понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:41

Петар, Спиро и Сретко поново насмејани

Градоначелник Лепосавића обећао да ће породици Вулићевић изградити додатну просторију, како се не би сви петоро тискали у једном собичку
Аутор: Биљана Радомировићсубота, 09.06.2018. у 22:00
Монарх манастира Високи Дечани уручује помоћ Арноа Гујона (Фото Епархија рашко-призренска)

Лепосавић – Тројицу браће Вулићевића – Петра и Спиридона, четрнаестогодишњих близанаца, и њиховог годину дана млађег брата Сретка, ђаке школе „Косовски божур” у Лепосавићу, огрејало је, бар, накратко, сунце, после текста у „Политици”.

Пре месец дана, поново смо радили репортажу о овој петочланој породици. О тројици браће која иду у специјалну школу и која живе од пара колико им отац Драгиша добије у „Трепчи”, од новца који им следује на име социјалне помоћи и од онога што мајка Мира успе да ушпара, како би Петар, пре две године оболео од високог притиска, могао да буде на специјалном режиму исхране. И, како би редовно могао да одлази на контроле у Београд.

Већ по изласку приче о Вулићевићима, пристигла је помоћ Арноа Гујона. Монаси Високих Дечана су им допремили два шпорета. Велику „алфу 9”, бели шпорет на дрва и електрични, јер су до тада кували на малом, постављеном на неком дотрајалом, коме се ни бројеви нису видели. Стигао је и телевизор, постељина, брашно, со, шећер, конзерве месног нареска, на литре млека...

Мали Вулићевићи били су јако срећни. Одмах су звали да обавесте. Тако они раде. Чим нешто стигне, јављају, мило им је па да се похвале.

А, тек кад је за неколико дана Петар добио телефон, поклон Епархије рашко-призренске, његовој радости није било краја. Стигао му је, „самсунг”, додуше полован, али још не знају како да га покрену.

– Свима желим да захвалим. Чуо сам за Арноа Гујона, гледао сам га на телевизији. Видим да много помаже нашим људима. И, нама је много помогао. Волео бих да га видим, да му јако стегнем руку, да му захвалим. Послао нам је шпорете, телевизор, пуно хране, средства за хигијену. Телевизор јесте полован, али ваљаће нам. Да захвалим и Епархији рашко-призренској и свештенству лепосавићке епархије, али и студентима из Београда, који су шест сати били на Јарињу, јер нису могли да пренесу сву помоћ коју су нам наменили. Тог дана, када су студенти дошли, нисам био ту, али су била деца са Миром. Казали су да их је довео неки Александар, одавде је из Лепосавића, деца га знају из виђења – прича Драгиша, док смо са градоначелником овог града, Зораном Тодићем и Гораном Милићевићем, из Центра за социјални рад, поново били у посети Вулићевићима.

Седели смо у кухињи, а напољу жега, стисла јара, па нисмо знали где да нађемо мало хлада. Мира је још подложила шпорет. Ону „деветку, алфу”.

– Што не печеш у електричном – питамо, док нас врелина пржи.

Не зна се да ли је топлије напољу, или у кухињи, у собичку, где су Драгиша и деца поставили нове кауче, сто и столице, монтирали нови ормар, комоду, дарове организације „Мајка девет Југовића”.

– Видите како су лепи кревети. И, столице. И, орман је у истој бољи – утркују су малени Вулићевићи, који су тек пристигли из школе.

Мира се највише обрадовала машини за веш, јер за ових 15 година, откад се удала за Драгишу и откад је изродила децу, пере веш на руке. А, и овога пута су јој жице биле пуне прња.

– Још нисмо употребили машину. Треба неке цеви да се прикључе, а и мора неко да ми покаже како се укључује – стидљива као и увек прича Мира, очију спуштених ка дотрајалом, поцепаном, линолеуму.

– Донели су нам из „Мајке девет Југовића” И брашно и шећер и сваку лепоту. И, пуно млека. Мира меси сваки дан, јер Петар не може ништа слано да окуси – говори Драгиша, који иако оболео од срца и астме, пали цигарету, док се под зрацима сунца које продире кроз прозор, котрљају колутови јефтиног дувана.

Ушли смо у другу собу, ону која служи за оставу. У њој је прави магацин. Ту смо видели шта су донели студенти из Београда, са Факултета политичких наука, а онда и разабрасмо да је дечко који их је довео Александар Радојичић Ацо, свршени студент Високе економске школе у Лепосавићу, чији је отац ауто-превозник и који неретко допрема помоћ људи из Београда, али и са свих страна где се аутобусом нађе.

Студенте нисмо могли да добијемо, али смо добили Александра Радојичића који нам рече да је „комби легао од терета”.

– Из аутобуса смо сву робу пребацили у комби. Нисмо се видели од хране, од џакова кромпира, од 50 килограма брашна, били су пакети млека, разних супа, сардина..., средстава за хигијену... Ма, свега је ту било. Једва смо истоварили – телефоном смо чули Радојичића, који каже да је увек ту да помогне, без обзира на коју страну Космета треба да се однесе.

Помоћ је стигла и од Надежде П. (госпође из Земуна), која није хтела да јој објављујемо презиме. Послала је 18.000 динара, да се деци купи бицикл. Драгиша и Мира су тај новац, уз договор са госпођом Надеждом, трошили на храну.

Прошле године им је једна професорица из Београда послала 10.000 динара, а на признаници коју су ми показали, писало је „за бицикл”.

Градоначелник Лепосавића је Вулићевићима обећао да ће им општина обезбедити или контејнер са прикључцима за струју, који би им служио као остава, или ће да им дограде још једну просторију како би садашњу собу раскрчили. Обећао је, ту у кући Вулићевића, да ће општина да им замени дотрајалу столарију и да ће да среде прилаз до куће.

Заједно са надлежнима из Центра за социјални рад, договорили су се да организују акцију комплетног сређивања куће и окућнице, дотрајалих цеви и санитарија у купатилу… да се кућа „доведе у ред”.

Чим смо крочили пред дом Вулићевића, градоначелник је позвао комуналну службу који су натоварили дотрајале кревете, шпорете, столице и сав непотребни лом који се нашао око куће.

Јуче сам поново чуо Драгишу Вулићевића. Рече узео је шест стотина динара за „старо гвожђе”.

Није ово први пут да градоначелник Тодић помаже овој породици. Долазио је и раније и лично им доносио храну и средства за хигијену. Давао им је и новац.

Било је речи и да се Вулићевићима додели жена, која би им два пута недељно помагала у кући. Обрадовали смо се, јер смо предочили градоначелнику и запосленом у социјалној служби да ће Мира научити да спрема нова јела, да меси нове пите... Али, наше радовање је убрзо спласнуло. Мира је упорно вртела главом у знак негодовања, а тек нас је докрајчила реченица малог Пера, који је жалосно, али и одсечно казао:

– Ми нећемо другу мајку.

Разумели смо их.

Ових дана стигла им је помоћ у гардероби од госпође из Београда. Претходно је послала новац. Није желела да јој се име појављује у новинама.

Али, пакет који је адресиран на име Вулићевића, остао је на „царини”. Доле на Јарињу. Није стигао у пошту у Лепосавићу.


Коментари1
0fdd7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko
Pa njima je sigurno Vulićević kapiten Partizana rođak? Crno-beli znate šta vam je činiti !!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља