субота, 17.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:42

Злато сакрила у потпетице и одлетела за Америку

У ципеле стала су два златна ланчића, прстен и наруквица коју је давно нашла у снегу на дан Светог Саве. Све њене наде, стрепње, чежње и несанице стале су у две потпетице. Стискаће сатима стопала у авиону само да се дочепа обећане земље, да се коначно изује ко жена и почне живети амерички сан са човеком којег никада у животу није видела ни чула
Аутор: Неда Козомарасубота, 09.06.2018. у 19:11
Фото Пиксабеј

Давно је то било; наша рођака са села, старија девојка, без посла, без мираза, дошла је у град да нас, моје две сестре и мене, чува, да нам буде дадиља јер су нам  родитељи били запослени. Од тада до данашњег дана она је за нас била и остала -тета.

Моја старија сестра често је у њеној соби нешто писала. Тета диктира, сестра  послушно пише. Тета није знала да пише, била је неписмена. Та сцена са сестром која све бележи што јој она каже, понављала се једном у месецу.

Због бакшиша који је добијала, сестра је ћутала ко заливена, а писма су летела. Прво што смо схватили да иду преко океана а да одговори долазе авионом из Америке. Након силних преписки, гаранција, посета америчкој амбасади, стигла је и виза и дошао је дан да тета у својој 48-ој години живота промени презиме, и то у Чикагу.

Фото Пиксабеј

Припреме су биле невиђене у то време, 1972. године. Лежерније је Јуриј Гагарин  кренуо у космос.

Њен будући муж звао се Рајко, емигрирао у Другом светском рату, удовац, тражио цуру из свог краја и нашао, родбина му проводаџисала.

Једног поподнева наша дадиља ме повела са собом код локалног шустера и рекла ми да ником не смем рећи где смо биле нити шта сам видела.

Пазећи да нас нико не види, тета је у обућарској радњи извадила своје нове ципеле у којима ће крочити на америчко тло. Црне, лаковане с коцкастом потпетицом. Личиле су на вечни модел краљице Елизабете. По њиховом оскудном разговору схватила сам да је све раније договорено.

Мајстор је са широких потпетица мајстор је вешто скинуо потплату и две мале златне гомилице накита, годинама сакупљане, угурао пажљиво и поново затворио ексерима. У ципеле стала су два златна ланчића, прстен и наруквица коју је давно нашла у снегу на дан Светог Саве.

Све њене наде, стрепње, чежње и несанице стале су у две потпетице. Газиће у њима са страхом и умирати при сваком кораку у аеродромској згради, стискаће стопала у авиону, сатима ако треба, само да се дочепа те обећане земље, па да се коначно  изује ко жена и почне живети амерички сан са својим човеком којег никада у животу није видела ни чула али које ће бити њен.

Мој отац је пратио све до аеродрома у Београду јер сама, ко зна где би стигла? Авион је однео најдражу дадиљу, њено злато и моје најлепше успомене на детињство и њене драге руке .

Одмах по доласку у Чикаго се удала, добила ново презиме и стекла нове навике. Чувала је децу својих пасторака и њима била дадиља.

Дошла нам је у посету после пет година, на два месеца, да види своју мајку, како је рекла, сигурно последњи пут јер је старица већ била болесна и крунила је задње дане. Кад се појавила ми смо се забезекнули.  

Она, која је увек била обучена у старомодне костиме и тергал сукње, сад је у пинк коцкастом оделу од жерсеја. Сва њена гардероба личила је на шарену Америку и жерсеј. Хиљаду боја и мотива, цветова са ватрометом, као изврнут циркуски шатор. Убацила је у свој речник искривљене речи на енглеском језику па је колеџ по њеном сад „калић” и све тако. На глави кацига – фризура, једва с њом управља.

Данас живи тамо, у Чикагу, мужа више нема, умро је али јој је остало његово презиме и кућа.

Неки наши познаници из Америке кажу да се нас и не сећа нешто често. Сећања су годинама бледела и нестајала.

Ја сам се надала да ће се сетити да смо били добра деца која су чувала њене тајне и да никада нисмо никоме рекли где нас је водила и шта смо тамо видели. Да ће нас позвати бар једном телефоном и сетити се свега, да се бар смејмо заједно и сећамо.

Али, сада има више 90 година. Бојећи се да ме тета данас не би познала нисам отишла у Чикаго да је нађем када сам лани била у Америци, додуше далеко од њеног града.

Прошлог лета стигох на Флориду. Са пријатељицом обилазим градове и зауставимо се код неког човека који се бави лековитим биљем. Има лепо уређену ординацију која добро ради јер у чекаоници неколико њих чека у реду.

Чекам пријатељицу да заврши консултације, седим и у даљини посматрам старију жену, плаву и елегантну, како се приближава. Одмах уочим, први пут након месец дана боравка у Америци, штикле на нечијим ногама. Отворене папуче, беле боје с танком потпетицом, висине отприлике 8 цм. Помислих у себи; хвала Богу, неко у овој земљи у пола дана носи штикле.

Фото Пиксабеј

Жена улази у чекаоницу у којој седим и с врата каже: „Добар дан”.

Сад ми је јасно, она је наша и зато су и потпетице такве. Кажем јој чим смо се упознале и смеје се, објашњава ми да не уме другачије и цели живот такве носи.

По нашем обичају одмах се поверавамо и прелазимо на присније разговоре. Она је медицинска сестра у пензији, дошла из Београда пре 20 година. Никад се није вратила у Србију, све мисли, има времена за посету деци и своме бившем животу  који је остао у Белом граду. Чудим се, питам је како издржава да не иде на месец дана, бар?

- Знаш, мила моја, ја овде негујем стара лица и имам их неколико. Обилазим их, дајем терапију и од тога живим. Ако их напустим на месец дана, изгубићу их јер нађу другу особу и нема ме више код њих. Док нађем друге пацијенте… Сад имам једну жену од 85 година с којом радим вежбе и дајем јој терапију. Невероватна је, обожава мушкарце и цео живот је подредила да им се допадне, до данашњег дана. Не одустаје, каже до смрти. Да знате ја се поред ње осећам добро, млада сам и ја  кад видим њу, колико жара носи у телу а једва хода. Чак их плаћа да су с њом јер су млађи од ње а ипак су старији људи. Страст је чудо, за неповеровати.”

Позваше госпођу с штиклама да уђе у ординацију и тако се растадосмо.

За неколико дана на аеродрому ЈФК долазим на пункт за контролу путника и  изувам се.

Упоређују ми боју очију са сликом у пасошу, броје длаке на глави, избацују бочицу парфема из моје торбе, детектором и рукама испипавају ме на све стране. Понавља се ритуал неколико пута до уласка у авион.

Ово је ново доба у којем се зна шта ко мисли у својој глави а камоли шта је у потпетицама спаковано - родбини на дар.

 

Неда Козомара


Коментари13
b08f1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Smrda
Lepa prica, pomalo nedovrsena, ali promasena tema.
Alisa
Divan tekst, hvala.
Bilbija
Nije mi samo jasno zasto je morala da krije prsten i neki lancic i narukvicu kada je pola balkana imalo zlatne zube i putovalo sa njima u ustima i nisu ih sakrivali u cipelama, a narukvicu pride je negde nasla i nije prijavila kao posteni nalazaci sto cine ...
Драган Тешић
"...са својим човеком којег никада у животу није видела ни чула..." Од њега је скривала. То мало злата јој је пружало могућност да га, ако мора, напусти.
Препоручујем 59
Miljan
Prvo za ovog Beograđanina Švaunešto: Cela jugozapadna Srbija od Gornjeg Milanovca do Donjih Babina tetku zove tetom. Drugo za autoruku teksta: Nisam baš razumeo poentu... Teta vas nije zvala u Ameriku, pa ste ljuti na nju, ili šta?
Драган Тешић
Они су је искрено волели, али она није њих.
Препоручујем 17
Beogradjanin Schwabenländle
Срби из Србије нису никада изговарали тета, то су радили Срби у Хрватској и БиХ.
Bojan
Prosto nije tačno. Teta je uvek bilo tepanje za tetku, mnogo prisniji izraz nego tetka. Tetka je zvaničnije i hladnije a i češće se odnosi na stariju osobu. U užičkom kraju ćeš u krugu porodice uvek pre čuti teta Mara, teta Zora... nego tetkanje.
Препоручујем 65

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља