мирослав Лазанскинедеља, 10.06.2018. у 09:00

Француски филозоф Ремон Арон рекао је још крајем шездесетих година прошлог века: „ Националности остају, режими одлазе”. Само што је крајем осамдесетих година прошлог века  „перестројка”  у СССР-у изнедрила првобитни либерализам – већ је између Балтика и Кавказа, између Лавова и Владивостока започет такав процес радикалне дезинтеграције да је чак и Збигњев Бжежински то назвао „либанизацијом” мултинационалног Совјетског Савеза. Крај СССР-а био је и почетак међунационалних сукоба на територији некадашњег Совјетског Савеза. И некадашњи савезни секретар за народну одбрану СФРЈ генерал Вељко Кадијевић рекао ми је у интервјуу, у децембру 1990. године „да ЈНА неће дозволити либанизацију Југославије”. А то се управо и догодило. Три мултиетничке државе у Европи су се распале: Совјетски Савез, Југославија и Чехословачка. Ремон Арон био је у праву.

Преостали део Западне Европе, која је кроз пројекат Европске уније тежила да сруши националне баријере и да се окупи под кровом заједничког европског дома, са одређеним изненађењем и запрепашћењем је примио к знању почетак националистичких струјања за која се сматрало да су коначно ликвидирана стварањем националних држава после завршетка Другог светског рата.

Да ли је онда у неким земљама источног блока, па и у несврстаној Југославији, крај комунизма био и почетак ере национализма? Може ли се до политичке слободе доћи без њеног тмурно-реакционарног наличја или ослобођење од диктатуре уједно значи и аутоматско ослобођење оних снага које су се пре тога могле обуздавати само по цену диктатуре? Национализми и у првој и у другој Југославији обуздавали су се само по цени овакве или онакве диктатуре. У првом случају краљ Петар, у другом случају партија и друг Тито.

Изгледа да у дијалектику просвећивања спада и то да увек изазива супротно од онога чему тежи: са слободом, чежњу за ново везивање, пример су нове чланице НАТО-а с Истока, добровољни договор националних држава на Западу, екстремну регионализацију на Истоку и борбу за право народа на самоопредељење, спремност да се за жељену независност жртвује све, а ако устреба чак и правна држава и демократија, случај Југославија...

Свет је то већ доживео неколико пута, до распада хабзбуршког царства народи Дунавске монархије распршили су се као ослобођене куглице живе и када су створене нове мале државе, или савези држава, да би и то све касније потонуло у нове међунационалне сукобе. То је био почетак ослобађања малих нација, како кажу једни, или тријумф партикуларних интереса, како тврде други. Без обзира на то да ли се ради о Косову, или Кишињеву, историја се понавља. Великом делу човечанства очигледно још увек тешко пада заједнички живот са људима другачијег језика, културе и расне припадности. И то је, пре свега, онда када политичка несигурност и економска беда угрожавају његову егзистенцију, управо тада у човеку се буди његова дубоко укорењена потреба за хомогенизацију и где год може појединац тражи спас у окриљу оног регионалног  малог система који обично називамо домовином, отаџбином, или државом. Остало ми је у незаборавном сећању, приликом прве шетње Менхетном, давне 1983. године, схватио сам да су Кинеска четврт и Мала Италија више него само фолклорна ознака у плану града једне светске метрополе.

И у томе нема ничег лошег. Тек када један народ западне у лудило искључивости и у својој охолости почне да прогони, потчињава, или чак истребљује друге народе, то је поуздан знак да нешто није у реду са његовом структуром вредности. Претерани национализам и мржња према другом народу, или народима, обично су израз реално постојећег или умишљеног егзистенцијалног страха, који друштво није више у стању да савлада осим у масовном размеђивању, или дистанцирању од оних који другачије говоре, другачије мисле, имају другачију веру, или другачију боју коже.

Неки национализму, бар на почетку, придају и еманципаторски и прогресиван значај, неки му дају и легитимацију у оквиру борбе за независност, али ако се он на крају изроди у нетрпељивост и мржњу према другим нацијама, онда је то болест.

Европа је дуго веровала да су и данашњи националистички тонови са Балкана само реликт прошлости. Распад Југославије и садашња збивања на Косову показују да је национализам, без обзира на то да ли је потекао из већинске или мањинске нације, увек био плодно тло за антицивилизацијске и антидемократске тенденције што све повећава опасност од нових сукоба.

Немачки социолог Норберт Елијас је у својој књизи „Студије о Немцима”  навео: „У комуникацији међу земљацима израз ’нација’  носи у себи осећање снаге која је издваја од осталих. Колектив на који се позива делује као нешто што највише вреди, што је свето, чему се треба дивити и указивати поштовање. Ова осећања се протежу и на употребу силе, или ако дотле дође, на мучење и убијање људи других нација”.

Нека се свако препозна у овом тексту, тек сецесија и самоопредељење не могу решити све проблеме на простору некадашње Југославије. Косово је можда последњи пример, јер етнички империјализам Приштине није и будућност уједињене Европе. При чему ови у Приштини нису империјалисти, прави империјалисти су њихови ментори...


Коментари28
d3fbd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sreten Bozic -Wongar
Nevolja Srba u Srbiji jer su se odrodili od svoje zemlje . Da je ziv Milos Obrenovic Srbilja bi bila najnaprednija zemlja . U svetu je 8 milijardi gladnih dusa . Plodna zemlja ja najvece bogastvo.
Sreten Bozic -Wongar
Kapital i sredstva proizvodnje su otisli na Istok. Evropi je ostalo duplo golo..Ko napusti zadnji neka ugasi svetlo - ako svetla bude.
Mirko
Rambuje 2. Možda. Nikada ne reci nikada. Amerikanci, Albanci, tri moćne zemlje i njeni sateliti iz EU, polako prelaze na plan B. Ode Kosovo u EU preko Albanije u paketu sa Srbijom i ostalim zemljama Zapadnog Balkana, ali tek posle 2037. Tako EU rešava nekoliko problema. Uzima još dosta vremena da može integrisati nove zemlje članice, isključuje mogućnost za se međusobno ucenjuju i blokiraju kod pojedinačnih proširenja ili u grupicama, naterati će ih da reše sve granične sporove i postanu uređenije i razvijenije zemlje, a centralni stablišment iz Brisela i NATO-a, kao i većina zemalja od 23 zemalja u EU (minus UK), rešava problem što Španija, Slovačka, Grčka, Kipar i Rumunija nisu i ne misle priznati Kosovo kao državu. Nikada ne reci nikada. Danas bi velika većina političara u Srbiji glatko pristala na uslove ugovora iz Rambujea, a u proleće 1999. godine taj je ugovor bio glatko odbijen. Posledice su bile da smo dobili 78 dana bombardovanja Srbije i sve ono što je usledilo.
Радо Мир
@Mirko... ''Danas bi velika većina političara u Srbiji glatko pristala na uslove ugovora iz Rambujea...'' Не знам одакле црпите инспирацију за овако сулуду тврдњу, но верујте да се такови политичари у Србији данашњој главе наносили не би. Требало би да Вам је познато да је уцена из Рамбујеа, тачније њен фамозни ''Анекс'', намерно скројен тако да буде неприхватљив за било коју суверену државу света, чиме су се њени аутори већ хвалили. П.С. Једнако (ако не и горе) као Аустроугарски ултиматум Србији (или Јулски ултиматум) упућен Влади Краљевине Србије 23. јула 1914. године, непуних месец дана после Сарајевског атентата. Документ који је иначе описан као најтежи ултиматум икада упућен једној држави од стране друге од стране (британски министар иностраних послова - сер Едвард Греј). Сматрало се да се његови захтеви не могу испунити и да је ултиматум само начин за стварање повода за рат.
Препоручујем 26
Milan S.
Sve je tacno sem diktature kralja Petra. Ipak je kralj Aleksandar raspustio parlament, ugasio stranke...
Леон Давидович
Национал шовинизам јесте рушилачка идеологија, идеологија зла која је довела до тога да су многи народи постали жртве мржње других народа па су током историје цели народи и уништени од стране других народа. Национал шовинизам покрећу политичари или владари док су биле династије. Прогласе други народ за опасност или једноставно као плен за пљачку и птимање земље и имовине и онда народ креће против другог народа да би га потчинио, опљачкао или чак у најгорем случају и сасвим истребио. Ако би се свако окренуо око себе и поглеао своје сународнике лако би закључио да нема одабраних народа већ да у сваком народу постоје једнако и добри и лоши људи и да им је често све једно да ли пате и страдају од свог или туђег господара. Национал шовинизам је поготово постао бесмислен у данашње време када је у многим државама постојала и постоји равноправност свих њених народа, свих грађана. Борба за национална ослобођења била је сасвим оправдана када су неки народи били у ропству, обесправљени.
милутин
Причама о "национал шовинизму", "империјализму", "Српском Косову" још од 1944. је прикриван расизам и злочин који је вршен над српским народом из НДХ. Зашто "равноправни народи" нису колико-толико равноправно разграничени када је решавано национално питање у Југославији?
Препоручујем 18

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља